Ispenjani smerovi:

• Crvene stijene, smer Zvono 6a+ 80m
• Djevojačke stijene, smer Zijina ljuska VI- 140m
• Djevojačke stijene, smjer Sigmundov stup VII- 130m
• Djevojačke stijene, Omladinski smjer V+ 80m
• Velike stijene – centralni deo (Zub)
• Zapadni brid IV+, 50m
• Velike stijene – centralni deo, Centralni brid, IV, 150m

Opis akcije:

Iskreno, ja sam preko volje krenula na ovaj put. Posle dva meseca kurseva, jurcanja i prepešačenih 100km prethodnog vikenda sve što sam htela je da se zatvorim u kuću i da spavam. Nisam, zato što nisam završila sa obavezama za napredni letnji tečaj i Šomi mi je rekao da bi trebali to da privodimo kraju dok Peđa ne pop****.

Zaputili smo se na Romaniju, na manifestaciju povodom 95. godišnjice alpinizma u BiH. Plan je bio da se odrade obaveze za tečaj, da se popne neki trad, a poneli smo i alatke za dry tooling ako se ukaže prilika. Iz Beograda smo krenuli, Peđa,  Dragan, Dragana i ja, a tamo, u domu Crvene stijene, nas je sačekao Milošev.

            Kako smo krenuli Peđa nam je rekao da ima jednu dobru i jednu lošu vest za nas –  da je u domu proslava momačke večeri. Očekivala sam haos, a zatekli smo veselu grupu momaka, koji su sedeli oko stola i cirkali i više nego gostoljubivog domaćina – koji je budno pazio da nikom čaša ne bude prazna (hteli vi to ili ne). Te večeri ja sam prva pobegla u krevet, dok je Dragan ostao poslednji, uporno se držeći lažnog obećanja da će stići burek koji nikad nije stigao.

Narednog jutra, Daretova škola – nismo poranili. Krenuli smo na sportaće, do smerova koje je Igor izboltovao. Ljudi moji Romanija! Kako sam ustala iz kreveta i pogledala kroz prozor očarala me je. Pao je sneg i granulo je sunce i izgledalo je magično, kao i sam put do sportaća, na osunčanoj strani zelenilo, na drugoj u senci sneg.

Bez obzira na to što Igor čuva, pazi, mazi tu svoju stenu i rekao nam je da nam neće dozvoliti da je oštetimo alatkama, poneli smo bajle na sportaće, jer nada umire poslednja.

Našli smo par finih smerova i pošto smo postavili topove i dobili dozvolu, isprobali smo se u dry toolingu. Jeste padalo kamenje, ali ne od bajli, več je Dragan “počistio“ smer, isprobavajući neku novu rutu. Posle dry toolinga, Igor i Dragan su otišli da penju smerove, a Peđa je uz Draganinu asistenciju meni objašnjavao sisteme i spuštanje povređeng.

Po povratku u dom, brzo smo se istuširali, večerali u restoranu Domino u blizini (preporuke) i uputili se na proslavu. Veoma raznolika ekipa, bilo je legenda Bosansko-Hercegovačkog alpinizma, planinara, pripadnika Gorske Službe Spasavanja, instruktora skijanja, nekoliko ljudi u vojnim uniformama, pripadnika različitih organizacija iz BiH… Iz Srbije, sem naše ekipe, došlo je i nekoliko ljudi iz AOA.

Domaćini su poslužili piće i meze i na početku manifestacije su redom prozivali neke starije alpiniste da održe kratak govor ili ispričaju o svom iskustvu u alpinizmu. Na kratko sam odlutala i u  nekom trenutku pažnju mi privlači kako pozivaju predstavnika Alpinističkog Odseka Beograd da pozdravi publiku. i dok se ja mahinalno okrećem ka Peđi, domaćin predstavlja Slobodana Žarkovića Cobeta i poziva ga da ustane i kaže par reči. Čujem Peđu kako se smeje i vidim Igora koji se naginje da mu baci petaka.

Posle uvodnih izlaganja, održana je prezentacija o istoriji Bosno-Hercegovačkog alpinizma, od 1929. kada su Drago Šefer i Vojo Ilić izvršili prvi uspon na  Romaniji na Djevojačkim stjenama do danas kada Milošev pomera granice, što su nazvali renesansom Bosno-Hercegovačkog alpinizma. Posle prezentacije i par piva zaputili smo se nazad u dom i nastavili veče sa nekoliko Bosno-Hercegovačkih alpinista i ekipom iz AOA.

Sutradan smo se podelili u dve grupe. Igor i Dragan su se uputili na Đevu, a Peđa, Dragana i ja smo krenuli da popnemo taj čuveni Zub, a zatim smer u centralnoj steni. Što se tiče Đeve, jedini komentar koji sam dobila od Dragana na pitanje „Kako je bilo?“ je „Opasno!“

Sam put do Zuba traje nekih 45 minuta bržim hodom i mada nam je rečeno da nema uspona i da je sve do tamo ravno – nije. Nije, ali vredi. Kada se izađe iz te šume, koja je sama po sebi prelepa i dođe gore na vrh ispod Novakove pećine, bije sunce i stojite u oblacima i čini vam se da ste u raju. Gledate taj prizor i vrhove i planine i pogodi vas ta neka emocija, jer na koliko god planina da ste bili, ova je nekako drugačija. Ko je bio zna, a ko nije, preporučujem da ode.

Posle slikanja sa planinarima koje smo zatekli kod Novakove pećine uputili smo se na Zub. Za razliku od Đeve, smerovi nisu bili opasni, ali ništa manje okačila sam na pojas dovoljno trad opreme da popnem neki 500-metarac i krenula da penjem Zub. Avaj, nakon prvih desetak metara, postalo je jasno da je smer potpuno opremnjen. Može se popeti u jednom cugu sa užetom od 60m. Na vrhu smo opalili par fotki i otišli u centralnu stenu.

Smer u Centralnoj je bio nekih 200m, penje se tradicionalno, ali se u može naći dosta klinova. Dragana je vodila prvi cug, koji počinje nekom trojkom, posle čega ulazi u vertikalniji deo. Smer je lagan, ali je interesantan. Ja sam spojila drugi i deo trećeg cuga gde se prelazi preko grebena i dolazi se do čistine gde se moze na boltu i klinu improvizovati treće sidrište. Četvrto sidrište Peđa je pravio kod kutije, u kojoj se nalazi sveska i olovka za penjače da se potpišu i napišu par reči. Jedini „detalj“ u smeru je pokret iznad kutije da se uđe u poslednji cug smera, nakon kog se odmah nalazi klin. Peđa je nastavio vođenje i sidrište napravio na čistini, u šumici, gde se nalazi put kojim smo se vratilli nazad.

Kao i uvek akciju završavamo večerom u sjajnom restoranu Garden po Igorevoj preporuci u društvu alpinista Irijana Durma, Edina Durma i Edina Drina.

Kad pomislim da sam ozbiljno razmišljala da ostanem u Srbiji da spavam i eventualno popnem neki trad u Gornjaku u nedelju. Kakav danak neiskustvu!