Ispenjani smerovi:
Prvo Koplje, V-VI+ (VII/A1) 600m
Opis akcije:
Dvoumio sam se da li ima smisla da pišem ovaj izveštaj, ali me ipak toliko vozi utisak nakon smera da nisam mogao da ga ne podelim.
Bez potrebe da to naglašavam, verujem da nema puno ljudi u ovoj našoj penjačkoj zajednici koja nije čula za Koplje i epski poduvhat prvog ponavljanja istog od strane Ivačka i Ivana Lakovića, ako ništa drugo ovo i dan danas stoji u alpinističkoj skripti kao poslednji veći uspeh našeg alpinizma nakon ‘90ih godina 😊 Sve te priče oko neuspelih pokušaja su godinama prerasle u mit oko ovog smera i uvek se o ovom smeru pričalo sa nekom dozom strahopoštovanja. Rekao bih da je ideja da penjemo Koplje kod nas postojala već godinama, nekad se o tome pričalo više a nekad manje, ali je nekako ideja uvek bila tu i bilo je samo pitanje vremena. Ove godine smo imali dobru sezonu, i reklo bi se da smo se lepo upenjali u Prokletijskim stenama, delovalo je da su se kockice složile, a onda je Dabijev poduhvat i izveštaj dao varnicu koja je zapalila ponovo celu tu priču, i prosto nije moglo dalje da se odlaže.
Ovaj uspon ni po čemu nije poseban niti nešto značajan…niti je slobodno ponavljanje, niti je najbrže, niti je po bilo čemu vanredno (osim možda što smo se vanredno raspali od umora), a opet za mene ima toliku vrednost da nekoliko dana nisam mogao da shvatim šta uradismo.
Uglavnom, smer smo popeli (da ne kažem preživeli) u trojnoj navezi, Džoni, Grizli i ja…12 tvrdih cugova i skoro isto toliko visećih štandova + preostalih 7000000 metarа “lakog” penjanja po grebenu do vrha, za nekih 20ak sati penjanja i 2 dana u steni. Bivak nismo planirali ali smo ga očekivali i bili spremni za isti, pa smo se taman u sumrak prvog dana dokopali “udobne” police na izlazu 9. cuga. Većinu cugova smo popeli slobodno, osim ona dva najteža gde je nakon slobodnog pokušaja radio A0/A1. Smer smo podelili u 4 bloka od po 4 cuga, ja sam vodio prvi, Džoni drugi a Grizli treći blok. Mogu da kažem da je dosta značilo to što smo mogli svo to penjanje podelimo na 3 dela, jer smo posle 9 popetih cugova prvi dan na toj relativno “udobnoj“ polici zaspali kao klade. Iako se činilo da smo završili sa teškim penjanjem, preostala 3 cuga nisu bila nimalo naivna, pogotvo 11. koji nije ništa lakši od onih u donjem delu.
Par dana nakon što su se utisci malo slegli, mogu da konstatujem sledeće:
- Ovo je MEGA smer koji je opravdao svoju reputaciju u svakom smislu
- Ocene koje su Klemen i Miha dali nakon prvog slobodnog ponavljanja su dosta tvrde, reklo bi se u proseku za po pola ocene do ocenu teže (čini mi se da se i Dabi se složio sa ovim, a čujem da su i Hrvati imali isti utisak)
- Stena je prilično kompaktna ali trave ima svuda i to je ono što pravi najveći problem
- Smer ne obara od početka do kraja i nema lakih cugova, cugovi su uglavnom po 50+ metara i većina štandova su viseći i neudobni
- Orijentacija u principu nije problem ako se prati Slovenačka skica i oprema u smeru
- Dabi nije normalan što je ovo popeo rope-solo, sad već argumentovano mogu da tvrdim 😊
Igor je zbog nedavne ekspedicije na Pamiru dobio “poštedu“ i verujem da mu nije bilo lako što je ovo propustio, ali sam siguran da će dočekati i on svoj uspon uskoro, tvrda je to glava ne brinem se 😊 ali je zato ispao pravi drugar i izneo nam vodu na Severni Vrh što se za mene lično ispostavilo kao ključan momenat za preživljavanje jer smo nakon bivaka i svog tog intenzivnog penjanja bili vrlo dehidrirani. Hvala Igore!
Takođe, u domu u Grbaji su se prošlog vikenda okupili i alpinisti iz generacije ’84, neke od njih smo odavno znali kroz njihove smerove po Sićevu, a sada je konačno bilo prilike i da ih upoznamo uživo. Bilo je tu I nekolicina poznatih I dragih ljudi, što iz AOBa što iz drugih klubova, što je nekako uveličalo ceo taj momenat i dalo nam još veću motivaciju za sam uspon.
Ostaće nam krivo što nismo imali više vremena da se podružimo sa svima i čujemo iz prve ruke priče iz njihovih avantura, ali mislim da su nas razumeli i neće zameriti, a biće nadam se još prilika za druženje.
