Ispenjani smerovi:
- 41, VII+ 500m – karton prvenstvene smeri
Opis akcije
Ponovo se ovog vikenda stvorila kritična masa za još jednu dobru akciju na Prokletijama. Kada smo saznali da su Danilo i ekipa prošlog vikenda popeli novu liniju u severnoj steni Maja Bojsa, lampica se odmah upalila…a kad smo videli sliku stene i još i čuli da je generalno dobra i kompaktna (za Prokletijske standarde), brže bolje smo pojurili da potisnemo ružne utiske sa Severnog Vrha.
Bitna razlika u odnosu na smerove koji se napadaju iz Grbaje je ta što za stenu Maja Bojsa valja pristupiti dan ranije i planirati bivak negde u blizini stene, jer pristup od Alipašinih izvora traje nekoliko sati, a i silaz nije ništa bolji tako da je ideja o penjanju bilo čega tamo u danu iz Gusinja na nivou naučne fantastike.
Dabi i ja krećemo u petak ujutru iz Beograda i kupimo Grizlija u Užicu. U Gusinje stižemo popodne i istog dana pristupamo kroz Ropojanu do doline Runice koja nam je ujedno mesto za bivak i tačka odakle ćemo sutradan krenuti na uspon. Usput degustiramo divlje jagode i maline, kao i boldere kojih je u dolini na pretek. Imali smo dojavu od Danila da se u dolini može naći i voda, na čemu smo im jako zahvalni jer nam je logistiku učinilo dosta lakšom.
Rani start u subotu, u pristup krećemo u 6 i ispod stene smo oko 7. Većamo šta nam je činiti, i odluka pada da pokušamo novu liniju koja se proteže markantnim grebenom desno od smera koji su drugari iz MAKa popeli prethodni vikend.
Stena deluje dosta dobro, a sam ulazni cug izazovno. Možda smo mogli da nadjemo i lakši ulaz ali Dabi je izrazio želju da ga vodi pa se nismo puno ubedjivali. Dobro da nismo jer je epilog toga jedan od najlepših trad cugova koje smo imali priliku da penjemo do sada, bez preterivanja, prilično težak ali istovremeno dobar za medjuosiguranja i vrlo atraktivan. Reklo bi se da je za nijansu lakši od Noža u Valjevu, ali ne puno. Popeli jedan cug, i već smo oduševljeni…sad još samo 450m da izadjemo i stene i gotovo.
Dogovaramo se da nadalje probamo da tražimo lakše prolaze da bismo u danu izašli iz stene. Dabi vodi još 2 cuga po punu dužine užeta, ni jedan previše zahtevan ali daleko od trivijalnog. Čim je nagib malo oborio, tako je i stena postala krušljivija u nekim delovima tako da se mora penjati oprezno. Dabi završava svoj blok i ja preuzimam dalje…izvlačim jedan lak cug u levo, a zatim još jedan teži sa delikatnom traverzom preko ploča bez mogućnosti za medjuosiguranja. Iznad nas je previsna barijera i pokušavam da nas dovedem ispod markantne pukotine koja deluje kao najlogičniji (i najlakši) prolaz kroz previse. Ispostavlja se da pukotina nije ni malo laka za proći i uz maksimalne napore uspevam da je prodjem slobodno, iako sam bio na milimetar od sedanja u pojas. Pravim štand, osiguravam ovu dvojicu i mislim se “čoveče, može li ovaj dan biti bolji”…u tom trenutku čujem grmljavinu u daljini i vidim crnu odvratnu oblačinu koja se kreće iznad Jezerske doline ka Albaniji i preti da nam ozbiljno pokvari planove. Momci penju do mene, a grmljavina postaje sve bliža i glasnija, u nekom trenutku imamo utisak da nam je bukvalno iznad glava, a povremeno se oseća po koja kap kiše.
Odlučujemo da nastavimo dalje jer bi nam i silaz sada bio dosta komplikovan i nadamo se da ćemo kroz par cugova izaći na vrh, i naravno da će nas kiša zaobići.
Grizli preuzima vodjenje i izvlači jedan lakši cug do grebena, nas dvojica ga pratimo. Sve vreme se nadamo da nemamo još mnogo do izlaza i da će teren uskoro oboriti dovoljno da možemo simultano da nastavimo do vrha. Naravno da se to nije desilo, i 3 cuga penjanja kasnije mi i dalje vidimo iznad sebe još 100m stene a Dabi ponovo preuzima vodjenje nakon što se Grizli junački pomučio u dva naporna i krušljiva cuga. Oluja je u medjuvremenu otišla i iznad nas se razvedrilo pa nam se i samopouzdanje vratilo, izvlačimo još dve dužine užeta i dolazimo na boltovani štand na grebenu koji je ostavila ekipa koja je penjala prošlog vikenda. Konačno teren obara tako da možemo da se razvežemo i nastavimo grebenom još malo do vrha. Sunce je već u zalasku, a mi posle 12 cugova i skoro 12 sati penjanjana stojimo na vrhu. Moglo bi se reći da smo imali više sreće nego pameti, kiše nije bilo u prognozi ali mogla je baš da nam zagorča život. Kratka pauza za predah i krećemo u silaz.
Nekih 3 sata kasnije stižemo u kamp u Runicama i komiramo se, ovaj put smo večernji boldering preskočili. Ujutro veliki ranac na ledja, silazak do Gusinja, svi po burek i 3 leće pa pravac kućama.
