Za moju (sada već srednju), generaciju Srpskih alpinista ovo je naročito teško vreme. U studentskim danima smo mislili više na penjanje nego na knjigu, i to nam je dobro išlo. Naravno imali smo okruženje koje nam je to omogućavalo. Uveče sedneš na voz, i ujutru si ili u Juliskim alpima, Paklenici, Solunskoj glavi ili na nekom masivu u Crnoj Gori.

Danas na žalost imamo na raspolaganju samo Crnu Goru (a i tu nije uvek lako), ako hoćemo da penjemo u velikim stenama, i to moja generacija doživljava kao smanjenje prostora za disanje. Nekada omiljeni alpinistički tereni su nam postali "inostranstvo", sada već skupo i prilično nedostupno našim finansijskim budžetima, da ne pominjem vize, takse itd…

Pošto jedna nevolja nikada ne ide sama, javili su se i dodatni problemi koje sadašnja (najnovija), generacija Srpskih alpinista možda i ne primećuje. Smanjenjem kontakata sa penjačima iz drugih sredina, nemogućnost usporedbe nekih "klasičnih" i "ekstremnih" smeri u raznim masivima i silom prilika stanje u kome se polako zatvaramo u naše unutrašnje okvire, polako isplivavaju pitanja i nedoumice oko stvarnih težina nekih alpinističkih ili sportsko penjačkih smeri. Zato ovde dajem neke informacije i podatke koje će možda mlađim alpinistima unekoliko pomoći.

Kada odabirate smer ili zamišljenu liniju u steni koji želite da penjete, verovatno ćete se zapitati: Koliko je težak? Koje penjačke tehnike zahteva? - dali se radi o pločama, kaminima ili možda (ne daj bože), ima dugih previsnih ljuski ili pukotina koje zahtevaju posebne tehnike? Ako su to duže alpinističke smeri, dali su osiguravališta dobra ili su viseća na slabim starim klinovima? Koliko će mi biti potrebno vremena da se popnem uz taj smer? Kakva mi oprema treba? Kako i kojom stazom ću sići nazad u kamp?

Sva ta i mnoga druga pitanja koja mogu biti od suštinske važnosti za vas i vašu odluku vam padaju napamet, a nema uvek svih odgovora.

Josemitski decimalni sistem / Evropski decimalni sistem

Određivaje težine pojedinih uspona se vrši njihovi procenjivanjem. Prvi sistem procenjivanja težine uspona, koji je korišćen u Sjedinjenim Državama, je usvojio Sijera klub (Sierra Club), preuzevši prvobitni stariji evropski sistem koji je dosta ugrubo delio težine terena po kategorijama. U to vreme, Sijera klub je klasifikovao uspone od lakih do izuzetno teških - ovi drugi su, u to vreme, još uvek predstavljali nedefinisanu kategoriju. Tokom pedesetih je uveden drugačiji sistem. Po tom novom sistemu, kategorija pojedinih uspona je određivana po njihovoj težini, i to od klase 1 (smer uz koji je moguće popeti se bez korišćenja ruku) do klase 5 (smer na kojem je, radi bezbednosti, potrebno imati i uže i ostalu zaštitnu opremu). Ipak, nije bilo načina da se izuzetno laki usponi razlikuju od onih najtežih unutar klase 5; bio je to problem koji je iskrsnuo na Tahkvirc roku (Tahquirtz Rock) u južnoj Kaliforniji, gde je većina uspona spadala u klasu 5.

Alpinisti su počeli da, u okviru ove klase, dodaju decimale iza broja koji je prvobitno označavao klasu i na taj način stvorili podklase. Tako je uspon sa oznakom 5.0 (čitajte kao "pet-nula") postao najlakši, a uspon 5.9 (čitajte kao "pet-devet") najteži u klasi.

Ovaj decimalni sistem podklasa je godinama ostao nepromenjen, što znači da ni jedan uspon nije mogao biti označen sa brojkom iznad 5.9. A onda je ovom sistemu dodata i klasa 5.10 - broj koji je, u ono vreme, označavao uspon koji se smatrao za najteži mogući slobodan uspon. (Usponi u tehničkom penjanju se označavaju drugačije, od A1 do A5, što je zasnovano na težini postavljanja zaštitne opreme, bezbednosti ranije postavljenjenih među-osiguranja i rastojanju koje bi se prešlo pri potencijalnom padu.

Neki od uspona sa postavljenom zaštitnom opremom (među-osiguranjima), se kasnije mogu pretvoriti u slobodne uspone, čime se menjaju i njihove oznake, odnosno uspon sa pukotinom težine A2 se može pretvoriti u slobodan smer težine npr. 5.10). Ovaj sistem je, uz modifikacije, usvojen za upotrebu u Josemitima i postao poznat pod nazivom Josemitski decimalni sistem, odn. JDS (Yosemite Decimal System - YDS). Ovaj sistem je postao standardan u SAD.

U Evropi su se nakon drugog svetskog rata razvili nekoliko paralernih sistema ocenjivanja, u zavisnosti od zemlje, klimatskog područja, morfoloških karakteristika same stene, alpinističke škole i drugih faktora. Kod nas je još uvek jedan od najdominantnijih tkzv. UIAA sistem ocenjivanja koji je dugo vremena smeri delio u grupama težine od I do VI (rimski brojevi), sa dodavanjem znaka + (plus), ili - (minus), u zavisnosti od nijansi težina.

Maksimalna ocena, tj. ocena "na granici ljudnih mogućnosti, tj. pada" je bila ocena VI+ koja i danas bez obzira na razvoj alpinističke opreme, specijalnog treninga i "turbo" psihičke pripreme za mnoge alpiniste (računajući i mene), predstavlja pravi mali bauk.

Ali kako stvarno znati koje je težine vaš upravo popeti novi smer?

Svako penjačko područje, obično, ima određen broj dobro ili relativno dobro osiguranih smeri koji služe kao standard stepena težine svoje klase.

Najbolji način za otkrivanje težine jednog mera klase 5.6 (po YDS), ili IV (po UIAA) je, naravno, da se popnete uz njega. Problem je u tome da će pločaste formacije, previsne ili nagnute pukotine, kamini i žljebovi svi spadati u ocenu IV, ali jedan deo smera, izvesnim penjačima, može izgledati teži od nekog drugog, jer svaki penjač ima drugačije sposobnosti od ostalih. Zbog tog razloga, penjači često istovremeno klasifikuju uspone po njihovom nivou težine i po konfiguraciji stene u koju spadaju - na primer, pukotina IV. stepena težine. Ovo daje informacije o teškoći primene specifičnih tehnika u određenom smeru.

Kada steknete dovoljno iskustva sa usponima različitih nivoa težine i različitih tipova, ovakav način označavanja će vam služiti kao kratak opis za svaki uspon. Ako ste dovoljno vešti da vodite smer IV stepena težine (po UIAA), i postavljati među-osiguranja, ali i da vodite smer, u kome se kao zaštitna oprema koriste zaglavci i frendovi, do nivoa težine 5.10 (po YDS), ili VII (po UIAA), onda lako možete birati smeri koji odgovaraju vašem nivou.

Konačno, stepen težine 5.10 po JDS je sadržavao uspone koji su se međusobno razlikovali onoliko, koliko su se prvobitni usponi sa oznakom nivoa težine 5.7 razlikovali od onih sa oznakom 5.10. Radi prilagođavanja novim usponima koji su teži od prethodno uspostavljenih, ovaj sistem trenutno koristi slova a, b, c i d. Uspon sa oznakom težine 5.10a je upadljivo lakši od onog sa oznakom težine 5.10d, ali na usponu sa oznakom 5.10a možete naći delove čija je oznaka težine 5.10b.

U nekim alpinističkim vodičima se koristi sistem sa tri niza, po kojem se teški usponi dele na normalne, plus i minus: 5.10, 5.10- ili 5.10+, ali ovaj sistem polako zamenjuje sistem sa četiri niza (od a do d).

Za vreme sedamdesetih, penjanje po teškim slobodnim smerovima je poraslo u drastičnoj meri, što je dalo povoda da se u sistem označavanja težine uspona ubace i brojke veće od 5.10, tako da neki usponi danas nose oznaku stepena težine 5.11, 5.12, 5.13, pa čak i 5.14; svaki od ovih stepena težine je, zauzvrat, podeljen na nivoe a, b, c i d. Dalja evoluacija i definicija sistema određivanja stepena težine uspona su moguće, pa čak i verovatne, jer je već dokazano da penjanje nije statičan sport.

Originalni JDS je određivao težinu ključnog (najtežeg dela) uspona, ali npr. u Josemitima, kao i u mnogim Evropskim penjalištima, gde smeri prate duge pukotine koje zahtevaju izdržljivost i sposobnost za penjanje specifičnim tehnikama uz ključne delove smera, određivanje stepena težine je postalo važeće za ceo uspon.

Topografski opisi alpinističkih smeri često u detaljima navode stepene težine pojedinih teških delova smera, bilo da se radi o delovima smera duž pukotina ili uz ploče. U procenjivanju stepena težine postoji mnogo suptilnih varijacija. Jedan smer težine VI (ili 5.9 po YDS), može odgovarati nekoj nižoj osobi, dok drugi uspon iste težine može biti pogodan za nekog višljeg alpinistu koji može da dohvati udaljene oprimke. Uvek ćete naći neke smeri istog stepena težine, koji su teži jedan od drugog. Iako ovakve smeri mogu izgledati nesavladive i buditi u vama razočarenje, uživajte u njima - možete ih iskoristiti kao materijal za priče, koje ćete ispričati prijateljima dok sedite oko logorske vatre.

JDS se u SAD koristi na relativno standardan način, ali zbog toga što alpinisti putuju od jedne oblasti do druge, u ovom sistemu ima mesta i za naročite karakteristike uspona na pojedinim lokacijama.

U Evropi važe slični principi sa drugim tablicama. Posle probijanja barijere ocene VI+, neko vreme je primat najteže "alpinističke" smeri držala smer pod nazivom "Riba" u steni Marmolade (3.344 mnv.), u zapadnim Dolomitima sa ocenom VIII. To naravno nije bila ocena koja je bila dominanta u svim dužinama užeta te 800 metarske stene, ali je zbir svih faktora (veličina stene, specifična težina, pristup, izlazna visina itd…), davalo ukupnu ocenu koja je bila sredinom osamdesetih zapanjujuća.

Svakako da neke smeri nisu realno iste težine iako se spominju iste ili slične specifične ocene. Npr. Smer koja je visoka 150 m. u Gornjačkoj klisuri sa najvećim brojem "cugova" ocene IV i dva detalja ocene VI, nije pandam nekoj smeri slične visine npr. u Sićevačkoj klisuri koja svo vreme "drži" težinu VI. Bitno je napomenuti najveću ocenu koja se mera penjati kako bi se smer slobodno prošao (u oba slucaja ocena VI), ali dužina tih "detalja" je ono što ove dve smeri razlikuje, pod uslovom da su slične u drugim sigurnosnim aspektima (čvrstina stene, opremljenost itd..)

Globalni stepeni težine

Stepeni težine, obeleženi rimskim brojevima od I do VI, u nekim delovima Amerike, a arapskim brojevima u težinskoj tablici trenutno važeći u Rusiji i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, označavaju znatno više faktora nego što je sama tehnička težina smera. Npr. u Rusiji nije bilo moguće oceniti neku smer sa ocenom 6 ako "prvopristupnici" tu smer nisu penjali najmanje 3 dana, ako nije izašla na određenu visinu, ako nema određenu visinu, ako do nje nema dugog pristupnog marša i td..). To je jednostavno rezultat klimatskog podnevlja i geografskih karakteristika alpinističkog područja u kome se smer nalazi.

Ocene za suve smeri koje se penju slobodno i ocene za zimske/ledne ili kombinovane smeri su drugačije i uzimaju različite faktore koji diktiraju ukupnu težinu istog. Pošto su takve smeri dominantne u bivšem Sovjetskom Savezu (veliki planinaki masivi sa glečerima, ledenim flankama i kombinovanom stenom), oni su se najduže i zadržali u upotrebi. Tako se kod njih specifična ocena smeri i "kategorizacija" iste mešala. U našim krajevima ta dva pojma su odvojena.

Neki alpinistički vodiči koriste procenjivanje kvaliteta, težine i opasnosti da bi pružili više informacija i određenim smerima. Pri procenjivanju kvaliteta se obično koristi jedna do četiri zvezdice (*). Ruta sa jednom zvezdicom ima najmanje jedan karakteristični detalj, kao što je kratak, bezbedan detalj sa dobrom stenom, što ovaj usmer čini boljim od prosečnog. Najviši broj zvezdica označava da se radi o jednoj od najboljih smeri u kraju. Budući da kvalitet smera procenjuje autor vodiča, ovo određivanje nije standardizovano, ali svakako će vam poslužiti kao dobra preporuka ako ste po prvi put došli u dotično penjačko područje.

Procena opasnosti, koja predstavlja autorovo mišljenje ili lokalni konscenzus, će vam dati do znanja koliko su neki od smerova opasni sa stanovišta mogućnosti postavljanja među-osiguranja, sigurnosti osiguravališta, kvaliteta stene i potencijalnih dugih padova sa neizvesnim završetkom. Ako vodič koji imate koristi ovaj sistem procenjivanja, odsustvo procene obično označava da smer pred vama, sa tačke gledišta penjačkog područja u kojem se nalazite, ima normalne mogućnosti za postavljanje zaštitne opreme bez drugih specifičnih opasnosti. Oznaka R znači da je teško postaviti zaštitnu opremu, ili da u smeri ima malo među-osiguranja.

Najopasniji usponi se obično označavaju sa X (važi za YDS), i u ovim smerima morate biti ekstremno oprezni; oni nisu pogodni za neiskusnog vođu naveze.

Usporedne težinske tablice - slobodno penjanje

Usporedne težinske tablice - globalne težine / kombinovano penjanje

Procenjivanje težine lednih uspona

Budući da su moderne metode procenjivanja težine alpinističkih/lednih uspona više ili manje međunarodno prihvaćene, ledni uspon datog stepena je prepoznatljiv gde god ga nađete, u okviru konteksta lokalnih uslova. Pri procenjivanju težine alpinističkog/lednog uspona se uzima u obzir njegov ukupan prosečni ugao nagiba i njegova dužina, dužina njime obuhvaćenih vertikalnih/strmih delova i prosečnog stanja leda. Radi prikazivanja varijacija stepena težine, proceni težine lednog uspona se dodaju plusevi i minusi. Na primer, u Novoj Engleskoj relativna kratkoća lednih uspona ograničava gornji kraj skale procenjivanja njihove težine na 5+ u poređenju sa dužim usponima u zapadnoj Kanadi kao što je Polar Cirkus (Polar Circus), čiji je stepen 6. trenutni trend pomeranja granica "stravičnog" leda je u zapadnoj Kanadi podigao gornju granicu na stepen 6+ ili 7.

U evropi kao odgovor na Škotske majstore (koji su jedno vreme važili za najbolje ledne penjače na svetu, prvenstveno zbog uslova koje su imali na klifovima pored mora, gde se zbog vlage na stenama formirala ledena kora različite debljine), su krajem sedamdesetih Francuski i Italijanski alpinisti započeli celu seriju ekstremnih lednih uspona na bogom danom terenu centralnih Alpa. Tako je jedno vreme kao jaj-jači ledni smer važio "Super-kuloar" u severnoj steni Mon-Blan-Di-Tekil-a (Mont Blanc du Tacul 4.248 m.n.v.), promovišući nove zvezde ekstremnog lednog penjanja.

Penjanje uz strm led je relativno nov sport. Ljudi su počeli da se njime bave tokom kasnih šezdesetih, kada su razvijeni posebni uglovi na alatkama za led, krute cipele i dereze sa prednjim šiljcima. Pre tog doba, alpinisti su se smelo peli uz strm led usecajući stepenike i eksperimentisali sa nepouzdanim bodežima za led kako bi održali nesigurnu ravnotežu. Nova oprema je omogućila brzo penjanje kretanjem pomoću prednjih šiljaka dereza, uz smeri, za koje je ranije bilo potrebno i po nekoliko dana.

"Pogledao sam unazad, niz beskonačan niz naših tragova i video kako, krećući se uz njega, ekspresnom brzinom dolazi Nova era; bila su to dvojica muškarca koji su trčali - da, oni su trčali, a ne penjali se - uzbrdo, duž naših tragova. Po opštem priznanju, uvežbani alpinisti mogu da se kreću brzo ako pravilno koračaju; ali to, da su ova dvojica došla dovde ovako rano ujutru, je bilo potpuno zapanjujuće. Mora da su sinoć bivakovali na nižem delu uspona; teško da je bilo moguće da su tek danas počeli da se penju uz njega. Ali, to je, u stvari, i bio slučaj.

Ta dvojica su bili najbolji od svih Ajgerovih (Eiger) kandidata - Hekmer (Heckmair) i Vorg (Vorg) - koji su nosili krampone sa dvanaest šiljaka. Osetio sam se potpuno demode u svojim starim kandžama."

-Hajnrih Harer (Heinrich Harrer), Beli pauk (The White Spider)

U našim krajevima ledno penjanje je još uvek u povoju. Broj kompetentnih alpinista koji se kako-tako nose sa ledom se nabraja na prste jedne ruke, što je verovatno rezultat izrazito loših uslova za ledno penjanje kod nas. Pri dobrim vremenskim uslovima se u planinskim masivima Crne Gore mogu naći ledno-kombinovane smeri zbog kojih vredi biti strpljiv i naporno trenirati, ali usponi te vrste su na žalost jako retki.

Kao dopuna procenjivanju težine lednih uspona, sličnom onome koje se koristi u suvom penjanju, kazuje podatak koliko vremena će kompetentnoj alpinističkoj navezi biti potrebno da ispenje smer.

Kombinovane smeri obuhvataju i PENJANJE U STENI I LEDU (na suvim delovima smera, alpinisti koriste cepine, ledne bajle i dereze tako što ih nežno "ubadaju / nabadaju" u pukotine ili male oprimke).Kombinovane smeri komplikuju procenjivanje težine, ali pri procenjivanju težine lednih uspona se ovi faktori obično uzimaju u obzir. Džef Loui (Jeff Lowe) je predložio spajanje Josemitškog decimalnog sistema, tehničke težine suvih uspona u koherentan sistem koji bi služio za proračunavanje čisto suvih uspona, čisto ledenih uspona ili kombinovanih smeri. Ova metoda daje detaljne informacije o usponima, što je naročito poželjno ako po prvi put dolazite u neko alpinističko područje.

Pošto steknete iskustvo na jednom mestu, možda ćete uvideti da vam relativno procenjivanje težine alpinističkih uspona - lak, umeren i težak - pruža sve što je potrebno da znate o nekom takvom smeru. Ali, kada je o ledenim usponima reč, uspon može da enormno varira u težini - zavisno od godišnjeg doba, dana, vremenskih prilika, količine leda i njegovog kvaliteta - bez obzira na to koji istem se koristi za njegovo proračunavanje.

Tablica lednih uspona

Ako ste na kraju svega ostali zbunjeni mnogobrojinim usporednim tablicama, te različitost pristupa u obračunavanju težina smeri u raznim krajevima sveta, nemojte se previše sekirati. Težinski sistem koji ste naučili u AO Beogradu će vam biti dovoljan da se snađete u alpinističkim centrima u većem delu Evrope, a ako kojim slučajem odete na penjanje u Australiju ili Novi Zeland naići ćete na tablice koje ovde nisu ni pomenute, ali budite sigurni, posle prve prepenjane smeri znaćete o čemu se radi.

Odlomak iz radnog materijala "Alpinističke tehnike u steni i ledu" - R. Milojević