Ispenjani smerovi:
- Grass Whispers, VII- 400m – skica
Opis akcije
Boljske Grede su velika inspiracija za alpiniste sa ovih prostora već nekoliko generacija. Ja sam ih lično (na moju veliku žalost) upoznao tek prošle godine, ali mogu da kažem da je potencijal za ozbiljne linije ogroman i da smo ovu stenu u poslednjih par godina nepravedno zapostavljali.
Džoni i ja smo se već jednom okušali u ovom smeru u Avgustu prošle godine, kada nas je sunce i vrućina naterala da odustanemo od poslednje trećine smera (iz ove perspektive, bila je to odlična odluka). Znali smo šta nas čeka i da bi nam dobro došao još jedan junak da podeli ovu muku sa nama (idealno da je jak a ne nužno previše pametan). Grizli se nametnuo kao logičan izbor tako da smo u petak krenuli put Šavnika i u dolinu Komarnice stižemo oko 10 sati uveče.
Poučeni iskustvom od prošlog puta, znamo da je stena posle 13h na suncu i da nam je u interesu da podranimo što više. Startujemo oko 5h, i bili smo solidno brzi sve dok nije počelo penjanje. Tako smo donekle i očekivali jer smer kreće jako od prvog metra i ne popušta do samog kraja – od 10 cugova koje treba popeti, jedan je lak, ostalih 9 su borba za svaki metar. Ono što daje posebnu čar smeru je to što je stena maltene sve vreme odlična i kompaktna, nudi solidne mogućnosti za medjuosiguranja, a penjanje je uglavnom konstantno teško i naporno. Reklo bi se da dosta liči na neke Sićevačke i Romanijske klasike, samo što je stena kvalitetnija i veća.
Prvih 6 cugova prošli smo penjući mahom po hladovini, i Grizli je povukao najveći deo, uključujući prvu detaljnu VII- dužinu. U pitanju je blago previsna hand-jam pukotina koja prelazi u layback, jedan od lepših trad cugova koje smo popeli u krečnjaku (bar meni). U detalju smo ostavili jedan klin. Prvi penjači od opreme nisu ostavili skoro ništa osim štandova, tako da smo nosili dupli set frendova do #3 + velike frendove #4 i #5, a pošto su cugovi uglavnom dugački (40+ metara) isto bismo preporučili i sledećim navezama koje se namere na ovaj smer.
Negde oko 15h stigli smo do poslednje trećine smera, mesta odakle smo se u prvom pokušaju vratili, u pitanju je završni headwall od oko 170m koji je prilično konstantan i nešto teži za orijentaciju od donjeg dela smera. Ovde pravimo kraću pauzu da se osvežimo i presaberemo pre nego nastavimo dalje. Generalno, smer ne prati uvek najlogičniju i najlakšu liniju, tako da je iz perspektive penjača ponekad vrlo neintuitivno pretpostaviti kuda ide dalje, posebno u ovom poslednjem delu. Srećom, imali smo priliku da ovaj headwall prvi put vidimo i proučimo tako da smo ovog puta liniju smera “naboli” prilično dobro.
Prva dva cuga u ovom delu pripadaju meni, i mogu da kažem da sam stvarno uživao u njima, toliko da sam par puta psovao od sreće. Elem, stena je stvarno odlična i uz malo pažnje da se ne napravi rope drag penjanje je vrhunsko i dosta liči na neke cugove u Paklenici.
Završavam svoj mini blok i poslednja dva cuga ostaju za Džonija. Svi smo već solidno umorni posle celog dana penjanja i jedva čekamo da izadjemo na vrh. Džoni poslednjim atomima snage izvlači i poslednji cug slobodno, takođe ocenjen VII- (doduše za nijansu lakši od donjeg) i izlazi iz stene sa poslednjim zracima sunca. Grizli i ja stižemo ubrzo za njim pod svetlima čeonih lampi. Par minuta sreće i euforije a onda krećemo nazad. Originalno smo planirali silaz abzajlom niz smer, međutim zbog umora odlučujemo da ipak krenemo peške okolo i usput zabivakujemo tamo gde nađemo zgodno mesto. Teren kojim smo se kretali je prilično težak, pun je škrapa i vrtača a obrasao je makijom. Izlazimo na prvu čistinu na vršnom grebenu, nalazimo iole udobnu policu i odlučujemo da tu zabivakujemo. Od bivak opreme imali smo perjane jakne, što se pokazalo sasvim dovoljno obzirom da nije bilo puno vetra a uspeli smo da od suvaraka napravimo finu vatricu tako da je bivak bio prilično komforan i udoban, tako da smo čak i odspavali.
Sa prvim svetlom krećemo u silaz i oko 9 smo nazad u dolini Komarnice gde nam je kamp. Sledi pakovane i povratak kući.
Smer su prvi popeli Stefan Lieb i drugovi 2008. i na tome im svaka čast, a ovo bi po našim informacijama trebalo da je prvo ponavljanje smera. Iako smo već penjali nekoliko Stefanovih smerova i manje-više svi su bili dobri, reklo bi se da se ovaj posebno istakao, što zbog izbora linije što zbog konstantne težine. Reklo bi se čak i da su ocene za nijansu “tvrđe” od nekih drugih njegovih smerova, ali definitivno u skladu sa standardima na nekim poznatim penjalištima kao što je npr. Paklenica ili nekim Sićevačkim klasicima. Smer je za svaku preporuku i nadamo se da će videti još naveza u narednom periodu.
