02.06.-14.08.08. Srbija K2 – 2008.

Učesnici: Milivij Erdeljan – vođa ekspedicije, Iso Planić – vođa uspona, Dren Mandić, Predrag Zagorac, a kasnije se priključio Miodrag Jovović

Ispenjani smerovi: Abruzzi Spur, III+, 60º/45º, M??, 3500m, izlaz 8611m, mi stigli do 8200m, penjanje uz fiksno uže

K2!

O ovoj ekspediciji mogu da vam pišem mnogo puno ili mnogo malo, pa za izveštaj biram drugu opciju, a opširnije neki drugi put.

Put i trek do baznog kampa isti kao prošle godine za Brod pik.
Teren na glečeru za bazni kamp dosta lošiji, Bog zna koliko smo tona kamenja preturili rukama ograđujući šatore.
Visinski kampovi C1(6000m) i C2(6700) u kojima smo najviše i boravili su na vrlo strmom i izloženom terenu, a C3(7350) i C4(7800) su opet izloženi jakom vetru, pa smo ih dizali samo pri završnom usponu.
Sama ruta strma, eksponirana, u donjem delu izložena odronu kamenja, u gornjem lavinama i celom dužinom jakom vetru. Momci koji su ovo peli slobodno su bili mnogo jaki. Na par mesta sam se baš zamislio... A danas uz fikseve to je više fizikalija sa nekim osnovnim veštinama.
Ko sve dolazi na visoke planine, to je strašno!
Vreme jako loše i teško predvivo, ne može da se poredi sa Brod pikom (koji je odmah pored).

Uspon tog 01. avgusta tekao je svakako samo ne po planu. Ka vrhu je krenulo oko 30 ljudi. Dezorganizacija i velika gužva, probijanje svih vremenskih ograničenja.
Dren Mandić pao sa vrha Botlneka (oko 8200m) 200m (150 visinski) i poginuo...kasnije tog dana još 10 ljudi je izgubilo život visoko na K2.

Ekspedicija obustavljena, vratili se kući.

U Beogradu, dana 01.02.2009.
Predrag Zagorac

26.-29.06.2008. Moj prvi smer od 500m (Slovenija,dolina Krma)

Učesnici: Sinisa Vujic, Petar Pavlovic, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: Jesih Potocnik - Debela Pec

Cetvrtak smo proveli u putovanju do Ljubljane i posetu prodavnicama planinarske i sl. opreme da bismo na kraju u popodnevnim casovima dosli do planinarskog doma Kovinarska koca u dolini Krma ( 870m.n.v. ).

Obzirom da je vreme promenljivo u Petak smo se setkali po obliznjim lokalnim sportskim penjalistima kojih ima dosta i za koja se moze reci da su vrlo lepo uredjena a kao vodic smo koristili “Sportnoplezalni vodnik-Slovenija”.

U Subotu odlucujemo da penjemo Jesih-Potocnikovu smer i oko 7h krecemo stazicom koja vodi pored potoka ka Debeloj Peci i posle oko sat vremena dolazimo do naseg smera. U pocetku je to vrlo lako, radi se o tezinama 2 UIAA koje penjemo u patikama a ubrzo nailazi cug tezine 3 UIAA gde se navezujemo i obuvamo penjacice. Siske vodi a Pera i ja penjemo simultano navezani na dva "half" uzeta. Stena je Severno orijentisana i generalno je solidnog kvaliteta a tezine su kao iz opisa u poznatom vodicu "Slovenske stene" ( dakle 3,4-/4+UIAA). Obzirom da je prethpdnih dana bilo padavina potrebna je dodatna opreznost u kaminima u kojima ima zaostale vlage.

Ambijent je savrsen tako da je penjanje pravo zadovoljstvo i negde oko 14h, posle 5 i 1/2 sati penjanja, izlazimo na vrh Debele Peci ( 2014m.n.v). Usledio je silazak po markiranoj planinarskopj stazi koji je meni i Peri bio naporniji jer je staza dosta strma a treba sici oko 1000m.

U Beogradu, 13.09.08
Vladimir Filipovic

04.10.2008. Dobro oko starih majstora (Sicevo)

Učesnici: Jasmina Milosavljevic, Dusan Brankovic, Sinisa Zoroja

Ispenjani smerovi: Antiteza (prvi penjali A.Anicin & M.Savic) 75m visina, za sva tri rastezaja preporucujemo ocenu 5+ A0

verujem da nismo otisli po vodicu u trecoj duzini po pukotini desno nego da smo napravili tezu varijantu levo, na kljucnom mestu ostavili smo dva klina koja nismo mogli da izvadimo, izuzetno kvalitetan smer, potrudicemo se da ga ponovimo slobodno

Zoroja Sinisa

05.-07.09.2008. Borski Stol, take II

Učesnici: Nikola Kljukovnica, Milan Savotic

Ispenjani smerovi: Borkova, Borska, Peđin Žljeb

05.09.2008. – Posle malo dogovaranja ko kad moze da krene i ko ce s kim da putuje, Milan i ja krecemo nešto posle 19h preko Ćuprije, a ostatak ekipe (Fića, Duki, Iztok i Boris) kreću nešto kasnije preko Petrovca na Mlavi i Žagubice. U Boru je uveče pešačka zona, ali se lako zaobiđe susednom ulicom sa desne strane. Ovog puta nigde ne promašujemo put :), razapinjemo šator kod jezera i ne dočekavši ostale da stignu, zaspasmo oko pola 1.

06.09.2008. Ujutro se svi lagano dovukosmo do stene. Mi penjemo Borkovu (da završim ono šta smo prošli put Marko i ja započeli), Milan vodi prvi cug, ja vodim drugi. Čekamo ostale da završe radi užadi za abzajl. Potom penjemo Borsku kroz okno. Pri kraju prvog cuga deluje da treba da se skrene desno, mada treba levo kroz rastinje ka oknu. Milan vodi prvi cug, ja drugi. U drugom cugu, na krovu okna i nadalje nalazimo 2-3 klina, a dalje bez nečeg za orijentaciju teram pravo na gore kroz kraći kamin na vrh. Opušten smer, samo ga je dosta uhvatilo rastinje u donjem delu. Vrućina je, tako da se vraćamo dole, kupamo u jezeru (nije baš toplo) i uživamo u narodnjacima koje pušta neka lokalna ekipa koja je došla terenskim vozilima da pravi roštilj. Na kraju nam ostaviše punu kesu paradajza i svežeg hleba, pa im delimično opraštamo za izbor muzike, nesrećnu mladost i profesiju (koju ovde nećemo pomenuti). Ostale naveze će da izreknu šta su peli da se ne ogrešim.

07.09.2008. Kobajagi ustajemo ranije, ali opet dosta kasno prilazimo steni. Milan vodi prvi i jedini cug kroz Peđin Žljeb. U donjem delu prvi međuosiguranja, u gornjem delu postoje klinovi i boltovi naizmenično na levoj i desnoj ploči pa je zgodno penjati sa halfovima da uže ne ide mnogo cik-cak.
Prvomajska nam se ne dopada u tom trenutku (suviše dimnjaka za jedan vikend, nismo baš odžačari po struci:) ), JNA ostavljamo za sledeći put. Pošto nam obojici odgovara da ranije stignemo u Beograd, krećemo nazad, a ostatak ekipe krece nešto kasnije.

U Beogradu, 07.09.2008

07.09.2008. Pri pomućenoj svesti (Gornjačka klisura)

Učesnici: Cobe, Zoroja Sinisa

Ispenjani smerovi: Kudelinova 5 UIAA, 70m (pre će biti da ima manje)

u smer ušli u 17.45, ostavljen jos jedan klin, od opreme dovoljno je poneti komplete i jedan DMM 4CU broj 2.5 (hahaha) za gornju traverzu,uže od 60m je bilo dovoljno da se stigne od početka smera do dva alkaša sa kojih se vrsi abzajl,tako da smer nema 70m ni visine a ni dužine,spustili se brzo i laganim siparom(prijatnim za svakodnevnu šetnju) prema izvoru i kolima

05.-07.09.2008. Vikend pod vedrim nebom (Borski stol)

Učesnici: Boris Nikocevic, Iztok Bojovic, Dusan Brankovic, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: JNA, Planika, SKP, Borkova, Borska

Vikend na B.stolu je bio uobicajen,... lepo vreme, dobro penjanje a jedino sto je neuobicajeno je sto smo obe noci spavali pod vedrim nebom i to prvu noc na klupama i stolovima ispred doma a drugu na livadi pored jezera jer dom nije radio. Kljuc se inace nalazi kod Borka u Boru i trebalo je njega kontaktirati ali nije nam se dalo...

Dule i ja smo u subotu peli JNA i Planiku ( opet A0  ) a Boris i Iztok su imali razne varijacije u penjanju, regularno su popeli Borkovu a Borsku su zavrsili kroz drugi cug Planike u koju su takodje jednom pogresno usli.

U nedelju Boris i Iztok ulaze u JNA sa ciljem da se Iztok oproba u vodjenju i uspeli su da zavrse prvi cug a Dule i ja smo usli u SKP gde je Dule vodio oba cuga. Prvi cug smo prosli bez problema a drugi kao A0 gde sam ja kao drugi probao da dva kljucna detalja prodjem slobodno ali sam ispao u drugom.Sve u svemu sjajno iskustvo, smer je vrlo lep, mislim da bi ga ipak trebalo izboltovati jer su postojeci klinovi u losem stanju a verujem da bi ga penjaci onda cesce posecivali.

U Beogradu, 10.09.08
Vladimir Filipovic

21.-23.08.2008. Slovenija, dolina Vrata, Severna Triglavska stena

Učesnici: Skender Miodrag, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: Kratka Nemska sa Zimmer Jahnovim izlazom

Akcija je bila munjevita, dogovorili se u sredu vece, krenuli u cetvrtak u 14 i 30h, stigli u Aljazev dom oko 20 i 30h odakle su Igor i Nikola otisli u dolinu Tamar sa namerom da penju Asenbrenerovu smer u Severnoj steni Travnika. Skedza i ja ustajemo oko 5 i 30h i krecemo da bi nesto pre 7h vec osmatrali stenu i poredili sa skicom. U 8 i 30h navezani krecemo u prvi cug koji je zajednicki za Nemsku i Slovensku smer (visina oko 1530m ) . Sve odgovara opisu iz vrlo poznatog vodica "Slovenske stene" i tezine i putokazi...

Stena je za nase standarde dobrog kvaliteta a smer prava tecajska, skoro svi standovi su sa po 2 klina a u svakom cugu se moze naci po neki klin na logicnim mestima. Mi smo pored toga koristili i sopstvena medjuosiguranja u vidu zaglavaka tipa "hex", frendovi ( br. 3,4,5 ) i poneki cok a koristili smo singl uze ( 10.3mm) sto nije bilo tako strasno jer su cugovi relativno kratki - u proseku po 30-40m.Vrlo retko se naleti na krusljiv deo tako da se moze reci da je penjanje pravo uzivanje, vreme savrseno, vodili smo cug po cug, sretali slovence koji se tu osecaju bas kao kod svoje kuce...soliraju. Poslednji cug Kratke Nemske smo promasili sto smo, naravno, posle ukapirali. Radi se o jednoj velikoj rupi visine oko 60m i sirine oko 20m na Zlatorogovim policama koja potpuno odgovara skici jer izlazi na "crne ploce" koje su kraj Kratke Nemske a originalna smer je nekih petnaestak metara desno. U rupi se nalaze glatke, isprane ploce nagiba oko 70stepeni i sve to nije izgledalo tesko tako da sam krenuo i vrlo brzo naisao na prvi klin. Bilo je nesto teze od svega do tadasnjeg ali sam smatrao da je to kratko pa sam nastavio, naisao je i drugi klin...posle je bilo prekasno za povratak pa sam nastavio a tezina se samo povecavala jer je bilo strmije a izlaz je bio vertikalni zljeb u duzini oko 8m sa 2 klina.Slobodno mogu reci da je to 5 ( UIAA). Na desetak metara odatle je dugo ocekivano veliko raskrsce gde se desno ide za Dugu Nemsku a mi smo odpesacili levo ka Zimmer-Jahnovom izlazu.U pitanju je jedan lak cug u kome je sam izlaz detalj tezine 4-( UIAA) a cini ga vertikalni skok visine oko 3m sa velikim i dobrim hvatistima.

Bilo je 18 i 30h, razvezali smo se i konacno skinuli penjacice i krenuli ka Slovenskom stolpu ( visina oko 2330m ) a odatle ka planinarskim stazama.... Nocili smo u obliznjem Stanicevom domu i sutra sisli u dolinu Vrata, sacekali Igora i Nikolu i oko 13 i 30h krenuli nazad da bi u Beograd stigli oko 20 i 30h sto je ukupno 54h za celu akciju :-)

U Beogradu, 24.08.08
Vladimir Filipovic

10.08.2008. Gornjak

Učesnici: : Marija, Siniša, Sana

Ispenjane smeri: Tremor VI-, 70 m

Moj utisak: Avgust, žega...
Hteli smo da obiđemo sipar u pristupu, i da idemo okolnim putem, pa da izađemo tačno na sam desni rub centralne stene... Jest, uspelo nam je posle 2-3h (???) krljanja po šiblju...
Zmija ne videsmo!
Penjanje: u prvom cugu(VI-) krta stena,lomi se pod opterećenjem, Siniša hrabro vodi, Marija i ja blablabla. Posle ona malo odvali nešto, kasnije i ja... Meni drugi cug, gde nakon pukotine treba da prođem pored bloka od par tona koji stoji na šoderu, i u slučaju njegovog pokretanja leti direktno na osiguravalište...
Nije što je avgust u Gornjaku, ali sam se preznojila 100 puta pre nego što sam nekako prošla taj detalj(koji se sastoji u tome - ne oboriti blok...).
Tih 70 m smo penjali 3h... Od frustracije se ostatka cuga ne sećam, drugari kažu V...
Abzajl sa ogledala... Nisam više te sezone išla do centralne stene...

Sana

16.7.2008.-02.08.2008. Peninski Alpi - Matterhorn Hornli Ridge

Učesnici: : Skender Miodrag, Rade Obradovic, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: Matterhorn Hornli Ridge

Uobicajeni pristup Matterhornu sa Svajcarske strane krece iz Zermatta ( oko 1620m ) odakle se zicarom izlazi na Schwarzsee ( oko 2580m ) a odatle planinarskom stazom punom raznog sveta do planinarskog doma Hornli Hut ( 3260m ) sto smo i mi uradili. Na uspon se krece sutradan ujutru oko 4h i 30 posle skromnog dorucka. Vecinu naveza cine profesionalni vodici koji za "skromnioh 665eur " vode klijente na vrh, mi smo jedina trojna naveza.

Smer krece odmah iza doma i prvo sto srecete je brodsko uze pomocu koga savladjujete plocu visine par metara i tezine, rekao bih 4+ ( UIAA ) - lepo Boga mi. Uspon Severo-Istocnim grebenom je inace ocenjen kao AD sto predstavlja kompleksnu ocenu koja ukljucuje penjanje suve srtene tezine 3 sa povremenim detaljima 4 ( UIAA ) i snega/leda nagiba do 55stepeni.

Prvi deo uspona je po suvoj steni, ide se grebenom i povremeno se traverzira po Istocnoj padini radi obilazenja raznih tornjeva i sl. prepreka i moze se reci da se tada penje stena tezine 2 ( UIAA) sa povremenim detaljima tezine 3 ali je zapravo najveci problem u tom delu snalazenje u steni - nalazenje pravog puta. Sa svitanjem smo malo odahnuli mada su i tu moguce greske. Stena je, slobodno bih rekao krs, kako se ono ne srusi ni sam ne znam. Polako se priblizavamo Solvay Hute-u ( bivak skoloniste na 4003m ) i primecujemo da je stena nesto teza - sada su to konstantno tezine 3 ( UIAA ) a tezi detalji su obezbedjeni fiksnim uzadima tako da smo nesto sporiji jer vise ne mozemo da se krecemo simultano. Pojavljuju se snezne padine pa stavljamo dereze. Za medjuosiguranje uglavnom koristimo stene i po neki anker na koji naidjemo. U Solvay Hute-u smo stigli za nesto vise od 4h ( za vodica sa klijentom je standard 3h ). Obzirom da je dan suncan, 15 stepeni ,lagan vetric - ljudi tu ostavljaju visak stvari sto smo i mi uradili. Dalje nastavljamo po steni koja je nesto kvalitetnija i teza gde se na vecim partijama nalaze brodska uzad. Uskoro srecemo naveze koje se vracaju sa vrha sto na standovima stvara guzvu. Oko 14h dolazimo do prepoznatljivog Ramena ( 4250m ) odakle sledi snezna padina nagiba oko 50stepeni. Tu prvi put razmisljamo o odustajanju jer je relativno kasno, navlace se oblaci, prognoza nije povoljna - pominju se gromovi ...ipak u 16h i 15 smo na vrhu i u 16h i 30 "brzo" krecemo dole. Jasno je da necemo stici u dom za dana tako da je plan da sidjemo do Solvay Hut-a i prespavamo pa sutra u dom. Vec pri prvom abseilu su se javili problemi sa uzetom koje se natopilo vodom, postalo tesko i neverovatno lako se mrslilo tako da smo ga na svakom standu premotavali. Sve je to pocelo da nas usporava, polako se primecivao umor a postalo je i hladnije jer je Sunce zalazilo a povremeno je i padalo "nesto" smrznuto. Na sebi sam imao aktivni ves i GoreTex jaknu tako da sam na standovima cekajuci drugare lagano poceo da drhtim ali sam se radovao svom "polaru" koji je bio u Solvay Hut-u. Kako je dan prolazio postalo je jos hladnije pa je uze blago pocelo da se ledi i sve teze je islo kroz nase sprave – bilo je ocigledno zasto se prave uzad sa "dry" i sl. kosuljicama.
Temperature je oko 0 stepeni C sto je prava sreca za tu visinu i da nismo bili u situaciji u kojoj smo moglo bi se reci da je zalazak Sunca na Matterhornu velicanstven dozivljaj.Pao je mrak, mi smo na oko 4200m i imamo jednu ceonu lampu!!! i iskreno verujemo da cemo naci Solvay Hut. Po snegu su se tragovi lako uocavali ali na suvoj steni je to vec bio problem tako da smo morali traziti ( citaj: lutali smo ) razna tragove, prepoznatljive ankere ili boltove kao putokaze. U daljini se videlo svitkanje gromova .. "sreca sto Solvay Hut ima dobro uzemljenje, to je swiss made...samo da ga nadjemo" pomislih. Dosli smo na oko 4050m ali se skloniste ne vidi. Pocela je agonija da li smo ga prosli ili je jos nize a setati se po mraku u smeru tezine 3 ( UIAA )nije bas pametno. Na Skedzu je pri abseilu pao ozbiljan kamen i na "srecu" ga udario samo u ruku i pri tom presekao uze sto je nekako bio znak da je dosta lutanja tako da smo se odlucili da tu bivakujemo.
Nekako smo se smestili na neke policice uz obavezno osiguranje za stenu . Uvukao sam se u bivak vrecu koja kosta 24eur i teska je 330g i odmah mi je bilo bolje - zahvalio sam sebi sto sam je poneo jer nisam mogao vise da slusam svoje zube kako cvokocu. Vec je proslo 2h, bratski smo podelili 0.6l koliko smo imali ( ostatak je u Solvay-u ), pojeli ponesto i utonuli u svoje misli... Oko 6h je pocelo da svice a nesto kasnije su naisle i prve naveze koje su isle na vrh..." tu dole na 5min vam je Solvay" su bile njihove reci... usledio je silazak koji je podjednako slozen kao i uspon jer se u navezi ide istim putem nazad a to je narocito primetno na samom kraju stene koju smo peli po mraku pa nam je sada izgledala potpuno nepoznato…oko 16h smo konacno bili u domu.

U Beogradu, 11.08.08
Vladimir Filipovic

16.7.2008.-02.08.2008. Bernski Alpi - Monch i Jungfrau

Učesnici: Skender Miodrag, Maja i Boris; Rade Obradovic, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: Monch -South East Ridge, Jungfrau-South East Ridge ( fom Rottalsattel )

22.07.08 smo zupcastom zeleznicom krenuli iz Grindelwalda (oko 1000m ) do planinarskog doma Monchjoch-Hut ( oko 3600m ) koji je polazna tacaka za izvodjenje planinarskih akcija.

Za uspon na Monch ( 4107m ) smo odabrali relativno lak smer Jug-Istocnim grebenom u duzini od oko 500m koji je ocenjen opisnom ocenom PD+ a sto predstavlja kombinaciju penjanje suve stene tezine do 2+ (UIAA ) kao i snega/leda ciji je nagib do 50 stepeni. Sacekali smo da se malo razvedri i po relativno oblacnom vremenu, sa laganim veticem na oko +5 stepeni C krenuli ka nasem smeru. Prvi deo uspona je suva stena tezine oko 2(UIAA ) u duzini oko 250m koju smo peli slobodno sa derezama.Uglavnom smo se kretali simultano ( Rade Obradovic je samnom u navezi ) osim na par "detalja" gde smo predostroznosti radi kao medju-osiguranje koristili stene. Ostatak uspona je po ostrom sneznom grebenu ciji je nagib izmedju 35 - 45 stepeni i posle nesto vise od 3 sata smo izasli na vrh. Steta sto se ne vidi Eiger jer je on odmah tu. Povratak je istim putem nazad do doma gde sam se odmah bacio u krevet jer me je "hvatala" visina obzirom da nisam bas najbolje aklimatizovan.

Sutradan ujutru u 4 i 30 sa gomilom planinara krecemo na Jungfrau ( 4158 m ). Vreme je savrseno, nigde oblaka, oko -5 stepeni C, lagan vetric a ja sam se oporavio jer sam tokom noci popio oko 1.5l tecnosti. Pristup smeru ide preko Jungfraufirn koji je deo Aletsch glecera i posle oko 1 sat ulazimo u smer koji je takodje ocenjen kao PD+ i u trajanju oko 840m. Na pocetku smera je suva stena visine oko 150m i ocekivane tezine 2 (UIAA) posle koje sledi jednostavan treking po sneznim padinama do samog zavrsnog uspona koji ide po sneznoj padini visine oko 250m i nagiba oko 50 stepeni. Na njoj su na svakih 25-30m postavljeni masivni ankeri radi sigurnosti koji su u ovom slucaju bili vrlo korisni jer je sneg vrlo smeksao tako da uopste ne "drzi" ( vreme je suncano i tmperatura je oko 15 stepeni C) .Na standovima je guzva jer neki silaze a neki idu ka vrhu. Posle 6 sati smo na vrhu i uzivamo u pogledu na kompletne Alpe - od Mont Blanca na Zapadu , preko Weisshorna i Matterhorna pa do Piz Bernina na Istoku. Povratak je istim putem ali sada preko mekog snega gde je moj "home made antisnow" ulozak za dereze definitivno zakazao.

U Beogradu, 11.08.08
Vladimir Filipovic

26.6.2008. Squamish, The Little Smoke Bluffs

Učesnici: Jazz I Marc

Ispenjani smerovi: Wisecrak V, Burgers And Fries V

Kako je moj gost I prijatelj Mark od svih ponudenih aktivnosti; ronjenje, jedrenje, kajakarenje odabrao penjanje resismo da dan provedemo penjajuci krace smeri po “Smoke Bluffs” vise vremena smo proveli u razgledavanju terena I druzenju nego penjanju ali usput I ispenjasmo sledece dve smeri: Wisecrak V , Burgers And Fries V

22-23.8.2008. Vikend na Borsokom Stolu

Učesnici: Nikola i Marko

Putesestvije
U subotu ujutro (dobro, nije bas bilo rano jutro) otisnuse se Nikola (ja) i Marko put Borskog Stola. Prethodni cetvrtak, Sinisa Zoroja (aka Nindza) nam je nacrtao skicu kako da prodjemo kroz Bor, srenemo u Krivelju kod prodavnice, pa posle kod table "Planinarski dom" i na kraju kod domareve kuce. Kroz Bor se navodimo bez problema, u Krivelju svracamo do prodavnice, produzujemo dalje i usput promasujemo ne bas upadljivu tablu za planinarski dom. Stizemo u Gornjane i svesni da smo otisli predaleko, pitamo lokalce da nas upute nazad. Kaze jedno 8 km nazad, velika raskrsnica na levo, ne mozete da promasite. Hm.. Posle jedno 9 km dolazimo do skretanja na kojem uredno stoji tabla Bucje (ili vec Bucije, kako se zove selo). Vidimo i oznaku za planinarski dom. Cudim se kako smo uspeli ovo da previdimo. Kasnije u odlasku vidimo u cemu je stos - kada se dolazi iz pravca Bora, vidi se putokaz, ali na njemu pise Gornjane levo (nastavak glavnog puta), a tabla za Bucije se ne vidi iz ovog pravca.
Nastavljamo tim puticem, sa leve strane vidimo usamljenu kucicu i put, lici na to gde treba da se skrene, ali idemo za svaki slucaj jos malo napred. Ups.. Stigosmo i u Bucije. Opet smo preterali. Pitamo jednu bakicu gde je planinarski dom, ali ona nam na tecnom vlaskom objasni da nas ama bas nista nije razumela kao ni mi nju. Malo dalje srecemo coveka koji nam potvrdjuje da je ona kucica koju smo prosli domareva i da se tuda ide za dom. Na skretanju ne postoji nikakva oznaka. Vracamo se i skrecemo tim puticem uzbrdo. Posle 200-njak metara makadama zaustavljam kola. Na makadamu "detalj", ocena II. Gledam kako da prodjem tuda kolima i nije mi jasno. Idem malo dalje uz put i vidim da je put prohodan, ali opet ko zna sta ceka dalje uzbrdo. Zovem Sinisu, ustanovljujemo da smo na pravom mestu, postoji i markacija na putu, a na pitanje kako se gore stize kolima dobijam odgovor "Jedino ako imas Land Rover". Hm.. Siguran sam da sam ga koji dan ranije razumeo da do doma moze da se stigne kolima. Istovarujemo stvari, vracam kola (ako ono sto iz kragujevacke fabrike i dalje podvodimo u kategoriju "kola") u rikverc i parkiram ispod domarove kuce. Setamo sa stvarima uzbrdo cca 35 min i dolazimo do doma.
U domu nigde zive duse, sve lepo sredjeno, malo odmaramo razgledamo okolinu i kod jezera vidim kako se mrda stap za pecanje. Jezero je zapravo vise barica nastala tako sto su pregradili potok koji tuda tece. Pecaros se zove Mita (cini mi se), da kazemo stariji covek da podebelim naocarima. Kaze tu su neka dvojica sa satorom, otisli su jutros da planinare, i neka klincadija koja provode tu poslednjih par dana raspusta. Prozborimo par reci, kazem da planiramo da penjemo. - Sta? - Verovatno Borsku. Ostavljam ga da peca, mi kuvamo supu, nesto jedemo, odmaramo i spremamo se da krenemo.

Penjanje
Na tabli pored doma postoje ucrtane planinarske staze sa jedne strane i smerovi sa druge strane. Avaj, ta strana sa smerovima je napola izbrisana od sunca i kise i ne vidi se nista korisno, ali vidimo da je to ista skica koju imamo. U domu navodno postoji bolji i veci crtez, ali posto domara nema vec par dana, kako kaze Mita, tu precizniju skicu ne vidimo. Skica kaze severna i severozapadna stena, postoje oznacene smeri brojevima i imenom, ali bez ocena. Spisak na sajtu AOB-a ima imena i ocene, i neke svoje redne brojeve koji se sa ovima na skici ne poklapaju. Uzimamo brojeve na slici za referentne, posto ocekujemo da ce pocetak svake smeri na steni biti oznacen brojem. Gledamo gde je sunce, slazemo se da sunce ne sija sa severne strane i da je to sto vidimo od doma neka jugozapadna strana te da nije ono sto nama treba. Preko potoka, pa livadom malo levo, vidimo da cemo tesko da zaobidjemo celu planinu do tog "naseg" severa i kroz sumu prilazimo steni. Nema oznaka niti nam stena lici na ono na skici. Zovemo ponovo Sinisu, i saznajemo da smo od doma trebali direktno ka steni, gde su sportke smeri, pa onda levo. OK, par koraka nanazad uz stenu, nadjosmo i stazicu i sportske smeri i idemo nazad levo, prosavsi mesto gde smo izbili pod stenu. Nailazimo u steni na jednom mestu brojeve 6, 7 i 8. Brojeve 1-5 nismo videli ni kasnije kad smo ih trazili, ali 7 je po skici Borska, ocena III/IV. Desno od nas, kada se gleda ka steni je ogroman zljeb koji vodi skroz gore i desno od njega nacrtan broj 6. Po skici je to JNA V/VI- Levo od nas broj 8, po skici Prvomajska, ocenu ne znamo. Taj broj 7 deluje sasvim izvodljivo i odlucujemo da to penjemo.
Marka kacimo prusikom za obliznji zbun, ja vodim pocevsi smer od mesta u steni gde je upisana brojka 7. Od podnozja postoje odprilike tri pukotine koje se spajaju u kamin. Krecem tom levom pukotinom, stavljam usput 3 coka i jedan frend kao medjuosiguranja. Onda posle zatravljene police u toj levoj pukotini dolazi nezgdan detalj. Nemam gde da stavim medjuosiguranje. Vidim klin jos jedno metar i po gore. Od prethodnog medjuosiguranja sam vec popeo oko 2m i ako ispadnem usput ima da "sidjem" jedno 5-6 metara, a to mi se bas ne dopada. Otpenjavam 2m nazad, precim skroz desno po travnatoj polici i penjem dalje ka kaminu. Usput stavljam jos jedan cokic, a dalje koristim klinove koji vec postoje. Klinovi postoje u svakoj od tih vertikalnih pukotina/zljebica, tako da je neko sigurno peo sve varijante do kamina, sto me malo zbunjuje po pitanju kuda to zapravo treba da se prodje. Dolazim do pocetka tog kamina gde mogu da lepo stojim i malo odmaram. Solidno sam umoran jer istrazivanje puta do tada traje vec jedno 45 minuta. Gledam i pipam za sta da se uhvatim, ali ne nalazim nista sto mi izgleda pouzdano. Nekako spontano zaglavim podlakticu popreko dok razgledam okolo i onda mi sine da je to sto gledam oko sebe i u cemu stojim zapravo kamin pa tako moze da se penje. Puf, pant, ledja na jednu stranu, noge na drugu, puf, pant.. eto me na vrhu, tu su sad dobri hvatovi, kacim se usput na jos 2-3 klina koja stoje i izlazim na malo sedlo gde se udobno smestam. Stavljam veliku gurtnu oko kamene piramide, jos jednu tu gde sam prosao, sto je dno sedla, iliti kod nogu i osiguravam se za stand. Bas sam se zadihao, pijem vode, zvacem bonzitu i zakljucujem kako je ova kesa za vodu sa crevcom koju nosim u rancu (cammel back) sjajan izum iako mi je ranac malo smetao u kaminu. U rancu su mi jos i patike, ceona lampa i par sitnica, nista tesko. Od standa do vrha mi deluje jos nekih 5-10 metara visine, trebalo bi da bude brzo do gore.
Sad se Marko dole sprema, ja izvlacim visak uzeta i namestam reverso u samokocecem rezimu na stand. Nesto kasnije ce se ispostaviti da je Marko spremio prusike kad je raspremio donji stand u ranac, zajedno sa drugim uzetom koje vukljamo radi abzajla i svojim patikama. "Pogresi covek.. mozda sam i ja nekad zzbz " (aluzija na poznati video klip). Vrlo brzo pentra odozdo, malo se muci oko jednog coka, ali stize do pocetka kamina. Malo odmara, kaze da je umoran. Ja uzivam gore udobno sedeci, konstatujem kako je zivot lep dok nisi ti taj koji penje i da sunce zalazi u daljini. Jos uvek je dovoljno svetlo, ali razmisljamo o povratku. Marko se nesto muci odozdo, kaze ruke ga izdaju, ali probace jos malo. Na kraju odustaje, nekako ga popustam pola metra nazad do mesta gde je stajao i opet odmara. Kaze da ne moze da se popne do standa. Predlazem mu da zimari do gore, ali dolazimo do one cinjenice od malopre da je spremio prusike u ranac i krajnje mu je nezgodno da ih izvadi te ostaje jedino da ga ja spustim. Secam se kako BD Guide ima onu rupicu gde kontrategom nakrivis spravu i omogucis joj da se lako otkoci, i jasno mi je kako se to sve preslikava na reverso, kao i da uputstvu dolazi procedura kako se otkocuje ako drugi padne. Posto se ne secam svih detalja, a secam se da se koristi poluladjarac, da ne bih rizikovao da napravim nesto pogresno radim sledecu stvar: Stavljam lampu na glavu jer ce mrak da padne pre nego sto zavrsimo.
Na stand stavljam jedan HMS maticnjak. Uze koje je proslo kroz spravu (svo vreme ga drzim rukom, za svaki slucaj) vezujem u HMS poluladjarcem. Uze je inace rastereceno jer on dole stoji. Vadim uze iz sprave, zatezem visak koji je ostao. Pazim da se ni u jednom trenutku ne desi da nije osiguran. Proveravam sve jos jednom, Marko seda u pojas i spustam ga glatko poluladjarcem. Bas glatko i bez po muke. Steta sto konstantno koriscenje ovog metoda haba kosuljicu uzeta, inace bih dosao u iskusenje da ovo stalno koristim kao britanski vodici koji imaju uzadi (citaj: para) na bacanje. Izmedju standa i mesta gde je odustao je ostalo jos neko medjuosiguranje. Jedno predvostruceno uze mi je kratko za abzajl do zemlje. Marko se razvezuje (sa uzeta, prim.aut.). Logicno zakljucujem da cvor od dva nastavljena uzeta verovatno ne bi prosao gore kroz medjuosiguranja. Izvlacim uze kojim sam ga spustio skroz gore do standa kroz medjuosiguranja. Bacam kraj dole, gde mi on nastavlja i drugo uze za kraj. Izvlacim sve gore i sad imam dovoljnu duzinu za abzajl. Ostavljam jednu gurtnu oko tornjica i maticnjak kroz koji kacim uzad. Kacim se na uzad za abzaj, raspremam ostatak standa i sad vec po mraku sa lampom raspremam ono sto je ostalo usput i abzajlujem do dole. Ideja je da tu gurtnu i maticnjak pokupimo sutradan spustivsi se tih par metara odozgo. Komunikacija nam je svo vreme bila dobra, osim sto se dovikujemo imamo i toki-voki. Uslovi su takvi da nije bio neophodan, ali vezba se za neku drugu priliku.
Spakovasmo opremu, sve je na broju osim moje gurtne i maticnjaka koji su gore, tabanamo do doma gde zaticemo jos desetak planinara iz Beograda i Mitu koji se zabrinuo sto nas toliko dugo nije bilo. Ozivljavam na kratko nekako telefon, saljem Sinisi SMS da smo OK i da smo se vratili u dom.
Sutradan nosimo opremu i idemo sa njima uzbrdo preko 'via normale', gledamo odozgo i to odozgo mi nigde ne lici na ono "odozdo" gde sam sedeo. Dodjosmo i do vrha Borskog Stola. U povratku sa vrha jos jednom sa dvoje njih koji su pre par godina u AOB-u zavrsili takodje kurs i bili na stolu na zavrsnoj vezbi obilazimo redom i nadjosmo na vrhu klin za abzajl, sraf (bez plocice i alke), i poznat prizor odakle se videlo i mesto gde sam sedeo, stand i ostavljena gurtna. Stavljamo jos jedan cok u blizini klina koji je 3/4 zakucan, pravimo stand, abzajlujem do dole ukoso jer mesto gde je oprema nije bas ispod gornjeg standa. Taman mi fali metar da dohvatim, ali ne moze. Usput u steni, dva metra od mesta gde sam prethodni dan sedeo vidim policu i klin, tu se osiguravam, kacim i uze kompletom da ne pobegne. Dohvatam lako ovo sto je ostalo za abzajl. Navezujem se na uze, Marko me odozgo osigurava i penjem taj deo na top u patkama.
Neki oblaci su se navlacili iz pravca zapada i iako po prognozi nije trebalo da bude kise, bilo je sumnjivo. Pesice dodjosmo opet ispod stene. Zbog moguce kise nismo hteli da krecemo u penjanje, nego smo procunjali jos okolo i trazili gde pocinju ostale smeri. Oznake 1-5 nismo nasli, 9,10,11 su tu u blizini. Vetar krece da duva, oblaci prilaze, a mi se kupimo do doma.

Povratak
Odatle nesto pokusavam da izmajmunisem sa pozajmljenom baterijom koja ne pasuje na moj telefon, ali bez uspeha. Domara inace nije ni bilo, pa ni doma ni struje. Kupimo se do kola, pa preko Zagubice do Gornjaka. Tamo pocinje kisa, nema nikog na sportskim smerima, svracamo do Zdrela da se malo obrljamo u toploj vodi i nazad u Beograd. Na auto putu zvoni Markov mobilni, sa druge strane Sinisa, pita gde smo sta je sa nama, kad cuje da smo na autoputu ka kuci pozdravlja i prekida. Nakon sto sam istovario Marka kod njegove kuce, nalecem u Tosinom Bunaru na zastoj, neka saobracajna nesreca, oboren motociklista.
Malo dalje prekopali su jos jednu ulicu i ne mogu da prodjem kolima, ali tesko me ove civilizacijski problemi mogu spreciti da stignem do kuce i kreveta..

Zakljucak
Kad se sve podvuce, rezime ovog vikenda bi bio sledeci:
Borski stol je zanimljivo mesto za penjanje, problem je sto je podaleko od Beograda i sto do doma mora da se tabana sa sve stvarima na ledjima. Cca 4h voznje i pola sata pesice. Smeri su lepe, ali uz sva ova razlicita oznacavanja, na kraju pojma nemam sta smo zapravo peli. Taj deo zbunjujuce i protivrecne logistike je zapravo najveci problem.
Gledano po pravilima nismo popeli ni jedan ceo smer, ali mnogo toga smo probali, odradili prakticno i naucili. Ni u kom trenutku nismo doveli u opasnost sebe ili svog parntera i sto mi je najbitnije, u toku boravka na steni nije bilo nikakve panike vec samo racionalno razmisljanje pre sto se bilo sta uradi.
Sinisa se grdno nasekirao sto mu se ceo dan u nedelju nisam javljao i nisam bio dostupan zbog prazne baterije. To jeste problem, ali nije neki koji bas nije mogao da se prevazidje. Mislim da je malo nedostajalo da predvece drugari iz Bora krenu u spasilacku misiju iako mi jos oko 3 popodne napustili dom. Koristim ovu priliku da mu se izvinim zbog ovoga kao i da njemu i ostalima zahvalim na trudu i informacijama koje su nas dovele do penjanja na Borskom stolu.
"Mozda Sinisa mrzi Nokia mobilne telefone", mozda i ja mrzim da punim svoj Nokia mobilni telefon svaki put kada treba, ali znam kako je kad brines o nekom ko je na opasnom mestu, a ne javlja ti se. Najlakse je kad se ispostavi da je ipak brinuto uzalud.
Do slededjeg javljanja sa manje brige, naveza Nikola Kljukovnica, alpinisticki pripravnik Marko Krga, zavrseni tecajac letnjeg tecaja

Evo slike iz tog smera oznacenog brojem 7. Jedno metar levo od pozicije na slici pa na gore je to sto sam peo kao kamin.

Kad sam malo istrazio prilicno sam siguran da je isto sto i na ovoj slici: gde kaze Borkova, ali Borkova nigde nema veze sa brojem 7.

p.s. Ne napisah izvestaj u onom .doc obrascu, posto je ovako vise prica nego izvestaj, a i nemamo da prijavimo neku smer.

01-10.8.2008. Prokletije

Učesnici: Siniša Zoroja, Boris Janković

Ispenjani smerovi: Jucin

02.08.
Stigli u Grbaju, u Gusinju sreli Sišketa. Sanu i Beku. Oni otišli pravo iz kola u Zastan da penju zapadni greben Južnog vrha, mi taj dan blejali po livadama i ispred doma.

03.08.
Negde oko podneva krenuli ka Pečurci. Na stazi ka Krošnji sreli ovo troje. Popeli su smer i vračaju se u Beograd. Mi prespavali u Pečurci tu noć.

04.08.
Popeli "Jucin" u severnoj steni Severnog vrha. Ocena: V, dužina: 450m, visina: 350m Vratili se u dolinu.

05.08.
Rešili taj dan da odmaramo. Ujutru otišli u Gusinje, posle i do Alipašinih izvora. Tamo pogledali one nove sportske smerove. Predveče u Grbaji malo trenirali na takođe novim boltovanim sportskim smerovima.

06.08.
Siniša se nešto smorio (u planu nam je bio odlazak do Ropojanskih vrata i penjanje smera "Na pećinu". On ostao ispred doma. Ja pokupio neke planinare iz Banja Luke i Podgorice i sa njima otišao do Vezirove Brade. Posle ih nagovorio da se vratimo grebenom sve do Ljuljaševića i spustimo se kroz Ljubokuć. Ja ih kao "vodio" mada sam i ja prvi put prošao tuda. Siniša to veče odlučio da se sutra vrati za Beograd.

07.08.
Ja pokupio stvari i sam otišao došao do Ropojanskih vrata. Tamo slikao zapadnu stenu Južnog vrha i severnu Force. Gledao moguće linije smerova. U Forci isolirao nekih prvih dva cuga (lagano II-III) linije koju sam ošacovao kao najlakšu. Posle toga već počinju težine. Prespavao ispod kamena, koji bi mogao da se uredi kao Pečurka u Krošnji.

08.08.
Otišao do Maja Vojušita i prešao iza linije horizonta. Pre svega mi je bio cilj da nađem neki via normale sa Force. Nisam ga našao, ali je bilo zanimljivo, gubio se pa se opet nalazio, peo pa otpenjavao neke trojke. Pokušao da soliram na Maja Koprištit duboko iz Albanije, ali odustao po mojoj proceni ne više od 50-70m visinske razlike od vrha pošto mi je bilo frka kako ću da otpenjem nazad a uže nisam nosio. Vratio se predveče u Grbaju.

09.08.
Kulirao, čitao knjigu, družio se sa planinarima iz PSD "Jelenak" iz Pančeva. Oni mi ponudili da se vratim sa njima autobusom za dž. Ja naravno prihvatio.

10.08.
Otišao sa njima do Ropojane, kanjona Grlje i Savinog oka. Posle klopali u nekom novotvorenom etno-restoranu u Plavu. Mislim da se zova Damjanova kuća ili tako nešto. Super izgleda i dobra je klopa. oko jedan posle ponoći bio u Beogradu.

U Beogradu, dana 15. 08.2008.,
Boris Janković

18-19.7.2008. Enigma perin stup

Učesnici: Babovic, Zoroja

Ispenjani smerovi: Perin stup 5+ UIAA(po vodicu),170m,(steber koji se spusta u amfiteatar),kad se gleda prema amfiteatru to je leva strana

stigli smo oko ponoci u amfiteatar,jutro je bilo oblacno,sunce se pokazalo kad smo skoro izasli iz zadnjeg detalja,skratili smo broj cugova za jedan,koristili smo jedno uze,od opreme dovoljno je poneti 7-8 klinova raznih profila,set cokova i kratke gurtnice su se pokazale veoma korisnim i ovaj put (5 dynema),na 4 duzini bio sam spor zbog eventualnih zmija a vala i skorpija,posle toga ostaje jos 10-15m do izlaza,naravno shvatili ste da od 4 cuga pocinje zbunje,nakon 10 min hoda i drzanja leve strane dolazimo do niske sume i staze,spustamo se do cesme,to sve traje 1h zbog markacije koja skoro i ne postoji,vracamo se u amfiteatar,preostale zalihe hrane nestaju,idemo peske do stanice pre prvog tunela,bus za nis i cekanje prevoza za bg

Vazno: na ulazu se treba drzati strogo leve ivice stebera,ici prema levoj ploci na kojoj je klin,u drugom detalju rupa koja je dobar hvat je prekrivena travom,u trecem detalju paziti da se ne obori kamen od 300kg na partnera,vise radi psiha u tom zadnjem izlazu inace nije tezak detalj

30.07.2008. Gornjak

Učesnici: Siniša & Sana

Ispenjane smeri : Istokov V, 70 m

Nakon posla na njivi, uputila sam se ka Požarevcu, gde me je sačekao Siniša, pa pravac Centralna stena, Istokova smer. Istopljeni od žege nakon pristupa, brzo penjemo smer jer uskoro pada noć, još brže silazimo dole... Kod česme 4 lule smo za oko 3h od dolaska u klisuru, taman u sumrak, i zadovoljni krećemo ka Petrovcu prepunom gastarbajtera, pa dalje preko Springfilda, Siniša za Beograd, a ja tu... ps. kad sam posmatrala taj smer sa Manjinovog grebena, izgledao mi je veoma lepo... međutim, estetski nije to potvrdio nakon penjanja...

Sana