Sekula Pakaški

U Beogradu je 10. Maja 1999. godine u 73. godini života preminuo Sekula Pakaški, član PD Avala i dugogodišnji profesionalni sekretar gradskog planinarskog saveza Beograda. Tu dužnost obavljao je preko tri decenije, savesno i požrtvovano, dajući veliki doprinos uspešnoj aktivnosti planinarske organizacije u Beogradu, uključujući i rad Alpinističkog, Speleološkog odseka i stanice GSS Beograda. Svima nam je ostao u lepoj uspomeni. Neka mu je laka zemlja.

Pavle Milošević

Evo prošli su meseci od Pavlove smrti, a ja još uvek ne mogu da napišem ništa.
Osećaj bola, besa i nemoći je tako pomešan da je dobijeni koktel imao za posledicu totalnu blokadu bilo kakvog javnog istupa o tragediji.
Mislio sam proći će vremenom, pa verovatno je tačno, sve prolazi, zaboravlja se i zaceljuje kaže narod, ali mešavinu ovih osećanja ću verovatno još dugo nositi.
Boli me zato što sam Pavla poznavao verovatno više nego iko ko je trenutno u odseku (naša generacija se rasturila u zadnjih 10-tak godina po svetu), kao što boli gubitak drage osobe.
Besan sam na Pavla što je sebi dozvolio luksuz nepromišljenosti, besan sam na klub, zemlju i sve oko sebe što smo sredina takva kakva smo, organizaciono i ekonomsko nemoćni da sami idemo na vrhove preko 8.000 metara, već se priključujemo stranim komercijalnim ekspedicijama.
Nemoć je verovatno najgore osećanje. Pavle je često imao loše procene u planini, ali je uvek neko od nas bio tu da zaustavi kad treba. Ovog puta nije bilo nikoga.
Prvi put posle 1981. godine (Srba Petrović sa tečajcima u severnoj Triglavskoj steni), je klub izgubio svog člana. To je podatak za arhivu. Papir trpi sve, i ništa ga ne boli. Mene boli to osećanje praznine, dezorijentisanosti i još uvek neverice. Naravno najteže je njegovima i to niko nemože ublažiti.

Reči su bezveze.
Pavle je bio laf, blesav i uvek srdačan ostaće mi zauvek u pamćenju. Ako bi ikada bio u mogućnosti da biram svoj grob mislim da bih izabrao ovakav.
Slava mu.

Zvonimir Blažina - Zvone

Dana 10.aprila 2001. godine je posle duge i teške bolesti u 73. godini preminuo Zvonimir (Zvone) Blažina, dugogodišnji alpinistički instruktor Alpinističkog odseka PS Beograda i PD Radnički iz Beograda.
Zvone je bio jedna od najmarkantnijih figura Jugoslovenskog i Srpskog posleratnog alpinizma. Jedan od osnivača Alpinističkog odseka Beograda i pored takođe pokojnog Aleksandra Ace Đorića (iz Niša), vodeća figura školovanja kadrova sve do devedesetih godina.
Pored mnogobrojnih pionirskih uspona koje je sa svojim generacijskim drugovima ispenjao u planinskim masivima Crne Gore (najviše u Prokletijama), ostali su zapamćeni i njegovi usponi u Centralnim Alpima i Kavkazu, koji su za to vreme bili korak napred u razvitku Jugoslovenskog alpinizma (više o tome pogledati u delu "istorijat AOB"-a).
Njegova buntovnička priroda nikoga nije ostavljala ravnodušnim, u razgovorima je uvek bio direktan bez uvijanja reči u oblande. Ljudi su ga ili voleli ili ne, nije postojalo između.
Svakako najači uticaj je ostavio na posleratnu i srednju generaciju penjača i alpinista u Alpinističkom odseku Beograd, ali i u planinarskim društvima kojima je često za njihove potrebe držao alpinističke i visoko-gorske tečajeve.
Slava mu.

Vesna Drakulić i Bojana Tekić

1976-2002, 1982-2002

Na svetog Iliju, 2.VIII 2002. godine, penjući sjeverozapadni greben vrha Pasjak na Žijevu, Vesna i Bojana su otišle izvan krugova ovog svijeta. Kalendar govori da je od tada proteklo godinu i po dana, ali slike trenutaka provedenih sa njima uz dogorijevanje logorske vatre, sa klizanja, treninga, penjanja na Stolu, Kablaru, Sićevu i Prokletijama, iz beskrajnog dogovaranja i teoretisanja o penjanju i ostalim budalaštinama povezanim najlonskim krvotokom dinamičkog užeta, toliko su jasne i upečatljive da se dan kada je pojeden poslednji zajednički doručak i rečeno poslednje “samo opušteno” čini kao da je tek juče minuo. Nekako se još nismo navikli da će Vesnino pjevanje na francuskom i Bojanine Doors-e sada slušati samo Zvone Blažina, Paja Milošević, Srba Petrović i sva ona znana i neznana ekipa koja, bar se tako nadamo, sada penje u nekim drugim, ljepšim i manje krušljivim stijenama. Kao da još uvijek očekujemo da se pojave negdje na stazi koja vodi u dolinu, zovnu telefonom i pitaju da li će neko doći na V-3 ili, jednostavno, pozvone četvrtkom u osam na jedna vrata u Zmaja od Noćaja...
Najkraće rečeno, nedostaju nam.

Vladimir Filipović-Fića    

23.2.1966. - 3.2.2011.

"...Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim..."

Milan Savatić    

12.1.1972. - 6.9.2011.