21.7. – 12.08.2006. - Zapadni Alpi

Učestvovali: U prvom delu akcije učestvovali – Sana Zulić, Nikola Đurić, Predrag Zagorac, Maja Nikolić, Sanja Štrbac, Vladimir Filipović, Dejan Sinđelić, Sale Sinadinovski, Ivan Nastić i još mnogo ljudi
U drugom delu akcije učestvovali – prvo troje gore pomenuti + Igor Skender

21.07. Krenuli iz Beograda u 18h sa dva autobusa (65 ljudi).

22.07. Došli u dolinu Aosta do mesta Porto na 1990m, pa peske do doma Vitoro Emanuele II na 2724m, gde se smeštamo naravno u pomoćne prostorije sa manjim brojem kreveta.

23.07. Polazak na uspon oko 3-4h, stotine ljudi, gužva, pretiču se naveze, ljudi kilave i sve ostalo lepo sto se desava na tim 'slonovskim stazama'. Prvi izlaze na vrh Grand Paradizo 4062m oko 12, ostali do 14h zbog velike gužve i nemogućnosti mimoilaženja na vrhu. Pod samom vrhom, na početku glečera jedan član naše velike grupe upada u ledničku pukotinu, a njegovo spašavanje traje oko 3 sata i na kraju se uspesno zavrsava prvenstveno zahvaljujuci Džoniju koji se spustio 15m u pukotinu do čoveka i pružio mu pomoć. Silazak skroz do Porta, spavanje u kampu.

24.07. Put do Šamonija i smeštanje u kampu.

25.07. Žicom u 8h do zupčaste železnice, čekanje vozića do 12h, njime do dve i nesto, pa peske do Tetruza na 3200m gde dižemo kamp na kamenitom terenu uz finu popodnevnu ladnu kišicu. Niz Grand koloar i celu tu stranu proleću tone kamenja pokrenute kišom. Nadamo se da će ujutru biti bolje.

26.07. Oko 6 krećemo preko 'Koloara smrti' i dalje do doma Degute na 3800m (penjanje I,II, pa negde cak i III, mestimično obezbedjeno sajlama, ali opet mnogo ljudi tamo gine). Izlazimo na greben oko 10 i dizemo visinski kamp II. Topljenje snega i smaranje ceo dan.

27.07. Odmah po ponići se opremamo i krećemo u navezama na finalni uspon. Koliko god je bilo smorno kretati se u tolikoj gužvi i biti odgovoran za gomilu ljudi i održavati neki red, prizor je ipak bio prelep – stotine čeonih lampi u koloni na zaledjenoj padini i Šamoni koji svetli u dolini... Oko 6h izlazimo na vrh Mon Blan 4810m, gde je duvao jak vetar pa je bilo jako hladno, slikamo se i begamo dole. Nas nekolicina se spušta u cugu skroz do Šamonija 1015m, ostali ostaju na 3800 da cekaju najavljenu oluju.

28.07. Šoping po Šamoniju....šta reći više....

29.07. Priključuje nam se Igor (poćinje drugi deo akcije), penjemo na lokalnom vežbalištu po nekoliko smerova ocena od IV+ do VI+, visine do 60m. Stena je visoka do 70m, sve je boltovano, ima na desetine smerova, livadica, jezerce, roštilj,...e da je V3 takav, gde bi nam kraj bio...

30.07. Konačno svi odlaze, ostaje nas četvoro i upućujemo se vozićem do Monteversa, silazimo merdevinama na Mer de Glas, pa njime u brdo. Na njegovim ogromnim pukotinama smo videli mnogo grupica na ledničkim tečajevima. Opet vrlo eksponiranim merdevinama se penjemo do doma (2700m)na obroncima vrha Moine (čitaj Muan) 3412m. Tu smo digli šatore i videli mrmota koji je jedna fenomenalna, debela gomila krzna, koja solira do V+. Zato nije čudilo što je Milka jeftina u domu…

31.07. Krećemo rano preko manjeg snežišta do 40º, pa Jugo-Istočnom stenom na južni greben i na vrh. Na završnom delu grebena nas hvata kišica, skupljaju se gusti oblaci i jedva uspevamo da izađemo uz gromove koji pucaju oko nas, posle 6h penjanja. Brže bolje odpenjavamo i abzajlujemo po lepom mokrom granitu naredna 4 sata. Lepo upoznavanje sa Alpskim granitom, penjanjem u gojzericama i prognozama za Šamoni. Dakle Moine, Južni greben, V+ (IV+ A0), III, 40º, 500m, 3412mnv. Spavanje u satorima.

01.08. Silazimo kako smo i došli, samo pada kiša non-stop, a mestimično i grmi, pa smo bili mnogo srećni na onim silnim merdevinama i gelenderima. Iskusnilokalci nose u takvim okolnostima gumene rukavice za visoke napone, valjda pomaze.

02.08. KIŠA iznad 2500m SNEG

03.08. KIŠA iznad 2500m SNEG

04.08. KIŠA iznad 2500m SNEG, mada smo iskoristili kratak perkid da obiđemo Simondovu fabriku koja je u blizini, ali samo spolja pošto su bili na kolektivnom godišnjem odmiru.

05.08. KIŠA iznad 2500m SNEG, ali da ne bi totalno poludeli, penjemo po par smerova na penjalištu, boltovano do 70m, od IV+ do VI+.

06.08. Pakujemo se i krećemo žicom Aig du Midi do 3842m, pa se spuštamo na sedlo po potpunoj magli i jedva pratimo zavejane stazice. U nekom trenutku, kada se već ništa nije videlo, odlučujemo da dignemo kamp. I tu je sada meni odleteo šator i tako to, ali nije to sada bitno. Igor spava u domu, nas troje se gura u preostalom šatoru.

07.08. Divno jutro, pejzaž ko iz bajke. Krećemo na uspon na di Tekil. Sanici nesto nije bilo dobro, pa ostaje u šatoru, nas trojca penjemo. Samo par zanimljivih detalja, ostalo samo uzbrdo i naporno. Sve u svemu Mon Blan di Tekil, normalna ruta (Severo-Zapadna strana), 55º/40º,30º, 700m, 4248mnv.

08.08. Iako su nam njihovi vodiči rekli da se sada led ne penje, mi smo ustanovili da su oni pi..e! Odnosno videli smo da je jedna naveza to prošla, pa rekosmo možemo i mi. I tako smo u Trianglu di Tekila ispeglali Šeri koloar, AI 4/3, 250m, 3900mnv. Fenomenalan smer, fenomenalan! Najlepši i najteži u Trianglu (po vodiču, ne sumnjam da su frikovi tu napravili još mnogo štošta). Uzak koloar, pun vrlo strmog sivog Alpskog leda sa povremenim odmaralištima, okružen savršenom granitnom stenom, na lepoj visini, sa sjajnim pogledom i najlepše od svega, boltovanim štandovima! Ceo smer ide još 100-tinak metara po desnom grebenu Triangla, ali nismo hteli sa time da se zezamo da bi mogli odmah lepo da abzajlujemo. Dalje ja spavam u rupi od snega, ovo troje u šatoru.

09.08. Posle par sati sna ustajemo oko 1h i spremamo se za pohod na Den de Žan (impozantan vrh poput igle koji štrči u nebo preko 4000m, ali vrlo udaljen. Normalni ljudi ga penju samo iz Italije). Vrlo brzo smo prešli Vale Blanš, pa pored Helbronera na sedlo ispod gore pomenutog. Onda kreće krljanje po nekom miksu M2, 300m onako svi navezani ko ovce, nije teško, ali generalno opasno. I to traje jedno 2,5 sata, prvenstveno zbog gužve koja je nastala od Torino doma. Pod iglu smo stigli oko 8h, ali je bili mnogo hladno i smer u hladu, pa smo čekali do 10. To je popularan smer jer je vrh jebački, a kroz većinu smera fiksirana brodska užarija, pa je i tu nastala gužva. I tako umesto da ga penjemo 1,5h peli smo da 6h zbog nekih usranih Italijana! Poludeli smo! Silaz abzajlom. Tu smo spasili neke Rumune koji nisu imali dovoljno užeta da sidju, odnosno nisu znali da mogu… Dakle Den de Žan, normalna ruta, III+, A0, 180m, 4013mnv. E sada se treba vratiti nazad. Iako se navukla magla, prešli smo glečer uspešno i nekako se dovukli do šatora i moje rupe oko 23h. Posle 22h na nogama, sa malo vode, na toj visini i posle krajnje iscrpljujućeg dana, samo smo se skljokali.

10.08. Pakovanje i povratak žicom u Šamoni, jedva.

11.08. Zbog problema sa Lastinim vozačima, morali smo da odemo vozom do mesta La Ruž, gde smo blejali pola dana.

12.08. Oko 1.45h stiže bus i krećemo put drage nam Srbije.

Lični utisak:
Možda ovo nije bila moja najjača penjačka akcija, ali je definitivno najlepša i najpotpunija, sa najviše iskustava i mislim da nam je svima koristila. A sledeći put će da padne i nešto ozbiljnije, definitivno!

Izvestaj sastavio:
Predrag Zagorac

15 – 16.09.2006. - Gornjak

Učestvovali: Aleksa Srdanov (AO Požarevac), Nikola Đurić, Igor Skender, Tomislav Topalović, Boris Janković

U petak popodne krenuli iz Beograda. Išli auto putem do Velike Plane zatim preko Žabara do Petrovca na Mlavi. Mnogo brže nego preko Požarevca, uprkos lošim deonicama na putu u okolini Žabara. Prespavali u domu u selo Ždrelo (ključeve obezbedio Aleksa). Probudili se u 6.00 u subotu (Toma bio mnogo nesrećan zbog toga, ali je na kraju ustao). Od doma do česme na putu u podnožju stene oko 10 min kolima. Kod česme nam se pridružio Aleksa. I naravno Dušan...Dušana smo upoznali na izvoru čekajući Aleksu, navodno je iskušenik i živi u nekoj pećini blizu manastira Gornjak.Inače je iz Beograda. Obnavlja izvore i napuštene kuće u okolini, kako on kaže ’’zbog planinara“. Pričao nam svoje dogodovštine sa Niskih Himalaja. Bio tamo ’’u potrazi za sobom’’, ali kaže da je ’’bio mnogo glup’’. Pratio nas sve do stene i posleo sedeo ispod dok smo penjali.

Evo šta smo popeli:

1. Kiki Bongo, V+, 100m ; Nikola, Igor, Aleksa
2. Černejeva, IV+, 100m; Toma, Boris
3. Srbina, V+, 100m; Nikola, Igor
4. Istokova V, 100m; Aleksa, Toma, Boris
5. Prvomajska (prvenstvena varijanta),V+, 80m; Nikola, Igor
6. Prvomajska IV, 80m; Toma, Aleksa

Posle:
Otišli sa Aleksom u obližnju kafanu na roštilj (dobar, preporučujem)...pričali o penjanju...na putu od Petrovca do Žabara se izgubili pa se našli...mene počela da drma temperatura (jedva dovezao do Beograda)...

Izvestaj sastavio:
Boris Jankovic

23 – 24.09.2006. - Vuče, vuče zašto su ti tolika jaja?

Učestvovali: Sinisa i Raca

Jos jedan prelep vikend u steni. Neostvaren cilj od prosle godine “Motorhead”, smer koja zbog vremenskih prilika i ne-prilika nije bila popeta nikako, sada nam nije pobegla. Na zalost nismo je popeli slobodno (voleo bih da vidim ko ce), ali ni ovako nije lose. Trenutno ocena smera je VI+, A3 e. 100 m. duzine, 90 m visine, (sky hukovi, lestve, itd..), dok je neko ne ispravi u slobodno. Smer je sportski boltovana.
Morace dobro da se potrudi.
Mir i tisina, cist ambijent i lepo vreme ucinili su da uzivamo i ovog vikenda.

Izvestaj sastavio:
R. Milojevic

15 – 18.09.2006. - Vracanski skali

Učestvovali: Porodica Milojevic (4 komata)

Posto me je AOB ispalio (napisacu i ja jedared knjigu u kojoj cu da se isplacem sto me niko ne voli a narocito taj omrazeni klub u Beogradu koji nikoga ne jebe 2 %...), resismo da slobodni vikend ipak ne provedemo na V-3 nego u malo lepsem ambijentu.
Do Vrace ima 440 km, sto u voznji znaci 6,30 h. zajedno sa 45` jedenja gibanice u Rrtnju i 30` smaranja na granici.
Pored doma osim nasih nije bilo vise satora, ali je na vetrovitoj strani (pored cesme) bilo nekoliko.

16.09.- dva smera u masivu levo i desno od Ivana vazov-a, jedan je desno od smera gde je Cobeka capila zmija (V+, A0, 100 m), a drugi levo od onih lepih boltovanih u levoj steni, ne znam im imena (VI, 100 m)

17.09. – Benzegi VI+ / V / 150 m. izboltovano skroz, tako da je to sad prava skolica.

18.09. jedno 5 komata sportskih smeri u steni pored satora od VI do VII do 25 m. visine.

Prelep vikend upotpunili:

• penjanje u majicama
• sisata prodavacica peciva
• uspesno spustanje u nategu na sky hook-u, u toku jednog zajeba.

Izvestaj sastavio:
R. Milojevic

09.09.2006. - Tajne Medvednika

Učestvovali: : Cira, Dule (Becmen), Nikola i Raca

Stena Medvednika ono, stena Medvednika ovo, veliko platno za penjanje, lak pristup, lepota jedna…. I kanacno resismo da proverimo sve te price i tvrdnje. Nadjoh nekoliko entuzijasta (citaj budala), sedosmo u 4WD vozilo i krenusmo u jedno-dnevnu safari avanturu.

Ispade sve opusteno, od Valjeva se ide u pravcu Loznice nekih 15 km. onda se kod Pricevica skrene levo prema Suvodanju (ako se dobro secam), i dalje dok ne izadjes na Medvednicki plato (mnogo lepo), moze i obican auto malo pazljivijom voznjom. Odatle se spustis u nesto sto lici na mali obrasli kanjon u podnozju trazene stene.

Kako to izgleda? Stena jeste visoka preko 200m, ali… nezgodan pristup (strma suma i sipar), obraslo i mnogo krusljivo u donjem delu, a u gornjem delu gde je cvrsto tu je tesko i monolitno, laksi zljebovi i pukotine su obrasle travom i nisu toliko interesantne.

Solaz? Prica za sebe. Ako oces peske, jebo si jeza kroz sumu i makiju, tako da se spremi da ostavis nesto opreme u abzajlima.

Dodjoh, videh… okrenusmo se nazad, odosmo u Pocutu na sportske smeri i uvece za Bg.

Nece to jos neko vreme biti popularno penjaliste zasigurno.

Izvestaj sastavio:
R. Milojevic

25.08.2006. - Mount Matier

Učestvovali: Zoran Bogdanovic, Nikola Tokic

Mount Matier 2770 m
Northwest Face 900m led 65/50
Northeast Spur 900m kombinacija led 50 stena II solo u silazu
Costal Mt. Canada

Vec nekolko nedelja se spremamo da odemo da penjemo neku od severno americkih klasicnih lednih smeri ili nikako da uhvatimo dobro vreme.Predhodnih nekoliko vikenda smo bili u Squamish u I penjali suve stvari.Peda I Vesna su ko nekad pre dvadesetak godina ispenjali nekoliko sestica u velikoj steni, sa vremenom penjanja kojem bi bili ponosi I mnogo mladi od njih.Peda je definitivno bio njveci talenat za suvu steno iz generacije sezdeset I neke, uz sve postovanje prema Raci, Aniki I Mikiju iz Bora.

Ovog puta smo se odlucili za Severozapadnu steno Mt. Matiera koja spada u klasiku severno americkog penjanja, kako smo bili vise puta u svim varijantama turno skijanje, led, suva stena teren I pristup nam je bio prilicno poznat. Umesto da spavamo u kuci koja se nalazi na moreni glecera na negde oko 1600m odlucili smo da ponesemo sator I postavimo ga na gleceru odakle pocinje penjanje. Pristup se malo iskomplikovao jer je voda odnela mostic tako da je prelaz preko reke imao dve varijante, jedna po balvanima sa velikim sansama da se udavimo ako se sa rancem upadne u reku a druga vracanje uzvodno I prelaz gazenjem, Nikola se kao mladi odlucio da pregazi reku a ja kao stariji za potencijalno “suvu” varijantu preko balvana.Nekako se iskobeljasmo sa rekom kad na sledecem mestu gde treba da se prede velika vododerina, od prolecene lavine koja je sigurno bila siroka jedno 300metara ceo predeo je bio potpuno zakrcen granjem I balvanima koje je lavina snela, sve u svemu planirano lagano pesacenje do kuce je trajalo duplo vise nego u normalnim okolnostima.Pred sami mrak stizemo u kucu koja se nalazi na ivici sume u pocetku glecerske morene, predivna planinarska kuca od balvana u koju moze da stane dvadesetak ljudi, podigli su je prijatelji mladog alpiniste iz Vankuvera koji je poginuo u lavini na Mt.Loganu.Odmaramo se na kratko u kuci vadimo ceone lampe I krecemo po moreni do gornjeg dela glecera gde treba da postavimo sator.Posle nekolko sati po siparima I blokovima dolazimo do planiranog mesta za sator, vreme je neuobicajno toplo za ovdasnje prilike.

Samo sto smo usli u sator na desetak metara od nas cujemo kotrljanje kamena po padini iznad glecera, Nikola pali lampu I oci divokoze bljeste u mraku, tokom noci smo imali jos posetioca od kojih je jedan bio I grizli cije smo tragove nasli na snegu ispod satora.Cini mi se samo sto smo zaspali a sat vec zvoni, lepa noc samo previse topla za led, sad kad smo vec tu nema bas puno dileme, ako uspemo da predemo rubnu pukotinu na gleceru sve drugo ce manje vise biti u redu.Ostavljamo sator, hranu ostavljamo dalje od satora da medvedi nebi razbucali sator I polako giljamo po gleceru koji je prekriven tvrdim alpskim ledom, posle dolaska na sedlo traverziramo po gleceru I prelazimo na severo zapadnu stranu gde se temperature I uslovi u ledu drasticno menjaju, dereze ulaze samo nekoliko milimetara u led, raspolozenje nam se vidno popravlja.Stajemo na trenutak, vadim dvogled iz ranca I pokusavam da pronadem najbolji prelaz preko rubne pukotine, na samom kraju pukotine cinim se da vidim vrlo tanak snezni most po kome bi mozda moglo da se istraverzira do ulaska u uzani kuluar.Nikola me osigurava ispod ivice pukotine a ja gazim derezama kao po jajima po uzanom sneznom mosticu iznad pukotine, uze polako istice I pored toga sto penjemo sa 60 metarskim uzetom trebace mi nekoliko dodatnih metra da dodem do mesta gde mogu da napravim kolko tolko pristojno osiguravaliste, Nikola se pomera sa standa I nekako nategnusmo tih nekoliko metra.Ostatak penjanja je prava alpska klasika ogromna ledena stena pri vrhu ispresecana pukotinama, penjem uglavnom pored stene jer je led tu jos uvek u senci pa je opasnost od padajuceg kamenja manja a I koristim stenu za osiguranje, strmina ne popusta skoro do samog izlaza na greben ali je lad odlican tako da napredujem brzo cak bi rekao I prilicno brzo za old tajmera.Dolazak na greben pogled puca na sve strane, sad smo vec na suncu ali I na bezbednom tako da lezimo na rancevima I evociramo uspomene sa uspona od pre pet godina kad smo se penjali smerom kojim sada treba da sidemo.Do vrha imamo oko 3-4 duzine po pravom ostrom granitnom grebenu koji sa lakocom I uzivanjem penjemo.Izlazak na vrh, stisak ruke halapljivi gutlji vode iz poluprazne cuturice, par fotografija I silaz po steni koji je dovoljno zajeban da lako mozes da nastradas a dovoljno lak da bi vadili uze iz ranca I osiguravali se, ulazak u led je ubrzao stvar mozda zato sto penjemo u silazu izgleda mi nesto strmije nego zadnji put, ispod peta gojzerica vidim pikotone na gleceru I kao kamenje pocinje da leti naokolo sa grebena pokusavam da uhvatim snezno rebro malo vise u desno, sunce se polako spusta na horizontu prema Pacifiku I imamo jos jedno sat vremena pre mraka da se po gleceru spustimo do satora sto je u principu dovoljno ako se ne zajebemo negde na gleceru.Stizemo do satora nekih desetak minuta pre mraka, kuvamo supu , pakujemo stvari I spremamo se za nocnu avanturu u nadi da cemo uspeti da zaobidemo prelaz preko reke drugim putem.Naravno ko I uvek posle dugog penjanja silaz se pretvara u pricu bez kraja, tome I doprinose komarci koji ulecu u nos, usi, usta.Kazem Nikoli jebes ovo kanadsko penjanje isli smo da penjemo led a pojedose nas komarci ko da smo u amazonskoj dungli.Sto ispade stvarno tacno, u pola dvanes pre ponoci dolazimo do kola Nikola skida gojzerice I carape a noga mu je tolko podadula od ujeda neke bube” da prost one mogu da verujem.Ubacujemo opremu u kola I kazem Nikoli kazem moraces da mi pevas sve vreme dok vozim ako ne mislis da zaspim za volanom, negde oko pola certi ujtru stizemo nazad kuci, povratak u svakodnevnu kolotecinu I udobnost civilizacije.

02.09.2006. - Gornjačka Klisura

Učestvovali: Aleksa Srdanov (AO Požarevac), Stevan Obradović, Tomislav Topalović, jasMina Milosavljević, Petar Pavlović, Boris Janković

Posle više godina AOB je ove godine ponovo počeo da penje u Gornjačkoj klisuri. Za razliku od prethodnih generacija koje su tamo dosta visile, većina nas novih tamo nikada nije bila. Led su prvi probili Siške (mada on i nije nešto nov) i Beka, početkom juna u sklopu njihove akcije “Tri problema Istočne Srbije” i tako svima nama bacilli kosku. Mi smo ovaj odlazak iskoristili još i da se sretnemo sa Aleksom i tako počnemo da poboljšavamo “pomalo” narušene odnose sa ostalim penjačima u Srbiji. A pošto je Aleksa “domaći” u tom kraju njegovo poznavanje stene i terena nam je bilo od velike koristi. Počelo je sa gomilom pehova. Krenuli smo u devet iz Beograda, a ne u osam kako je bilo dogovoreno, promašili skretanje za Požarevac, Aleksi se pokvarila kola… Tako da smo pod stenu stigli tek oko pola četiri i imali vremena za samo po jedan smer.Evo šta smo peli, nafilovano utiscima pojedinih učesnika…

Aleksa i Steva: Tremor (V,V+,VI-) visina 100m
Aleksa: “Dovoljno mi je bilo samo da me Boris pozove i da odmah "razgrnem" sve obaveze kojih nije malo. Lako se dogovoriti sa ljudima koje nista ne moze zaustaviti. Nismo odustali cak ni kada se zbog svih neprijatnosti poslo tek u 13 casova iz Pozarevca. Kada clanovi ekipe mogu da penju sve onda nije tesko izvesti bilo kakvu akciju.
Za Stevana je dovoljno samo da vidi stenu.
Prvi put je u "Tramoru" i vec je napravio prvensvenu varijantu kroz cistu sesticu. Boris i Toma pod utiskom da "Dilkova" smer vodi kroz kaminski zljeb umesto da udju laksom varijantom u levo, ne ispustajuci zljeb iz vida presecaju kroz blago previsni deo prvenstvenom varijantom. Pera je sa svojim partnerom prosao kroz Istokov smer (V). Jedina tamna senka je sto smo se morali razdvojiti i time smo izazvali neprijatnost Peri u spustanju.
Ostavivsi ih same na veoma gusto obraslom platou ispod M.Vukana morali su se sami snaci abzajlom niz stenu.
Moram da priznam da sam najprijatnije iznenadjen mladom ekipom AOB-a cije penjacke vrednosti sam tek sada upoznao. Razmisljam o njima sada na drugaciji nacin i znam da ako oni nastave alpinizam u Srbiji ima buducnost.
Sada sam i siguran da je treca generacija upravo stasala.
Sve najbolje zeli Vam Aleksa.”
Steva: Steva bi imao imao svašta da kaže, voli on da priča, al’ mu ne radi internet.

Mina i Pera : Istokova V, visina 100m
Pera: “Mina i ja smo popeli Istokovu, ocena 5, visina pise 100, Aleksa kaze 120 metara, ja mislim da je 100. Smer nije mnogo teska, ima 3 detalja tu su negde izmedju 4+ i 5, oklincana je, mada se ne treba bas mnogo pouzdati u te klinove jer su mnogo stari (od 7-8 klinova koliko ima u smeri samo dva izgledaju zdravo) Stena nije losa, na oko deluje krusljivo,ima krusljivih delova, ali generalni utisak je da nije losa.”
………………………………………………………………………………………………………..
”Zaboravio sam da napisem da smo abzajlovali sa konstrukcije radio reflektora (kao ogroman bilbord na kome nista ne pise) kroz jarugu na 2x60 metara uzadima i na knap stigli do police sa drvetom sa koga ima jos jedan skok od 30 metara do dna stene, malo kroz kambodzu, ali je zgodno sto i usput ima drveca za medjustandove, tako da moze da se abzajluje i sa recimo 2x50 metara, a za jedno uze, nisam siguran. eto toliko.”
Mina: “eto, pera je sve reko sto se tice subote i penjanja na Gornjaku.
nasa smer je bila ok V, sa improvizacijom pri vrhu, a abzajl bi bio skroz uobicajan kroz kambodzu i mrak, da se uze nije zaglavilo a onda je nastala drama.... detalje mogu upotpuniti sa par fotki. ako vam to nije mrsko da skidate mogu poslati!!!!”

E pa…Pera nije baš sve rekao. Oni su sišli sa stene dosta posle nas. Mi smo ih prvo čekali i pokušavali da ih dozovemo. Budući da se nisu odazivali i da je pao mrak, zaljučili smo da su oni pre nas izašli iz stene i da su se odavno spustili do kola. Naravno, kada smo sišli dole njih nije bilo, pošto su još uvek bili gore u brdu. Ne znam za ostale, ali su meni po glavi počeli da se motaju najgori mogući scenariji…A postalo je i hladno. Obzirom da je ovo već drugi put ove godine, da ih čekam (zajedno sa Tomom) smrzavajući se i strepeći šta im se dešava, SVEČANO OBEČAVAM da ću ukoliko im se to ponovi u dogledno vreme preduzeti sledeće akcije:

1. Peru ću da obesim o najbliže drvo za…Znate već za šta!
2. Minu ću da cinkarim Svetoj Inkviziciji pod optužbom da je veštica, a oni već imaju oprobane metode da izvuku priznanje.

Toma i Boris: Dilkova IV-V, visina 100m (prventstvena varijanta u donjem delu)
Toma: Toma nije u Beogradu, ali bi njegovi utisci mogli najbolje da se opišu munjama i gromovima (pogledaj pod Pera i Mina).
Boris: (odnosno ja) “Nismo hteli da penjemo prvenstvenu varijantu, ali je Toma pratio “logičnu” liniju. Taman se radovao što je na lutriji izvukao da vodi prva dva lakša cuga (IV,III) kad je uleteo u IV-V, sa travom za bolji ugodjaj. Sa užetom od 60m prva dva cuga mogu da se spoje u jedan, što smo mi i uradili. Pažnja! Bukvalno se izvuče celo uže, ne ostane ni metar.Gornji cug isto IV-V, ali dosta čistija stena. Ja se zaglavio u izlaznom detalju, pa malo kampovao u njemu(ko mi kriv kad ne treniram). To je Stevanu dalo priliku da ispuca sijaset dobrih fotki, sa kojih bi se stekao (pogrešan) utisak da sam ne znam kakav penjač .”

Sve u svemu, zanimljiv dan. Siške je bio u pravu kada je u izveštaju iz juna napisao:“Stena je odlična i svakako da je velika šteta što se više ne posećuje.”. Nadam se da će se to promeniti. Ja planiram da odem tamo možda već za dve nedelje, pa ko bude zainteresovan…

Boris Janković

01.-03.09.2006. - Gornjacka klisura i Borski stol

Učestvovali: Siniša, Vera (poznatija kao Djura) i Sanja.

Krenuli u petak u 11.30 sa Mirijeva - stigli do česme "Ladne vode I" oko 14.00 (ali smo se vukli, može i za dva sata). Popeli se do kućice koja se nalazi 50ak metara iznad česme, da vidimo može li od nje da se napravi neki bivak (može). Umili se na česmi sa četiri cevčice (preporučujemo onu za lepotu), spakovali se i oko 15.00 krenuli kroz šumu, pa uz sipar. Izašli markiranom stazom u 16.15 tačno na ulaz u Černejev smer.
Ostavili čeone lampe na sigurnom, u rančevima, i ušli u Černejev smer oko 17.00 i nešto.
Smerke kaže: III, 100 m, 1h; Smer je u južnoj steni - istočni deo. Ulaz desno od točila (šta mu dođe točilo?!). Po razvedenoj stijeni i preko odrona na široku policu s drvetom koje je vidljivo iz doline. Po vertikalnom žlijebu gore, zatim kroz kamin - žlijeb do platoa. Dalje gore i lijevo, gornjim rubom glatke ploče, te jarugom na rub stijene.
Ja kažem: Smer je lak, širok dovoljno da dvoje drugih penju simultano. Ima trave, ali ipak nije za gojzerice. U prvom cugu stena je čvrsta i kompaktna. Prvi štand oko dobrog drveta. U drugom cugu ima manje travuljage i žbunja, stena na prvi pogled izgleda lepo, ali se odlama gde se najmanje nadaš (Djura i ja smo naizmenično gadjale jedna drugu, ali sem nekoliko modrica, nismo zaradile teže povrede). Na samom izlazu iz smera, možeš, uz malo truda napraviti kamenu lavinu.

Iz smera izašli oko 19.00, konstatovali da su lampe i dalje na sigurnom - u rančevima, i krenuli da otpenjavamo niz žljeb, zapravo kroz gustu šikaru u žljebu. Kad smo shvatili da ćemo tim tempom izaći ujutru, Siške je Veru i mene, iz dva cuga, spustio niz uže (čime se ne ponosimo). Onda vožnja niz sipar, pa kupanje na česmi sa termalnom vodom (kraj puta za Požarevac).
Prespavali na nečijoj livadi.

Sutradan: Obilazili Gornjačku klisuru i razgledali je sa svih strana. Na potezu od kamenoloma prema česmi Ladne vode, iznad ceste) oko mesta gde je u steni uzidan neki napušteni manastir, nalazi se odličnih 200tinjak metara dugačke i do 100 metara visoke stene, na kojoj (kaže Siške) bi se moglo uraditi vežbalište. Pristup je strm, ali kratak. Sa druge strane puta, preko Mlave, isto ima svašta interesantno. Pristup isto strm i kratak (možda pola sata sipara).

Zatim Žagubica i njena atrakcija - lokalno groblje sa raznobojnim spomenicima. Poučno.
U dom na Borskom stolu stigli u subotu oko 19.00. Prespavali (sami u domu). Ujutru (kad smo kretali u smer) pojavio se odnekud Bojan (poznatiji kao Boki veterinar). On i bela (domareva) kuca pošli sa nama.
Mislili da ulazimo u smer Y, a zabunom ušli u Jarugu s oknom, čiji je ulaz 5-6 metara desno od Y. Uspentrali se tuda (svo četvoro, bez kuce), pa abzajlovali kroz Peđin žljeb. Vratili se, ušli u Y, popeli ga taman na vreme da vidimo zalazak sunca. Siške - abzajl, ostali - tabani.

Beograd, 07.09.2006
Sanja

juli 2006. - “Ko nabije taj dobije”

Lokacija: Prokletije / Grbaja i Ropojana

Učestvovali: Porodica Lakovic (3 kom.), porodica Milojevic (4 kom), Dzoni, Boris, Anika, Sinisa

Dan 1.Uspesno stigli u Grbaju, gde su Ivan i Siske vec pravili planove za napad na Volusnicu, sto su i odamh ostvarili smerom ………….. Anika i porodica Milojevic su blejali i pili pivo.

Dan 2. smo otisli u Ropojanu i tamo fiksirali prvi deo smeri “AOB” u devojackoj steni. Dzoni i Boris su dosli u Ropojanu, pravo iz autobusa usli u Malisu i pobegli zbog gadnog odrona..

Dan 3. Anika i Raca izlaze na gornju policu / glavu knjige gde uspesno bivakuju i sledeci dan jos uspesnije u abzajlima silaze u dolinu i skupljaju opremu. Dzoni i Ivan Lakovic penju “desni greben amfiteatra” (utisci su odlicni). Istog dana Dzoni i Boris penju novu smer desno od stene “Knjige” pod nazivom "Mališa" V, A1 120 m.

Dan 4. Dzoni i Boris su peli "Malisu". Ostali su jos jedan dan blejali i pili pivo i zapalili za Beograd.

Rezime: Stena knjige je “do jaja”, mnogo obecava, kao i cela dolina, i u okviru nasih skromnih mogucnosti mislim da zasluzuje nasu punu penjacku paznju u buducem periodu.

Izvestaj sastavio:
R. Milojevic

15.- 01.08.2006. - Alpi

Učestvovali: porodica Skender (Miodrag, Maja, Igor, Natasa i Boris), Ksenija Djordjevic, Judin David, Scekic Bojan, Obradovic Rade.

15.7. Beograd – Vrsic

16.7. Vrsic – Sulden (Italija, masiv Ortlera), uspon preko glecera do doma Cita di Milano (3200m).

17.7. Aklimatizacioni uspon na vrh Cima Cevedalle 3778m, glecerska tura, u pocetku led, iznad 3500m sneg, nagib ne prelazi 40°, ukupno 500m. Silazak u dolinu.

18.7. Trafoi – Paso dello Stelvio – Bormio – Leco

19.7. Leco – Milano – Alagna (masiv Monte Rosa), uspon do doma Mantova hut 3500m, glecerska tura.

20.7. Pristup na vrhove Zummsteinspitze (4563m) i Signalkuppe (4554m), sneg do 30°, 1000m uspona. Bivakovanje na Lisjoch prevoju (4160m).

21.7. Uspon na Lyskamm (4527m), prva 2 cuga 60° po smrznutom snegu, zatim oko 1,5 km uskim eksponiranim grebenom, 400m uspona. (Miodrag Skender, Igor Skender, Bojan Scekic, Rade Obradovic)

22.7. Alagna – Cervino

23.7. Cervino

24.7. Uspon do bivaka Carrel (3830m), detalji III, na tezim mestima brodska uzad (1300m uspona). (Miodrag, Rade, Igor, Bojan).

25.7. Uspon na Matterhorn (4478m), 650m penjanja Lyongrat grebenom, cugovi III i III+, na tezim mestima brodska uzad i lestve. Uspon trajao 7h, na vrh izasli Bojan Scekic i Igor (Miodrag i Rade odustali). U planu smo imali precenje vrha Hörnli grebenom do Schwartz See, ali smo odustali od toga jer su severna i istocna strana bile u oblaku. U silasku grmljavina i sneg koji je zatekao nekoliko naveza u steni bez dereza tako da nisu mogli dalje da napreduju, a bilo ih je nemoguce obici. Javio sam Miodragu koji nas je cekao u bivaku da pozove helikopter koji je dosao i pokupio naveze ispred nas i tako nam rascistio put za silazak (cekali smo oko 2h u mestu i smrzli se). Dogodila se kamena lavina koja je ostetila uzad u smeru i pretila da srusi bivak pa je izvedena akcija evakuisanja cele planine, prvo ljudi iz bivaka, a na kraju i nas iz stene. Spusteni smo te veceri u dolinu, u steni smo bili oko 17h. (Prema svezim informacijama od tog dana nije bilo uspona na Matterhorn Lyongrattom do danas zbog snega i odrona)

26.7. Dolazak u Chamonix.

29.7. – 1.8. Bojan, Miodrag i Rade penju Traverzu Mont Blanc-a pocevsi sa Cole du Midi (3500m) sa usponima na Mont Blanc du Tacul 4249m (sneg do 50°), Mont Maudit 4465m (sneg do 65°) i Mont Blanc (4810m) i 2 bivaka na Col Mont Maudit (4200m).

Beograd, 25.08.2006
Igor Skender

09.-15.07.2006. - Žijevo

Učestvovali: Petar Pavlovic, jasMina Milosavljevic, Boris Jankovic, Toma Topalovic, Nikola Djuric, Tijana ?????, Stevan Obradovic, Nebojsa ????, Sanja Strbac, Sana Zulic, Ivan Lakovic, Predrag Zagorac i naravno Danica

Vreme fantasticno, ambijent fenomenalan, mestani divni, babina loza jos bolja!

09.07. Prva ekipa stize u nedelju (cini mi se), Dzoni i Boris pravo iz Ropojane, ostali iz Beograda.

10.07. Dzoni i Steva, trazeci “Stegicu” penju neku prvenstvenu varijantu V/III, 200m.
Boris i Toma peli “Pegaza” IV, 200m, a Pera i Mina “Kasiopeju” IV, 200m.

11.07. Dzoni i Steva krenuli u “Minu”, ali se ipak odlucili da opeglaju nesto prvenstveno: “Sonata Artica” VI-, 200m, PR. Toma i Boris su odlucili da malo “odmore”, pa penju u brdu iznad najblizeg katuna prvo “Tecajski san” V/III, 50m, PR, pa onda u bloku iznad “Opusteno” VI-/III,IV, 80m, PR. Mina i Pera su u nekoj suludoj varijanti Pera bolestan, Mina solira…ne bih znao sta da kazem. Stizemo i mi ostali peske od Veruse tesko natovareni – pocrkasmo!

12.07. Sanja, Tijana, Steva i Dzoni u vozicu penju “Ruzu” sa detaljem “Stegice” iznad ploce Vesni i Bojani (VI-/III,IV, 200m). Boris, Toma i Nebojsa pokusavaju da nadju opet kobnu “Stegicu”, ali se gube i na kraju abzajluju. Sana, Mina i Pedja ponavljaju “Tecajski san” (ovde bih napomenuo da i nocne more spadaju pod snove!), pa onda i “Opusteno”. Posto je to platno relativno malo i silazak dosta kratak, odlucujemo se za jos jedan prvenstveni: “Sex u trojci” V/IV, 80m, PR. Zbog veselja na standu odlucujemo da nam je taj dan novi rodjendan. Onda tu dolazi babina loza…

13.07. Dan pauze, ali stvarno. Bleja na jezercetu, kupanje, a neki smo se i prosetali gore do prevoja, uzaludno cekajuci Peru koji je obilazio novonastalu drzavu…Ipak na kraju dana Toma penje sa Sanjom i Nebojsom “Tecajski san”, cisto da ne bude da nismo nista peli.

14.07. Steva i Dzoni konacno penju “Minu” VI+, 100m i odusevljeni, sa vrha masu Sani i meni, kao i Ivanu i Borisu koji penjemo “Tamnu stranu mjeseca” IV+, 200m. Ivan i Boris su pre toga pokusavali neku gadnu tehnicicu, pa neki kamin, da bi na kraju izasli za nama. Na vrhu Pasjaka nas hvata pljusak, cisto da silaz bude jos lepsi! Za to vreme Pera, Sanja i Nebojsa penju “Tecajski san”(valjda se shvatili da smer sluzi da bi se na lepsi nacin prislo gornjem platnu), pa onda prvenstveni “Cas prve pomoci za Nebojsu baksuza” IV+, 80m. Kada smo sisli sa Pasjaka, Sana i ja penjemo jedan cug do velike police i Pasjaku, gde bivakujemo ispod boldera (sada dosta lepo uredjeno i zaklonjeno mesto za bivak).

15.07. Sana i ja nastavljamo kroz “Ruzu” do vrha posle izuzetno prijatnog (doduse vrlo planiranog) bivaka. Ivan i Boris penju u malom platnu (iznad tecajskog sna) prbenstveni “Bonzita” V, 60m, PR. Pri abzajlu Borisu se odvaljuje kloca sa koje je abzajlovao, pa i on sebi upisuje novi rodjendan, posto je pao sasmo malo na neku policu. I njih i nas hvata jak plusak pred sam povratak u kamp, gde je jos ostala samo Danica, verni cuvar kampa! Ostali su otisli tog ili prethodnih dana.

16.07. I mi poslednji se vracamo.

Sve u svemu, lepo znas kako!

U Beogradu dana 06.09.2006.
Predrag Zagorac

06.-16.07.2006. - “Ćale, daj nešto boltovano”

Lokacija: Slovenija – dolina Vrata, Arco - Italija

Učestvovali: Nikola Milojevic i Raca

Posto smo se ispalili za Chamonih (mora da se radi), ipak je sipala prilika koju smo Nikola i ja iskoristili da skocimo malo na zapad, cisto da nebude da smo dzabe placali vize.
Vreme je uglavnom bilo nestabilno sa cestim po-podnevnim pljuskovima, pa smo prvih par dana blejali okolo i umesto planirane “Bavarke” morali da se zadovoljimo 08. avgusta. “Kratkom Nemskom” IV / III/II / 400 m. do nemskog turnca, onda Zlatorogovim policama do Slovenke i niz nju, sto abzajlima, sto odpenjavanjem II/III u dolinu. Uz Anikinu pomoc, sisli u dolinu nesto pre ponoci.
U Glokner grupi je intenzivno padao sneg, pa smo produzili u Dolomite ali nas je sneg i odande brzo poterao u Arco, gde smo proveli ostatak kratkog raspusta.
Smeri su od 10 do 1.600 m., ove krace (do 500 m. ) su uglavnom boltovane, tako da okreni-obrni, pravi penjacki raj. Da ne spominjem najvecu populaciju mauntin-bajkera koju sam do sada video na jednom mestu, para-glajderista, baze-dzampera i surfera na vodi. Posto je sve bilo podredjeno Nikoli, tako je i on birao smeri:

• 10.08. “ondulina” 110 m / 5a / prelepe ploce do 70 st. skoro bez opremaka, samo trenje..
• 11.08. “mucillero” 80 m. / 4b – isto.. i “figoviz” 80 m / 4b – lepota
• 12.08.”cino gianna” 150 m / 4b
• 13.08.”trento” 180 m / 5a
• 14.05. “man-ilia” 200 m 4c

Popularne stene su uglavnom boltovane na nekoliko metara sa uredjenim standovima. Duze smeri (od 500 do preko 1.000 metara), su tradicionalne i nisu previse posecene, ali se nadje po neko..

Zakljucak: mlogo lepo.

Izvestaj sastavio:
R. Milojevic

avgust 2006. - Letnje šeme

Učestvovali: Lončarević Vera i Vujić Siniša

Kako naš narod kaže obećanje ludo radovanje, ostadosmo bez vize za nekadasnju bradsku republiku pa na brzaka promenismo kurs ka najnovojoj nekadašnjoj bradskoj republici. U svakom slučaju put je bio veoma inspirativan.

Prvo mesto na putu za jug beše Mučanj sa svojom južnom stenom u kojoj smo ponovili smer iz 1955, Opaljena stena ( II/III, 70m.v., 100m.d.). Kompletna stena kao i smer su solidne čvrstine za naše pojmove i veoma pogodne za početnike. Lak pristup i orjentacija sa asvaltnog puta koji prolazi ispod stene i silaz makadamskim putem koji prolazi nedaleko od vrha iste. Stena je dosta razuđena, visine od 50 do 100m.
Napomena, asvaltni put Katići - Močioci prolazi sa južne strane Mučnja tačno ispod stene, a ne kako na svim kartama piše sa severne strane.

Sledeće dve lokacije Golija i Hajla nisu bile penjački produktivne ali su zato planinarski zadovoljile glad za svežim vazduhom. Ono sto je interesantno viđeno jeste, južna strana Golije veoma pogodna za turno skijanje i severo-istočna, 400-metarska stena Hajle. Stena počinje na 2000m.n.v. i kroz nju se proteže veliki broj zatravnjenih žljebova, tako da bi mogla biti veoma dobra za zimske uspone. Koji su do sada samo i činjeni, dva tokom prve polovine pedesetih, prema Smerke-u.

E sad je došlo more, talasi, jedrenje i sve ostale ...ali o tom na nekom drugom mestu.
Interesantno sa strane penjanja i svakako novina jeste pojava novih, smeri u Kotoru. Ima ih negde oko 15, mi smo pronašli 13 i popeli jedan novi.
Smešteni su na tri lokacije, prva je u žutom amfiteatru iznad glavne autobuske stanice u Kotoru. Jasno je vidljivo od stanice, ide se izrazitom vododerinom, a smerova ima 4 i nalaze se u levom krilu amfitetra. Ova mesto je sa najtežim smerovima, mi ih nismo penjali, ocene VI-VIII ali ono što mu umanjuje lepotu jeste ružan pristup i ambijent . Sledeće dve lokacije Sv.Stasija i Ljuta. Sušta suprotnost pređašnjeg lep ambijent, lak pristup i još lakši smerovi. Ipak vredi ih obići, zalazak sunca i cela Boka odozgo izgledaju..., a i stena iako laka veoma je interesantna i odličnog hvaliteta. Kako doći?
Sv. Stasija, u Dobroti kod crkve Sv. Eustahije (vidi se toranj koji je trnitno pokriven skelama) skrenuti ka brdu, a zatim levo pa pratiti put koji lagano zaokreće na desno vraćajući nas opet iznad tornja crkve. Na tom mesto od glavnog puta koji prolazi kroz naselje odvaja se manji i uži asvaltni put, okomito naviše, pratiti ga do poslednjih kuća (oko 200m) od kojih krenuti na levo i naviše preko sipara ka izrazitim pločama (možete pitati ljude u kući). Ovde smo našli 7, pet na jednoj gomili (težine oko II-III i visine od 10-20m) i još dva malo dalje levo (težine oko III-IV i visine 20-30+m). A, popeli i jedan novo smer, Vasiona (VI, 20m). Nalazi se u grupaciji od pet i ide direktno preko ploče, levo od izrazite pukotine na njoj, kao među osiguranja korišćeni su čokovi, a u gornjem delu već postojeći boltovi smerova sa kojima se ukršta, završavajući se iznad poslednjeg bolta sa leve strane.
Ljuta, na izlazu iz dobrote prema Perastu, a iza restorana Stari mlini nalazi se most i prostrani parking. Krenuti uzbrdo levom stranom vododerine, pratiti beli sipar sa velikim oblucima, uzbrdo i nalevo sve do "vrata" u steni kroz koja voda i dolazi iz viših delova brda i od kojih počinje beli sipar. Od "vrata" smerovi se nalaze desno, našli smo dva ocene II-III visine oko 20m.

Ono što je zajedničko za sve lokacije, jeste da su odlično opremljeni sa lepljenim klinovima, izezetak su pločice sa boltovima kao sidrišta, par smeri na Sv. Stasiji, oprez. Smerove su uradili lokalni penjači iz Kotora.

A, kao poslednje prošli smo kroz kanjon Mrtvice na 35km severno od Podgorice i videli par interesantnih slapova u gornjem toku, kao i kilometre više stotina visoke stene. Ko voli nek izvoli.

Ekipa: Lončarević Vera i Vujić Siniša
24.08.2006 , Beograd