Ispenjani smerovi:
- Koplje VII/V+-VI
Opis akcije
Nakon nekoliko meseci planiranja odlaska u Prokletije, i nakon dva prvenstvena smera koja su u mnogome doprinela da se prijatnije osećam na Prokletijama, konačno su se ostvarili uslovi da krenemo u Grbaju sa planom da pokušam rope solo uspon na Koplje.
Kada sam krenuo da se bavim penjanjem dve vesti su kružile zajednicom, Ivačko i Laković su ponovili Koplje nakon mnogo pokušaja raznih naveza i Luka Perunović je popeo najteži srpski smer (Noa Magnus). Ove dve vesti su za mene bile jedna od najvećih inspiracija i od samog početka bavljenja penjanjem su bile neki daleki cilj do koga želim da dobacim u budućnosti.
I nakon nekoliko godina penjanja, treniranja, i posvećenosti sportskom penjanju uspevam da ostvarim polovinu svog sna, a to je prvo ponavljanje Noe Magnus.
Jos nekoliko godina kasnije dolazim do blagog zasićenja teškim lead penjanjem i pada mi na pamet da se oprobam u trad penjanju kratkih teških smerova i to je zapalilo ponovo u meni vatru da se maksimalno posvetim treniranju iznova. Trad uspon na Kapetana kuku (IX-) je verovatno najbitniji trenutak u mom uplovljavanju u svet alpinizma.
Nakon toga sam počeo da posećujem Sićevo i Gornjak i ponavljam klasike srpskog alpinizma koji su bili pravo uzivanje za popeti.
Ubrzo zatim sam otkrio i rope solo penjanje, kao jos jednu vrstu izazova, gde si, pored fizički teškog penjanja, uvek oslonjen samo na sebe što mi je zadavalo veliku satisfakciju nakon uspešno ispenjanih smerova i tako se rodila ideja da se solo popnem na Koplje.
Isprva je ideja bila samo plod moje mašte, ali nakon nekoliko meseci krčkanja Branksu iznosim ideju i zajedno kroz diskusiju shvatamo da to možda i nije tako nemoguće uraditi.
Konacno se poklapaju kockice i Branks i Diki, iskusni GSS spasioci pristaju da krenu sa mnom kao podrška u slučaju nekih neplaniranih dogadjaja. Kao podrška u poslednjem trenutku krecu Bane i Stefa, penjač i moj brat, neiskusni u planini ali voljni da pruže podrsku ako ikako budu mogli.
Ova ekipa je, i ne mogu da naglasim koliko, odigrala ključnu ulogu u mom usponu. Plan je bio da u ponedeljak stignemo i osmotrimo stenu sa livada.
u utorak Branks i ja u klasičnoj navezi popnemo do Usta i tu ostavimo vodu da bih ja prvih 200m mogao da penjem sa manje tereta.
U sredu pokušaj solo uspona.
Ali, ne lezi vraže, nakon Bransovog i mog prvog penjanja do Usta shvatamo da je stena jako nesigurna za penjanje, umesto planiranih “par sati” do usta smo penjali 6.5h. Saznajemo da nema šetanja kroz smer, već je sve vreme vertikalno i nema pauze.
Ovo mi je unelo veliku nesigurnost, i uveče sam bio blizu odluci da odustanem sa razmišljanjem da ako nam je do usta trebalo toliko vremena, a to je samo prva trećina, gore ću biti još umorniji i spržiću se i fizički i psihički i više neću moći mentalno da se borim sa neizvesnim i nesigurnim penjanjem.
Posebno što svaki cug moram da popnem dva puta.
To veče donosim, a kasnije ce se pokazati ključnom, odluku da jedan dan odmorim, i pokušaj pomerim za četvrtak. Ekipa se složila da im je to ok i sledeći dan smo proveli uz lagani boldering na livadama.
Došao je i cetvrtak, Diki i ja se budimo u 4:20, nakon kafe i brzog doručka motorom krecemo do trece livade odakle imamo jos 1:20h hoda do ulaza u koplje.
Krećem sa penjanjem u 6:40 i konstantno sam na vezi sa Dikijem, Stefom, Banetom i Branksom radio stanicama. Penjanje je tečnije i brže nego prvog dana, a Diki me na svakom standu izvestava o prolaznom vremenu. Ideja je bila da ako uspem da do Usta umesto za 6.5h stignem za 4h, imaću šansu da nastavim. A ako budem spor, dodjem do ranca sa vodom i samo se spustim niz smer.
Na naše kolektivno iznenadjenje do usta stižem za 3.5h, i to ekipi, a i meni uliva samopouzdanje da nastavim dalje. Nakon petog cuga koji je penjacki najeteži, izlazim na teren gde iznad sebe, na svoje veliko oduševljenje, prepoznajem gde bi smer trebalo da prolazi i shvatam da su se temeljne pripreme isplatile i Dikijevi snimci dronom su uveliko doprineli da još sa zemlje pretpostavim gde smer treba da prodje.
Jos nekoliko rastežaja i nasao sam se u najlepsem cugu koji sam ikada penjao. Otvorena knjiga pod 90 stepeni sa pukotinom u sredini prepunom dobrih postavki.
Malo je reci da sam uzivao.
U ovom trenutku je Branks krenuo planinarskom stazom na Severni vrh sa idejom da se grebenom spusti do izlaza iz Koplja i tu me sašeka sa vodom.
Kada sam izašao na sedlo sa leve strane koplja cekalo me je još nekoliko cugova penjanja za koje sam se nadao da ce biti lakši i oboreniji, ali naravno da nije bilo tako, smer se pokazao izazovnim do samog kraja.
Na vrh sam izašao nakon tacno 10h penjanja, ali cim sam provirio shvatio sam da nije ni blizu gotovo. Sa Bransom sam se jos u toku penjanja čuo preko stanice gde mi je rekao da je greben jako zahtevan tehnički i da on solo ne sme dalje da silazi ka meni.
Sa vrha sam ga video na nekih 200m od mene i krenuo sam po grebenu da idem rope solo tehnikom posto se nisam usudio da se razvežem. Prvih 50m sam prelazio sat vremena, kada sam shvatio da će opasnije biti da nas na grebenu uhvati mrak nego da se ja razvežem, spakovao sam uže i sa oba ranca na sebi krenuo polako ka Bransku.
Jedan od boljih osećaja u životu je bio kada sam konačno stigao do njega gde smo mogli da se navežemo i predjemo ostatak grebena iole osigurani jedan za drugog.
Nakon izlaska na Severni vrh, gde smo popili svu moju i Branksovu vodu, krenuli smo da se spuštamo stazom na kojoj nas je ubrzo uhvatio mrak. Nakon dva sata spusta smo se dokopali sigurnosti livade i presrećni sto se akcija napokon završila produzili ka domu gde nas je ostatak ekipe sačekao sa vatrom, pivom, i ćevapima iz Gusinja.
Još jednom hvala Branksu, Dikiju, Banetu i Stefi na podršci, bez njih akcija ne bi bila moguća. Dole možete pogledati nekoliko fantastičnih fotografija koje je napravio Diki dronom, a takodje je snimio i ceo uspon koji će sklopiti u mini film.
Nadam se da ce ovaj uspon inspirisati nove naveze da se odvaže u akcije koje im na pocetku možda deluju preambiciozno, ali nakon dobrih priprema i dobre podrške, ništa nije nemoguće.
Dabi
