Ispenjani smerovi:

• Pattinagio Artistico, 180m, 80° WI 50° AI – Srki i Ivka
• E’ Tutto Relativo, 150m, 85° (90°) WI 60° AI – Srki i Ivka
• L’ Acheronte, 300m, 80° WI 50° AI – Srki i Ivka
• Turno smuk: Petit Tournalin 3210mnv, 12.5km, 1180m S3+ – Srki, Ivka, Mare, Aleks
• Zimski pristup: Mont de Molar 2502mnv – Milošina i Igor

Opis akcije:
Kako nam se akcija od prosle godine svidela, odlučili smo da je ponovimo sa nadom da de ovoga puta biti više leda. Prognoza nije obedavala, ali ipak nismo odustali, a nismo ni zažalili.  Ove godine, pored Dareta, Srkija i mene koji smo bili prošle godine u Cogne-u, akciji su se pridružili i mlađani Milošina, Igor, Aleks i Mare u želji da popenju Gran Paradiso i po prvi put probaju ledno penjanje. Ovoga puta baza nam je bio grad Aosta, koji je bio na sat vremena vožnje od dolina za ledno penjanje, od skijališta La Thuile, Courmayer, Cervino a na 5 min od skijališta Pile i na jedan min od Pizzerije gde se pravi okrugla pizza. 
Krenuli smo u subotu 10.2. oko 7 ujutru. Posle celog dana vožnje i kiše koja nas je pratila ceo put kroz Italiju, stižemo u Aostu.
Akciju smo odlučili da startujemo skijanjem u kraju: skijalište Pila koje je nadmašilo naša očekivanja. Gondolom se sa oko 500mnv popneš na oko 1500mnv gde počinju staze. Skijalište izlazi na 2800mnv i ima oko 70km staza i isto toliko mogudnosti za off-piste stim da se za to mora dobroo poraniti (ved oko 10h svaki komadid “celca” bio je išaran). Italijanski kapudino i klopu na stazi ne treba propustit – jeftino a preukusno. 
U ponedeljak dobijamo dojave od reprezentativaca i selektora da se po neki led i formirao, tako da se Srki i ja upudujuemo ka dolini Lillaz. Nalazimo se sa Grizlijem i Peđom i zajedno se upudujemo ka smeru Pattinagio Artistico (Umetničko klizanje). Smer je visok 180m, dugačak 200m i penje se iz pet cugova, ocenjen je sa WI3 a nagib ne prelazi 80° (osim detalja od 5m koji je vertikalniji). Dosta je popularan, tako da su na vertikalnim delovima ved bili formirani nogostupi koji značajno olakšavaju penjanje. Ovaj smer originalno ima i dosta težu varijantu, ali se baš retko formira, tako da je potrebno prečiti udesno zasneženom rampom, a potom otpenjati kratku deonicu po steni (postoji fiksirano uže), dok se ne dođe do početka smera.
Slededeg dana, ponovo na preporuku Peđe (možete vi to ), odlučujemo se za nešto teži smer: E’ Tutto Relativo, visok 150m, dugačak 200m i ocenjen sa WI4. Penje se iz 4 cuga, a detaljni cug je tredi gde je potrebno predi 10-15m vertikale koja je na početku i blago previsna. Nogostupi su bili jako dobri, ali je zato led u tom delu bio previse tvrd i sa AOB alatkama uspevali smo samo da naslonimo alatke u ved postojede rupice. Meni dosta teško ali prelepo penjanje. (Bravo za Skija koji je vodio ovaj cug �). Za to vreme, naše mlade nade prave svoje prve korake u ledu na prvom cugu ovog smera.
Četvrti dan smo se uputili u Valnontey dolinu gde smo prošle godine popeli smer Patri Classico. Ove godine smo se odlučili za nešto lakši ali duži smer L’ Acheronte (po grčkoj mitologiji Acheronte je reka koja protiče podzemnim svetom) koji se nalazi desno od Patrija. Kako nismo znali kako je stanje leda i da li je u potunosti formiran i da li de led biti tanak, sa sobom smo poneli par klinova za suvu stenu i po neki frend jer smer prati uski žljeb. Ispostavilo se da se led formirao, tako da opremu za suvu stenu nismo koristili kako su sva sidrišta (kao i na prethodnim smerovima) boltovana. Smer je dugačak 410m, penje se iz 8 cugova i ocenjen je sa WI3+. Zbog dužine pristupa, dužine smera a i blizine daleko popularnijem smeru Patri, ovaj smer nije toliko popularan, tako da smo mi bili prva naveza toga dana. Led je na dosta mesta bio prekriven snegom, koji je na vertikalnijim deonicama bio dosta dobar. Lagano i lepo penjanje sa pogledom na Paradiso. Nakon 8 cugova penjanje se završava a mi smo nastavili da pratimo tragove u dosta dubokom snegu koji su vodili sve do sedla 200m više od izlaza iz smera. Pred nama se otvorila beskajna bela površina a tragova više nije ni bilo. Neko se zajebao, pa i mi sa njim. Sa smera postoji silaz via normale ali nije bio preporučen ukoliko ga ne pozanaješ. Drugi način je bio 8 cugova abzajla, za koji smo se i odlučili. Potrajalo je al na sredu uže se nije glavilo i uspeli smo da se spustimo pre mraka. Usledilo je još 4,5km putem kroz dolinu do parkinga.
Narerdna dva dana temperature je bila u porastu, tako da smo ih iskoristili za skijanje na skijalištu La Thuile, tj La Rosiere. Skijalište ima preko 100km staza, može se skijati i sa italijanske i sa francuske strane za isti ski pass, (samo pazite da ne zakasnite na poslednju žicu koja vozi u Italiju, skupo je ), nije previsoko (izlazi na 2800mnv) ali je ambijent prelep – 360° mountain view.
Kako se akcija bližila kraju, vreme je bilo sunčano i bez novih padavina par dana, avalanche risk se smanjio na 2, odlučili smo da iskoristimo i poslednje komade opreme koje smo poneli – turno skije.  Pronašli smo rutu koja je koliko toliko bezbedna od lavina, a ispostavide se i zbog toga jako popularna. Cilj nam je bio vrh Petit Tournalin koji izlazi na oko 3200mnv, a tura startuje sa 2000mnv. Dakle, potrebno je popeti 1200mnv za nekih 6km. Po Italijanskim skalama ruta je ocenjena sa BS (Buon Sciatore – Good skier) što znači da su tereni ne bi trebali da prelaze 40° i ako ima uskih kuloara, da su kratki. Tura startuje iz mesta Cheneil gde se nalazi veliki parking. Postoji i mini lift koji vuce na pocetak platoa odakle tura a i sneg počinju. Pored turno skijaša Srkija, Mareta, Aleks i mene, sa nama kredu Milošina i Igor pešaka. Međutim, njih dvojica vrlo brzo odustaju jer su svakim korakom propadali u duboku sneg. Odlučuju se za nešto bliži vrh Mont de Molar 2502mnv. Nas četvoro nastavljamo turu koja krede kroz šumu, nakon koje se izlazi na plato odatle smo ved mogli da vidimo naš cilj. Uz kratki detour (sve je isprepletano stazama koje vode na okolne vrhove), vradamo se na naš trek. Na pojedinim delovima staza je bila uklizana a i eksponirana pa smo koristili i dereze za skije. Na skijama se može dodi skoro pod sam vrh. Poslednjih 50m smo
skinuli skije i izašli pešaka jer je vrh jako mali a gužva je bila velika. Sunce je bilo jako ceo dan, tako da su posle podne krenule da pucaju manje lavine na padinama preko puta i slivale se na naš trek. Sredom nikoga nisu ugrozile ali svakako treba nositi lavinski set. Dereze ze pancerice, kao i alatke, smo nosili ali nismo koristili jer je sneg bio mekan. Spust nije bilo toliko uživanje jer je sneg bio mokar i težak ali takođe i izrovan od brojnih ljudi koji su samo tog dana bili na vrhu. Svakako, ambijent i pogled su prelepi, a bio je ovo jedan dobar trening i vežba za skijanje u teškim uslovima. Vradamo se u Aostu, gde smo se našli sa Igorom i Peđom i ostatkom ekipe koja je dane provela na ledu. Nakon komplikovane logistike, konačno pronalazimo restoran koji pravi pravu okruglu italijansku pizzu i voljan je da primi 11 gladnih duša. 
Nedelja, pakovanje, pravljenje zaliha sira i paste, nakon čega je usledila ugodna vožnja do Beograda od 12h.
That all folks!
Sprotski pozdrav,
Ivka
U nastavku slede utisci ostatka ekipe sročeni od strane Aleks:
Zbog loših vremenskih uslova i mogudnosti pojave lavina odustajemo od Gran Paradisa i pravimo plan B– uspon na Brajnhorn. Da vam skratim muke – nismo se popeli, ali sve u svemu, jedno nezaboravno iskustvo.
Plan je bio da se krene u sredu prepodne, da se uhvati gondola i stigne do doma na 3500m, prespava tamo i zatim sledeceg dana nastavi uspon na 4200m. Cena doma je 80 evra po osobi, u šta spada i večera i duručak pred polazak na uspon. Dom se sastoji od dva nivoa, na donjem je restoran, koji je često prepun, jer svi skijaši žele da popiju toplu čokoladu na 3500m, a na gornjem nivou su sobe. Same sobe su sjajne, vedina kreveta je na dva nivoa, sa kompletnom posteljinom i jorganima – mada Italijani savetuju da se iz higijenskih razloga nosi sopstvena presvlaka za spavanje.
Mi smo do doma stigli oko 16h i dok pokušavamo da ubijemo vreme do večere prisluškujemo Italijanske spasioce, pravimo fotografije i divimo se visinskim radnicima koji na 3500m, na stotinak metara iznad zemlje sredjuju zičaru. Napokon stiže večera – i donose nam pilav i hleb. Momci se gledaju, Igor brčka kašikom po pilavu, pokušava da nađe makar jedno parče mesa u njemu, Šomi i ja napadamo hleb, Dare slika večeru, kaže niko nede verovati šta je pojeo. Onako polu gladni, nakon pilava, odlučujemo se da kupimo neki kolač – na šta nas konobarica obaveštava da je to bilo samo predjelo, da stiže glavno jelo, piletina i krompir, a zatim i dezert. Malo je redi da potpuno siti odlazimo na spavanje. Oko 6 ujutru kredemo na uspon i nalazimo na poslužen doručak. Sam uspon krede po skijaškoj stazi i sem jednog ratraka koji nam ide u sustret nema žive duše. Kada se skrene sa skijaške staze, sneg postaje poprilično dubok i mada je teško prtiti sneg, to nije bio glavni problem. Glavni problem je bio led. Ceo vrh je bio zaleđen. Mi smo krenuli sa po jednim cepinom, bez lednih klinova i kompleta i dok stojimo i posmatramo vrh, svima nam je jasno da nema ništa od toga. Ako nastavimo po obodu, sasvim je mogude da de neko skliznuti i završiti u Švajcarskoj, ako krenemo po sredini, možda bi imali vede šanse, mada ponovo, ne gine nam klizanje…Ništa, odustajemo i vradamo se u dom, gde su nas počastili toplim čokoladama, pakujemo stvari, pozdravljamo se sa Italijanima i kredemo gondolom nazad.