Opis akcije, ispenjane smeri, primedbe, dopune i sl:

Ideja za ponavljanje akcije na Rili krenula je da se rađa iza mojih leđa, tj na grupi za ovogodisnji napredni zimski tečaj, sa ciljem da se odradi deo vežbi, dopune uslovi za napredni, a svakako da osete čari Rile koje opisasmo u prethodnom izveštaju. Srki kontaktira našeg novog najboljeg bugarskog drugara Tačija na tečnom bugarskom i on nam javlja da u domu ima mesta i samo da dođemo. U četvrtak posle posla troja kola sa devet ljudi kreću put Bugarske. Tog dana saznajem da će Boris, Dule tečajac i Jovana stići u subotu, kao i Raca i Nene. Nas 9, prvu noć provodi u privatnom smestaju u Saparevoj banji, na pola sata od žičare koje vodi do doma Rilska jezera, gde dogovaramo vreme polaska u petak, kao i agendu za taj dan. Na Rili neko vreme nije pao sneg, a temperature su bile promenljive, od velikih minusa, do 4-5 stepeni. Uslovi za turno skijanje nisu bili baš idealni, ali smo se ponadali da bi penjanje moglo biti dobro. Dobar deo ekipe nikada nije imao priliku da penje led, pa je ideja bila da se prvi dan ode na Skakavicu koja je pristupačna za toliki broj ljudi a i računali smo da će tamo u petak biti manja gužva nego za vikend.

Petak 14.2. Iz doma Rilska jezera nas 9 sa manje ili više naoštrenim alatkama i klinovima kreće u napad na Skakavicu. Sneg je tvrd i veći deo ekipe se odlučuje da krene u cipelama kako ne bismo morali penjati u pancericama. Bez puno muke stižemo na vrh ledopada, vetar razvaljuje i nanosi namete snega u rančeve svaki put kada posegnemo za komadom neke opreme. Ovde smo se opremili, sa idejom da ne obilazimo kroz šumu kao prošli put, nego da se direktvno spustimo pod led. Zahvaljujući dobrom poznavanju terena Peđa i Dragan brzo pronalaze drvo sa koga spustaju abzajl do pod dno Skakavice. Jedna naveza je već krenula da penje pa smo se trudili da ništa ne srušimo na njih, mada su leteli komadi snega s vremena na vreme. Verujem da su bili oduševljeni kada je 9 ljudi krenuli da im abzajluje iznad glave. Gornji deo leda je bio u lošem stanju kao i za novu godinu i delovao je nepenjivo (bar ne na lead jer je led bio tanak i klin se ne bi mogao postaviti). Bugarska naveza je penjala samo do prvom sidrišta, kao i mi prošli put. Međutim desna varijanta je delovala bolje nego prošli put, čak je bilo napravljeno i abalakovo sidrište za prvi štand. Dok su ostali još uvek abzajlovali, Srki, Ivo i ja se odlulujemo da popnemo desnu varijatu koja je trebala biti lagana (WI3). Brzo se navezujemo i ja krećem prvi cug, penjanje je stvarno lepo i lagano, led dobar i dovoljno debeo. Sidrište na dva abalakova čvora ali na nezgodnoj polici, praktično poluviseće. Dok je ostatak ekipe i dalje abzajlovao, Ivo i Srki dolaze do mene. Smenjujemo se, Ivo se odlučuje da proba drugi cug. Tu shvatamo da nećemo moći da popnemo desnu, lakšu varijantu jer je led toliko tanak i providan da se videla stena i voda koja teče. Da stvar bude još gora, kako je Ivo pokušao da zabode bajlu u desni jako veliki komad leda, cuo se zvuk kao da će cela ta komadina od nekoliko tona da se svali pored nas. Ipak, snimili smo liniju koja izgleda dovoljno debelo i povezano sa levim delom leda, pa se ja odlučujem da pokušam da izvučem još jedan cug. Ispostavilo se da je penjanje značajno teže od prvog cuga, kao i bilo kog cuga u ledu koji sam vodila pre toga, ali sam ipak nekako napredovala i uspela da izvučem nekih 10ak m pre nego što me alatke nisu izdale. Sreća, klin je bio dobar i ne puno ispod mene, tako da sam prošla samo sa modricom na listu. Dolazim do daha i pokušavam ponovo, međutim ruke a ni noge nisu više slušale. Kako bi povlačenje zahtevalo pravljenje abalakovog sidrišta i dva abzajla a zatim penjanje 60m leve strane leda, Srki se odlučuje da ipak proba da izvuče jos tih 20ak m koliko je ostalo do vrha, iako je malo povredio leđa noseći stavri do doma i hteo da izbegne lead tog dana. Iz te perspektive je delovalo da malo iznad mesta do koga sam ja došla, teren obara. Brzo dolazi do mesta gde sam ja odustala i nastavlja dalje, usledio je još jedan detalj i prečka u desno i zaista izlazak na oboreniji teren, međutim kako je alatka dodirnula taj desni deo, ponovo se cuo jeziv tup zvuk. Led ne samo što je bio tanak, već i odvojen od stene. Jedina opcija je bilo penjanje jos nekih 5-6m vertikalnog plavog providnog ali debelog leda. Pošto se malo odmorio na polici, Srki ostavlja tri klina i izlazi na sneg i produžuje do sidrišta. Kada sam čitala Starinčev izveštaj sa Prokletija, toliko sam se pronašla u njegovim rečima pa ću ponoviti zaključak. Smer nismo popeli jer je bio u boljim uslovima nego prošli put, nego zato što smo se zainatili, što u ovom našem sportu treba izbegavati! Za ovo vreme, ostatak ekipe izlazio je na vrh levom varijantom na top, što ni malo nije bilo lako, pogotovu za Duleta, Vesnu i Draganu koji su prvi put na ledu a čekao ih je cug od 60m. Malo na volju a malo više i na mišiće, svih 9 musketara je bilo na vrhu Skakavice, taman pred mrak.

Subota 15.2. Pomalo iscrpljeni od prethodnog dana, odlučujemo se da turiranje. Dan je lep, sunčan i bez vetra, pa kao iskusni domaćini Srki, Igor, Dragan i ja upoznajemo ostatak ekipe sa okolinom, vrhovima, kuloarima i ledopadima u blizini. Napravili smo turu oko 7 jezera i izašli na Jezerski vrh. Takođe i ovoga puta su neki napravili svoje prve turno korake i kick turn-ove, i uz Rilsko sunce i ambijent se potpuno primili i već guglaju da nabave opremu. 😊 Osim Iva, koji ostaje veran svojim skupim krpljicama iz Iglu Športa. 😊 Na vrhu nas je sačekala magla, pa skijanje nije bilo pravi užitak a ni sneg nije bio najsjaniji. U dom stižemo već oko 16h, a ubrzo zatim nam se pridružuju Boris, Dule tečajac, Jovana, Raca i Nene. Te subotnje večeri otkrivamo da u domu postoji i diskać/teretana, što se naravno nije smelo propustiti.

Nedelja 16.2. Prognoza nije baš sjajna, sneg veje, oblačno je i prilično maglovito. Delimo se u naveze, tako da Peđa i Dragan odlaze do leda nad donjim jezerom da provere da li je sada u boljem stanju. Vrlo brzo ostaju razočarani, jer čak i taj prvi deo, koji je bio dosta dobar za Novu godinu, sada ga nije bilo ni trećina i na delovima odvojen od stene. Odlučuju da se povuku i popnu neki od kuloara preko puta (valjda Chute 11). Svi kuloari su manje više slični, sneg nagiba od 50-70 stepeni i penjali smo ih solo. Dule, Dragana i Vesna penju kuloare ispred doma (Y kuloar, Chute 1, kuloar između Chute 0 i 1). Ivo, Igor, Srki i ja se upućujemo ka nešto daljem i nešto dužem kuloaru – Stevie Wonder pod Jezerskim vrhom. U dobrim uslovima ovaj kuloar je moguće odskijati pa smo želeli da ga ošacujemo. Nene nas je upozorio da tamo može biti stene i leda pa smo poneli po jedno uže i nešto opreme sa idejom da penjemo simultano, ali ipak navezani. Posle sat i po hoda od doma bili smo pod dnom kuloara. Vidljivost je bila jako loša ali smo ga ipak lako pronašli zahvaljujući prethodnom poznavanju planine. Ispostavilo se da je kuloar pun novog snega koji od prethodne veceri nije prestajao. Iako ga kod doma nije bilo puno, na toj visini je palo značajno više. Zapravo, uslovi su bili mnogo bolji za skijanje. Ali jbg, drugi put. Ipak krećemo u penjanje koje je lako i išlo je relativno brzo. Uže smo samo vukli za nama, bez postavke međuosiguranja, ali je to moguće ako se priđe bliže steni koja je granitna. Sneg je bio dobar i nismo previše propadali do pred sam vrh gde je bilo i najstrmije. Na vrhu, ovog 300m kuloara i tačno iznad Suza jezera našli smo se posle nekih sat i po penjanja. Magla je bilo baš gusta, tako da se greben i Jezerski vrh nisu ni videli. Prateći navigaciju i držeći se leve strane grebena (ka jezeru), penjemo se na Jezerski vrh, gde skidamo skije sa leđa i skijamo u potpunoj magli, ali sada vec dobro poznate padine do doma. Ovo treba odskijati, neki sledeći put.

Ponedeljak 17.2. Ivo je jedini ostao entuzijastičan i želeo da popne još jedan kuloar pre nego što krenemo kući. A ja, šta ću, krećem sa njim. 😊 Prethodnog dana smo snimili još jedan zanimljiv Y kulaor ali malo dalje od doma. Vreme je i dalje vetrovito, maglovito i sneg je po malo provejavao. Sneg do samog kuloara je obećavao, bio je fino zaleđen. Međutim ispostavilo se da je dalje u kuloaru mekan i rastresit, tako da smo uz dosta muke i propadanja do ramena uspeli da se iskobeljamo, spustimo do doma a zatim produžimo ostatku ekipe koji je vežbao lavinsku pretragu na padinama iza doma. Dule tečajac, Boris i Jovana su otišli da se oprobaju na ledu, na Skakavici, dok se nas devetoro posle vežbe spakovalo i lagano krenulo put Srbije sa pauzom za klopu u Pirotu.

Iako uslovi nisu bili baš idilični kao prošli put, mislim da se i ostatku ekipe svidela Rila i da ćemo se vraćati na ovo mesto. Dodatna čar bila je i dvanaestokreventa soba koja je udomila ceo AOB.   

Do sledeće akcije, sportski pozdrav!

Ivka