Ispenjani smerovi:
- Heckmair Route (1938), ED M6 WI5 60°, 1800m
Kraći opis akcije, ispenjane smeri, primedbe, dopune i sl:
Od polovine marta svakodnevno pratimo prognozu i kamere u okolini Zermatta ne bismo li procenili da li su uslovi dovoljno dobri za pokušaj uspona na Matterhorn Schmid smerom. Prognoza je dobra za narednih deset dana nakon četvrtka (3.4), međutim, u noći između srede i četvrtka pada novi sneg koji nam kvari planove. Čak i pored iskustva iz maja prošle godine, teško nam je da se pomirimo sa sudbinom da trenutak nije pravi, te da ćemo još jednom poljubiti vrata – ili nešto još gore.
U nekom trenutku tog četvrtka, oko podne, Džoni spontano predloži na grupi: „Realno nam se sada više isplati da penjemo Eiger, znamo da su tamo dobri uslovi.“ Nepunih dvadeset minuta kasnije, svi su se složili da sutra krećemo na Eiger, bez da je selektor mogao i da pokuša da bude glas razuma. I tako je krenulo… Daleko od toga da nam se Heckmair nije penjao i da nije bio na listi želja – samo nismo očekivali da će doći na red tako brzo. Ali okolnosti su bile takve da je prosto morao da se progura nekoliko mesta na gore… i, da budem iskren, vredeo je svakog metra penjanja, svakog minuta drhtanja u bivaku, svakog kilograma izgubljenog zbog visine, dehidratacije i najebavanja…
Pripremali smo se za ovo poslednjih godinu i po dana. Znali smo da to možemo. Sada je samo trebalo da dokažemo sebi da je to – to, i da ne napravimo neku grešku. Uvek lakše reći nego uraditi.
U petak rano ujutru krećemo i uveče stižemo u blizinu Grindelwalda. Vreme je delovalo stabilno i dobro do srede popodne, pa smo u skladu s tim napravili sledeći plan:
- Subotu koristimo za aklimatizaciju u neposrednoj blizini,
- U nedelju popodne prilazimo pod samu stenu Eigera,
- U ponedeljak rano ujutru krećemo i penjemo do što višeg bivaka,
- U utorak završavamo penjanje i spuštamo se nazad.
Naravno, plan mora da postoji, ali kod ovakvog smera sve je podložno promeni. Posle celodnevnog putovanja do Švajcarske, subotu koristimo da izađemo legendarnim Jungfraujoch vozićem na oko 3450 mnv i napravimo aklimatizacionu turu na glečerskom platou Aletsch glečera, kako bi nam se organizam koliko-toliko prilagodio na visinu i naredni dani bili lakši (bar je to bila ideja). Sama vožnja vozićem kao i pogledi su spektakularni – omogućavaju prosečnom turisti da u papučama izađe na skoro 3500 mnv, tamo degustira bifteke i skupa vina s pogledom na glečer i okolne vrhove, a zatim pazari i neki skupoceni Rolex u obližnjim radnjama. Mi smo bifteke i vino ovog puta preskočili – nakon plaćanja karata izgubili smo apetit, možda od uticaja nadmorske visine. U povratku se spuštamo do Grindelwalda gondolom Eiger Express, s koje se frontalno vidi cela Severna stena Eigera – što nam je pomoglo da prepoznamo smer celom dužinom u steni, a odmoglo u spavanju naredne dve noći.
Sutradan se ne žurimo – pakujemo stvari za uspon, a zatim oko podne krećemo u pristup do Eigera. Sam pristup je relativno lagan i brz – od izlaza žičare do podnožja stižemo za oko 40 minuta, iako su rančevi bili prilično puni i teški. Peđa nam je dosta olakšao jer je poneo šator i višak opreme u svom pristupnom rancu, čime nam je uštedeo energiju za uspon. Stižemo ispod same stene oko 15h i kroz durbin vidimo nekoliko naveza u gornjem delu stene kako napreduju. Slutimo da će sutra biti gužve, pa planiramo buđenje oko 3ha i polazak najkasnije u 4h.
Tu noć niko nije spavao, čak ni Peđa, a siguran sam da su svi jedva dočekali da neko prvi ustane u 2:45, pa da svi, kao vampiri, poskačemo na noge i krenemo da se spremamo. Temperatura vazduha bila je u blagom minusu, oko -4°, što nam je ulivalo nadu da u narednom bivaku neće biti previše hladno.
Oko pola 4 se izljubismo i krenusmo na uspon – odmah navezani, sa svom opremom na sebi, iako je trebalo preći prvih 500 m visinski po strmim snežnim poljima, sa svega dva mesta gde je imalo smisla i potrebe postaviti neko međuosiguranje, jer smo se sve vreme kretali simultano. I pored toga što smo imali svu opremu na sebi, rančevi su bili teški – voda, hrana, vreće i sve što nam treba za bivak. Džoni i ja smo rešili da ne forsiramo tempo kako se ne bismo „spalili“ i sačuvali svežinu za gornji deo, jer nismo znali koliko će nas visina iscrpeti. Grizli i Igor su brži i već posle sat vremena odmakli su dovoljno da im samo vidimo lampe. Nakon oko tri sata kretanja po mraku, dolazimo do prvog detalja – Difficult crack. To je mesto gde većina koja reši da odustane – odustane, jer je tu povratak još uvek moguć – što posle postaje znatno komplikovanije. Grizli i Igor penju, iza njih je jedna trojna naveza Rumuna, a onda Džoni i ja. Čekamo red, a ispod nas vidimo još lampi – znači, gužva u steni i potencijalna gužva u bivaku.
Čekamo na red čitavih sat i po. U međuvremenu nas pretiče jedna namunjena francuska naveza sa Gully cepinima i tulericama – prolaze preko svih nas, penju Difficult crack simultano i nestaju napred. Uz to, bili su veoma ljubazni i trudili se da nas minimalno ometaju. Delovalo je kao da su ukucali cheat code u igrici… Ispostavilo se da su to bili Benjamin Vedrines i Leo Billon iz francuske alpinističke reprezentacije – isti onaj koji je prošle godine postavio brzinski rekord na K2 bez kiseonika, a ove zime popeo prvenstveni smer u severnoj steni Drua, solo! Kakva demonstracija sile i istovremeno inspiracija!
Konačno dolazimo na red i Džoni izvodi Difficult crack bez puno muke. Nastavljamo dalje preko Hinterstoisser traverse (koja ima fiksno uže celom dužinom, što prelazak čini dosta brzim i lakim), pa stižemo i do Ice Hose-a, koji u skicama ima ocenu WI5 kada je tanak, ali su nama uslovi bili dobri, tako da je u našem slučaju to bio lep cug WI4 – koji sam s velikim zadovoljstvom vodio ja. Nakon toga se konačno „odblokirasmo“ i oko 11 sati nastavljamo simultano preko prva dva snežna polja. Umorni, ali uporni, penjemo dalje. Jasno je da ćemo noć provesti u „bivaku smrti“, a ne na Traverzi bogova kako smo se nadali.
Oko 15h Džoni i ja stižemo u bivak smrti koji je prazan, i odmah zauzimamo mesto i rešavamo da ostanemo tu. Iznad nas je nekoliko naveza koje su u rampi, što znači gužva u bivaku u traverzi bogova, nadamo se da će Grizli i Igor na vreme uspeti da nadju dobro mesto. U tom trenutku svašta nam prolazi kroz glavu…da li je trebalo da nastavimo dalje? da li ćemo sutra za dan stići da izadjemo iz stene i spustimo se dole? Osećamo umor i nadmorsku visinu, da li ćemo moći da nastavimo istim tempom sutra? Neverovatno je kako se psiha u tim momentima igra sa nama. Realnost je da smo popeli tog dana oko 1200mnv i da nam ostaje još jedna trećina smera, ali isto tako je realnost da poslednja trećina ima više teških cugova, i da je težina konstantnija. Mada, i nismo nikad bili trkači pa se nadamo da ćemo slabost u lakom terenu uspeti da nadoknadimo u težem, što se na kraju ispostavilo kao tačno. U međuvremenu Igor i Grizli se javljaju da su stigli u bivak i našli dobro mesto, tako da nas je i to dodatno oraspoložilo.
U 4 sata sledećeg jutra – krećemo. Osećamo se dobro, brzo prelazimo Rampu i dolazimo do miksa sa vertikalom i manjim previsom. Slede Brittle ledges, pa Brittle band, i u 9 sati smo kod bivaka gde su spavali Grizli i Igor. Nastavljamo kroz Traverzu bogova do snežnog polja Spider, i u 15h stižemo do kvarcne pukotine. Poslednji težak cug vodi Džoni, a onda izlazni kamini – suvi, penjemo ih bez dereza.
Konačno izlazimo iz kamina i nastavljamo po oborenijoj steni još oko 150m do snega na vršnom grebenu, sada smo već na 3700mnv i visina se baš oseća, a i hladan severni vetar duva uz stenu jer je oko 18h. Nadali smo se da je penjanje gotovo i da ćemo izaći na vrh za čas, ali ispred nas je još jedna padina od oko 50° od čistog leda, onaj najgori nagib gde niti penješ niti hodaš, a listovi te razvaljuju. Prolazimo i to i konačno izlazimo na greben. Oko 19h smo na vrhu, pravimo vrlo kratku pauzu jer imamo još samo sat vremena svetla. Vidimo da su Grizli i Igor već uveliko u silazu i da su ok, i rešavamo da odmah nastavimo i mi za njima. Veoma smo umorni i visina nas baš umara ali znamo da čim se spustimo 200-300m simptomi će popustiti i snaga će krenuti da nam se vraća.
Krećemo niz greben tragovima i vrlo brzo stižemo do nečega što liči na padinu kojom treba da se spustimo dole (West Flank), samo što to nije ta padina…neverica, Džoni otvara telefon i vidi da nam je Igor napisao da se na vrhu staza za West Flank odvaja kod crvenog bolta desno, a mi smo produžili pravo…vraćamo se oko 100 visinskih metara nazad do vrha (delovalo je kao 100km), a zatim niz stazu koju treba da pratimo. Možda smo ga nismo popeli prvi, ali smo ga popeli dvaput!
Ubrzo dolazimo na padinu kojom se spuštamo dole i vidimo žičaru i svetla koja su nam cilj, i deluje kao da su ispred nosa a moramo da se spustimo još 1600m visinski do njih. Obzirom da smo bili dosta umorni, u tom trenutku već je pao mrak, a kada smo čuli da ova trojica spavaju u napuštenom kokošinjcu rešismo na oko 3200mnv da napravimo dva grobića na padini ispod nekih boldera i tu provedemo i ovu noć. Sada smo već znali da je gotovo, trebalo je samo da sačekamo jutro…Džoni se odmah bacio u horizontalu a ja pokušavam da nateram sebe da upalim gorionik, otopim malo snega i nešto popijem i pojedem. Ubrzo za njim i ja se bacam u horizontalu i za divno čudo čak smo uspeli i te noći da odspavamo par sati, u pauzama od drhtanja i razmišljanja o tome kako je lep bio onaj prethodni bivak i onih poslednjih sat vremena na suncu pred spavanje. Al što u nekom trenutku Raca reče na onom svom predavanju: “I najgori bivak kad-tad prodje”. Oko 5 se probudismo, napakovasmo stvari, i u pola 8 smo bili kod žice gde nas čekaju Grizli, Igor I Peđa. Srećni što smo popeli a još srećniji što smo sišli živi i zdravi. Da ne kažem da su nam kod kuće žene i devojke bile još srećnije od nas što je gotovo.
Sve u svemu, fenomenalno iskustvo i za svaku preporuku. Penjalo se i teže, ako ćemo po samoj težini cugova da gledamo, a i opasnije ako gledamo mogućnosti za međuosiguranja…ali definitivno kombinacija težine, nadmorske visine, dužine i stila penjanja je nešto što ovom smeru daje 3 zvezdice u vodiču…a o istoriji samog uspona da ne pričam, prosto rečeno legendaran smer i isto takvo iskustvo.
