Moj polazak iz Beograda je bio ispraćen provalom oblaka. Ipak to nije sprečilo moje divne drugare iz Pošte i AOB-a da me isprate ispred Glavne pošte. Na aerodromu ˝Nikola Tesla˝ sam se našao sa ostatkom ekipe i njihovim porodicama i posle dosta natezanja prilikom čekiranja prtljaga, koji je bio naravno mnogo teži od dozvoljenog, ukrcali se u avion i poleteli i to na vreme. Samo putovanje avionom mi je bilo interesantno, jer nisam leteo 20 godina. I nista se u JAT-u nije promenilo.
Ni avioni, a na još veću žalost ni stjuardese! (nema mlađe od 50 god.)

Malo smo svratili u Bejrut da se dotankamo, pa sletanje u Dubaji. To je već drugi svet, ali ipak uređen. Na aerodromu, na nekim stolicama i podu, smo proveli oko 16 sati čekajući let za Islamabad. To je, čini mi se, bio najteži deo ekspedicije!
Stižemo u Islamabad oko 3 ujutru (po lokalnom), pa čekamo sat vremena da bi ustanovili da definitivno Drenova transportna torba nije stigla sa nama. Lepo je počelo! Napolju je oko 30˚C iako još nije svanulo. U Islamabadu smo proveli 2 dana kupujući hranu za visinske kampove i zabavljajući se papirologijom. Narocito je bio upečatljiv odlazak na pijacu u Ravalpindiju. To je tek drugi svet, ovoga puta potpuno haotičan! Stigla je i Drenova torba. Za divno čudo uspeli smo da uhvatimo avion za Skardu!
Umesto 2 dana celodnevnog truckanja kombijem, zavalili smo se u sedišta i sa pogledom na Nanga Parbat sleteli za 45 min. Sletanje, doduše, ne bi prijalo ljudima sa slabijim stomakom, jer se Skardu nalazi u uskoj dolini na 2300m koja je okružena vrhovima od 4000 do 5000+metara, pa pilot mora da pokaže svo svoje umeće.
E tamo su tek počele obaveze. Sva oprema ostavljena posle prošlogodišnje ekspedicije je morala da se otpakuje, proveri, provetri, popiše i opet spakuje u pakete od po 25 kg. U Skarduu smo proveli 3 dana, što je bilo dobro i za početak naše aklimatizacije. Dalje se putuje džipovima do sela Askole. Put je jako loš, naporan i opasan i traje 7 sati (100km).

U Askoleu vreme je stalo i ljudi žive kao i pre par stotina ili čak hiljada godina! To je poslednje naselje na našem putu ka planini i mesto odakle počinje treking i naš život u šatorima. Prati nas 120 nosača koji nam nose opremu i prvenstveno hranu i gorio za opstanak na glečeru. Sledećih 7 dana smo hodali do baznog kampa. Hoda se sa rancem (5-9kg) od 4 do 8 sati dnevno sa pauzom za ručak. Spavali smo u sledećim kampovima: Askole 3000m, Džola 3200m, Paiju 3450m (2 dana), Kuburce 3930m, Urdukas 4050m, Goro II 4400m i konačno stigli u Broad Peak BC 4950m. Mi smo bili treća ekspedicija tamo, pa je BC bio prazan i mogli smo da odaberemo dobro mesto za kamp.

Tih prvih dana vreme je bilo odlično, pa nismo čekali. Već drugog dana smo otišli do ulaza u smer na 5000m, gde dosta ljudi ostavlja opremu. U povratku odatle išli smo za matorim Nemcem koji je sišao iz C1. Išao je nenavezan (sam) i krenuo je da upada u ledničku pukotinu. Viknuo sam drugarima iz naveze da me drže i potrčao da ga uhvatim, ali je on već upao, a onda i ja za njim! Na svu sreću niko se nije povredio. Ja sam ostao na ledenom mostiću, gde me je i uže zateglo, a on se skotrljao još par metara niže. Brzo sam izašao uz pomoć drugara, pa smo izvukli i njega.

Već sutra smo krenuli da izvlačimo opremu i hranu do C1 na 5600m. Teži deo su izneli naši visinski nosači Hasan i Sadik, ali i naši rančevi su imali oko 15 kg. Kako još nismo bili dobro aklimatizovani, do gore nam je trebalo oko 6 sati. Ruta je dosta strmija nego što smo očekivali, uglavnom 40˚ - 35˚ sa kratkom pauzom na 20˚, da bi na kraju usledio vrlo dug i naporan uspon u ledu od 55˚. Veći deo su već fiksirali Nemci i Rusi, a mi smo dodali još 200m. Malo smo se odmorili u satoru koji su nosači već postavili, pa krenuli dole. Silazi se vrlo brzo tako što se samo ukopčaš pupkovinom u uže, obmotaš isto oko ruke i sjuriš se!

Onda je par dana padao sneg, pa se prolepšalo, pa smo se šetali do baznog kampa K2 koji je na sat vremena hoda. Tamo je bilo više ekspedicija. Takođe smo se peli po ledenim bolderima pored kampa – odlična vežba, fizička i tehnička i sjajan način da se ubije vreme. U drugom naletu smo išli do C1, prespavali, pa onda u C2 na 6200m. Do drugog kampa je ruta takođe strma 40˚ - 30˚, ali prolazi između kamenih blokova, pa nema dugih dosadnih deonica, ima više mesta za odmor, a i već smo bolje aklimatizovani. Pred sam C2 je strma stepenica od 10m i 60˚ posle koje se ukaže spasonosni kamp. Opremili smo i njega opremom i hranom, prespavali, pa dole. Kako je vreme bilo i dalje dobro, odmorili smo samo jedan dan u BC-u i krenuli na konačni uspon.

Opet prvo C1, do koga sam jedva stigao jer sam prethodnu noć imao proliv i izbacio sve sto sam jeo. Osecao sam kako mi mišici otkazuju. Pred spavanje sam se lepo najeo i sutra nisam imao nikakvih problema do C2. Tu noć u C2 je baš muški duvalo, a ujutru oblaci sa povremenim prozorima vedrog neba. Čekali smo u šatorima da vidimo šta će biti. Hasan je odmah predlagao da se siđe dole, iako je prognoza bila dobra za naredni period, a imali smo i prtinu do sedla koju su napravili Rusi, ali nisu izašli na vrh. Oblaci su se gomilali, pa smo ipak sišli dole, a ja sam baš bio raspoložen da nastavimo do C3. Samo koji sat kasnije se razvedrilo, a sutradan je bilo savršeno (nesuđeni summit day).

Kasnije sam saznao da je Hasan insistirao na povratku jer se Sadik nije osećao dobro, pa ne bi mogao na vrh i ne bi dobio bonus pare. Šta je, tu je. Opet smo se prošetali do K2 BC-a i posetili memorijalnu stenu okićenu tanjirima i pločama poginulih na Karakorumu, a prvenstveno na K2. Ima ih baš dosta! Tada smo ušli u smer ˝Magic Line˝ i popeli oko 200m visinski po krušljivom grebenčiću. Prvi je išao naš ludi kuvar i neostvareni penjač Nadir, ja za njim, pa onda i Dren. Ostali nisu hteli da se upuštaju u tu avanturu. I tako sam ja postao prvi Srbin koji je peo K2!

Opet loše vreme. Onda su počeli pregovori sa ostalim ekspedicijama oko zajedničkog uspona, jer je jedino tako moguće uspešno savladati vrlo dubok sneg iznad C3 do sedla. Svi nešto mudruju i niko ne nudi konkretan plan. Kada je osvanuo lep dan, pao je i dogovor da krenemo sa Špancima i Italijanima. Iso, Dren i Rašid su krenuli do C1 to popodne. Opasnost od lavina je bila velika, a sneg bljuzgav i težak za uspon, naročito meni kome su cipele bile koji br. veće. Odlučio sam da krenem sutradan sam pravo do C2 kao i Španci i Italijani. Krenuo sam u 5 ujutru, bilo je oblačno i promicao je sneg. Ipak smo procenili da je to samo trenutna situacija i da će se vreme popraviti, kako kaže i prognoza. Pogrešili smo! Sneg je bio sve jači, ali sam ja pičio gore. Već sam dobro aklimatizovan i stigao sam za 3 sata i 45 min. Ostali su čekali u C1 da vide šta će biti sa vremenom. U C1 gomila planinara koji su došli kasnije i odrađuju aklimatizaciju. Nema nikoga za vrh. Italijani i Španci nisu ni krenuli na uspon. Osećamo se ko mladi majmuni! Rašidu nije baš najbolje, pa kreće odmah dole, a nas trojca ostajemo preko noći. Sutra je još gore, sa mnogo novog snega. Silazimo dole. Još jedan propali pokušaj. Sledi duži period lošeg i promenljivog vremena. Penjanje leda oko kampa, igranje karata, čitanjje knjiga... pa čak i ˝tuširanje˝!

Konačno je dunuo i severac iz Kine koji donosi lepo, ali hladno vreme. Prvi kreću Iso i Dren do C2 da provere količinu hrane i šatore, jer smo čuli da su prevrnuti, pa da jave ako treba nešto da se ponese. Hasan, Sadik, Rašid i Pidje (to sam ja) krećemo sutra ujutru, dok Iso i Dren popravljaju šatore. Svi spavamo u C2 gde sada ima puno ljudi koji kreću na vrh, što ohrabruje. Platforme za šatore su se istopile, iskrivile i celu noć klizimo po šatoru, slabo smo spavali. Ujutru je lepo i hladno, pa čekamo 7.45h da nas obasja sunce i krećemo ka C3. Ruta je prvo dosta strma 50˚ - 30˚ i po grebenu, da bi onda izašla na široke i blaže padine koje traju u nedogled i konačno izlaze na zaravan na 6900m gde se obično pravi C3. Cela grupa, nekih 100-tinak penjača, je nastavila dalje do 7100m po blago strmom terenu. Tu je napravljen kamp 3+.

Hasan, Sadik i Iso su stigli u 12.50 i digli šator. Ubrzo dolazimo Dren i ja. Malo zatim, a na oduševljenje cele grupe, neki baja je namontirao paraglajding i opušteno odjezdio u nebo nad Godvin Osten glečerom. Kako je njemu bilo dobro! A nas muka tek čeka! Odmarali smo u šatoru, a napolju je pržilo sunce. Rašid stiže tek oko 17h. Jako je iscrpljen, muka mu je i jedva hoda. Dilema, šta da se radi? Odlučili smo da on sam krene odmah do C2, a sutra u BC. Procenili smo da može da stigne pre mraka iako je jako loše. Dali smo mu rdio-stanicu i bili smo stalno u kontaktu. Vrlo brzo je sišao u C2 i nije bilo problema. Plan je bio da se svi nabijemo u jedan šator, da ležimo na 3 kratke podloške i pokrijemo se sa 2 vreće, ali su srećom Hasan i Sadik prešli u prazan šator nekog njihovog prijatelja, Rašid je sišao dole, pa smo ostali samo nas trojca, tako da je kratki boravak u C3 bio sasvim prijatan, naravno ako se izuzme blaga ošamućenost i bol u glavi prouzrokovani nedostatkom kiseonika. Istopili smo dosta vode i jeli krekere, kačkavalj i neku sivkastu salamu. Lepo smo se najeli, a ja sam odmah zatim osetio džumbus u stomaku. Verovatno sam ga prehladio ležeći u šatoru bez podmetača (koje je nosio Rašid), dobio sam proliv i odmah izbacio sve što sam pojeo. Nisam pojeo ni supu pred spavanje, plašeći se ponovnog odlaska u "WC". Iso i Dren su ležali u vrećama, a ja između njih u perjanom odelu i pokriven njihovim jaknama. Bilo je vrlo prijatno iako je u šatoru bio dobar minus, ali nemoguće je naspavati se na 7100m.

Dogovor je bio da krenemo u 3h, ali su nas Pakistanci probudili nešto pre 1, brzo smo se spakovali i krenuli oko 1.30. Napolju je bio mrkli mrak i videle su se samo lampe ostalih penjača koji su krenuli pre nas. Bilo je mirno i hladno, - 20 i nešto. Hasan i Sadik su zapičili, a i Iso za njima, pa smo Dren i ja jedva pratili. Onda smo nas dvojca išli napred da bi ostali zajedno. Pratili smo stazu i nismo morali da prtimo, ipak bilo je jako naporno. Nije bilo kao u donjim kampovima kada ustaneš opušteno (oko 5), pa dodješ sebi, jedeš, piješ i kada ogreje sunce kreneš. Nikako nisam mogao da nađem neki svoj ritam i da profunkcionišem. Pod jaknom mi je bilo vruće, ali krv nikako nije htela da mi normalno procirkuliše kroz stopala i bivalo mi je sve hladnije. Da stvar bude gora, zarozale su mi se čarape u velikim cipelama, što je dodatno remetilo slabu cirkulaciju. Osećao sam da mi fali goriva i da mi mišići rade na prazno, jer sam ˝izbacio˝ sve što sam juče jeo. Bio sam sve slabiji, a noge sve hladnije. Počeo sam ozbiljno da se brinem za prste, ali nikako nisam mogao da nađem pogodno mesto da zategnem čarape. Teren je bio dosta strm, i do 45˚ i nigde nije bilo police. Nisam mogao da izdržim više, napravio sam malo stajalište kraj staze, seo, raspakovao cipele i malo zategao čarape. Bilo je malo bolje, ali samo malo. Muka se nastavlja. Idemo korak po korak. Postaje sve svetlije, ipak znam da nas spasonosno sunce neće ogrejati dok ne izađemo na sedlo, jer je ovo vrlo zaklonjen teren na zapadnoj strani planine.

Konačno lepo mesto za odmor. Dok ostali piju vodu i jedu čokoladice, ja sam se kompletno izuo na 7500, protrljao prste i obuo nove čarape (fala ti bako umesto onog fensi sintetičkog sranja). Bilo je dosta bolje, što se tiče prstiju, ali generalno sve gore. Počelo je strašno da mi se spava na sav taj umor, a sedlo je izgledalo sve dalje. Prelazili smo dugačku prečku ispod seraka ka velikoj pukotini po dubokoj uskoj prtini. Sneg je bio jako loš. Shvatio sam da jedva nabadam korake i da više spavam nego što sam svestan i da lako mogu da završim par kilometara niže za manje od minuta. Ispred pukotine je bila lepa, široka polica, posle koje je sledio strm stepenik od par metara (obezbeđen užetom) i zatim blag uspon do izlaza na sedlo. Rekao sam Isi da ja moram da napravim dužu pauzu ne bih li došao sebi, jer ovako više ne ide. Seo sam na ranac, pio vode, posrkao energetski gel, pojeo čokoladicu, opet pio vode,... mnogo mi se spavalo. Kao da neko hoće da te smesti u totalnu anesteziju, a ti se opireš i nećeš da zaspiš. Drugari su već odmicali uz stepenik, a ja se nisam osećao bolje. Bespomoćno sam sedeo i borio se sa snom, jer ako ovde zaspiš... Iako sam bio na oko 7600m bilo je još mnogo da se hoda. Posle sedla na 7750m, penje se na kotu 8016m i onda još dugo, dugo po vršnom grebenu do vrha na 8047m. Zato se i zove Bpoad Peak (Široki vrh).

Bilo je oko 6 sati i K2 je blještao na izlazećem suncu. Bio je tako blizu i ne mnogo viši. Da je barem i mene moglo sunce da ogreje, sigurno bih živnuo, ali do sunca je ostalo još dosta. I Dren se popeo uz stepenik i nestao iz vidika. Ostao sam potpuno sam. Ceo Karakorum ispod mene je bio osunčan tog divnog dana bez oblačka, samo sam ja sedeo u mračnom frižideru! Ipak bilo je lepo. Verovatno prizor koji ću pamtiti do kraja života. Potpuno je tiho, ne penjem se već sedim, ništa me više ne boli, pogled savršen, još kada bih mogao da dremnem samo 15 minuta, bio bih ko nov! I uglavnom takvi i ostanu ko novi zauvek, duboko zamrznuti. Trgnuo sam se iz tog blaženog stanja i shvatio da ako nastavim gore, pitanje je koliko još mogu da izguram, a kada stanem, verovatno neću moći sam dole. Najpametnije je da odmah krenem dole. Nisam uopšte oklevao, ustao sam i krenuo nazad. Išao sam polako i sigurno. Bivalo je sve svetlije i toplije. U jednom trenutku sam ugledao Drena, ali nisam uspeo da ga dozovem, nastavio sam dole, shvatiće već da sam odustao...

Tek sada, kada se razdanilo, mogu da vidim šta smo sve prešli po mraku. Iako deluje blizu, kamp 3 je jako daleko, ali ipak sada nizbrdo. Noge su mi teške i najradije bih se skotrljao do dole, ali teren ne dozvoljava opuštanje. Par puta pravim kratku pauzu i samo razmišljam kako moram do kampa što pre. I sunce polako obasjava jugo-zapadne padine planine, a ja sam i dalje u hladu, mada vise nemam problema sa stopalima. Oko 8.30 stizem do satora, koji je upravo osunčan, milina! Bacio sam se na vreću, skinuo pretoplo perje i proklete cipele i upijao toplotu. Samo sam ležao 15min, pa sam došao k sebi, pio vode, malo organizovao haos u šatoru i nastavio sa dremkom. Kasnije sam i jeo i potpuno se oporavio. Osecao sam se dobro i pitao sta li sada rade oni gore. Nisam imao radio stanicu, pa nisam mogao da komuniciram ni sa momcima na vrhu na sa Milivojem u BC-u. Topio sam sneg jer sam znao da ce im trebati mnogo vode kada sidju. Vreme je teklo sporo, dan je prolazio, a od njih ni traga ni glasa.

Oko 19.30 stižu Hasan i Sadik vidno premoreni. Sadik se jedva pomera, povraća, skidamo mu čizme i utopljavamo ga. Šake i stopala su mu ledeni. Piju malo vode i ležu obojca. Kažu da su izašli svi na vrh i da su Iso i Dren ostali za njima ispod sedla, ali silaze i uskoro će. Doneli su i stanicu, pa sam se čuo sa Milivojem i izvestio ga o situaciji, jer se ni oni odozgo nisu čuli od izlaska na vrh oko 14h. Mrak je uveliko pao i vide se lampe u brdu, još dosta visiko. Vreme prolazi, čujem se sa Milivojem sve češće, lampi u planini je sve manje, a njih još nema. Oko 22.30 izlazim ispred šatora sa lampom da ih dozivam i signaliziram. Konačno sam čuo Isin glas iz mraka. Bili su blizu. Iso stiže u šator oko 11. a Drena nema, iako je išao za Isom. Dao sam Isi da pije vode i dozivao Drena iz šatora. Počeo je da pada sneg i duva vetar, ništa se više nije čulo osim zloslutnog vetra. Nas četvorica smo se jedva nagurali i legli.

Dren se pojavljuje oko 6 ujutru. Sa Italijanom Simoneom se zavukao u neki prazan šator jer nije uspeo da nađe naš. Bio je potpuno dezorijentisan u povratku. Par puta ja padao,ali ga je uže zadržalo manje više slučajno, video je šumu uz put, a kada je došao do kampa, mislio je da je to neki ˝privatni˝ kamp, a ko zna gde je naš! Sve u svemu – ludilo! Ipak dobro se završilo, za sada!

Napolju kijamet. Pada sneg uz jak vetar, vidljivost 10tak metara. Razmatramo sa Milivojem šta nam je činiti. On kaže da je ispod C2 čisto i da je prognozirano pogoršanje vremena. Odlučujemo da ipak siđemo i krećemo oko 10h. Silazi se širokom padinom i orijentacija je jako teška. Srećom postavljeno je par zastavica na 50m duž rute baš zbog takvih situacija. Prtina je potpuno nestala, a Iso, Dren i ja smo prvi koji silaze. Za nama će krenuti Hasan i Sadik kada spakuju šator. Jedva nabadamo put i nalećemo na prazan ruski šator u nižem kampu 3 . Zavlačimo se u njega na 20tak minuta da se odmorimo od mećave. Odatle još malo po strmijem terenu do početka fiksnog užeta. To je znacilo da smo se izvukli iz magle! Dren se spušta sve sporije, iznemogao je i često pada. Iso je malo bole, ali je i on jako umoran, a ko ne bi bio po izlasku na vrh preko 8000 bez korišćenja dodatnog kiseonika! Izašli smo iz oblaka, ali su vetar i sneg i dalje šibali. Tu nas sustižu i prestižu nosači. Stižem u C2 oko 13.30, nosači su srušili jedan šator i kreću dole. Nadir (kuvar) je došao do C1 da nam pomogne u spuštanju opreme – sve mora da se skine odjednom. Stižu Iso i Dren i posle dužeg odmora rušimo i drugi šator, pakujemo opremu i rasterećujemo Drenov ranac, on je na ivici.

Krecemo ka C1, a Nadir kreće ka nama. Na pola puta smo se sreli, on uzima Drenov ranac i silazimo u C1 oko 18h. Oblaci nas opet okružuju i počinje jači sneg. U 18.40 krećemo dole, a Vlada i Ša (pomoćnik kuvara) kreću ka Depou da nas sačekaju i pomognu preko glečera. Spuštanje niz fiksove po mraku, ledu i kamenju – pršte varnice! Ja nosim u rancu skoro 30 kila, a Nadir, koji nema ni 170cm visine, nosi bar 40kg! U 21.30 svi smo u Depou. Nadir je već izvadio pljosku da nazdravimo! Raspodelili smo teret i krećemo preko mučnog glečera gore-dole i konačno stižemo u BC u 23.30! SPAVANJE

Sutradan organizujemo proslavu. Prvenstveno su ushićeni nosači po kampovima, jer je Hasan ovim usponom kompletirao svih 5 pakistanaca preko 8000 i postao narodni heroj! (pre njega to je uradio samo jedan Pakistanac) Nadir pravi tortu, picu i još štošta, Milivoje je kupio 4 flaše Pepsija po 2000 dinara! To im je cena u BC-u. Dolaze nam gosti iz okolnih kampova, drže se govori, jede se, pije i onda naravno đuska uz muziku sa burića. Nosači su već na putu iz Askolea, očekujemo ih sutra. Nosači ipak kasne jedan dan, vršimo poslednja pakovanja opreme.

Stižu sledeće popodne, vreme je sve gore, pada sneg. Nosači prave zaklone od kamena i najlona i sakrivaju se od snega i hladnoće. Posle 35 dana u BC-u i višlje, krećemo dole. Do Askolea (oko 100km) treba u silazu samo 4 dana, jer si aklimatizovan, a i nizbrdo je, uglavnom. Mi smo, naravno, imali plan da to pređemo za 3 dana! Da bi stigli do odemo na veliku proslavu koja je organizovana u Hasanovu čast, popakovali opremu i eventualno uhvatili avion za Islamabad, jer su ozbiljni nemiri uveliko trajali po Pakistanu. Taj silaz je bio jako naporan. Hodali smo po 12 sati jakim tempom i umorne noge su nas jedva držale. Na Baltoro glečeru klasična sezonska gužva. Zavidimo trekerima koji se šetaju od kampa do kampa, a mi preskačemo po 3-4. Konačno zelena oaza Askole, nema više pešačenja!

Krenuli smo rano za Skardu da bi stigli u dogovoreno vreme na ulaz u grad gde nas je čekala svečana povorka. Okitili su nas bogato i povorka prdvođena kombijem sa razglasom, koji je veličao Hasana, je krenula kroz grad. Prošlo je 45 dana od kada smo videli tekuću vodu i struju i BAŠ smo htali da se okupamo, ali protokol je bio drugačiji. Prvo kod Hasana kući, da se nešto pojede, pa u obližnji hotel na prijem kod gradonačelnika i tek predveče stižemo u hotel. Daju nam neke lošije sobe u starom krilu, ali to nam nije smetalo. Dugo, dugo tuširanje, pa pamučna posteljina! Joj dragosti! Opet prepakivanje opreme, odlaganje u magacin agencije, poslednje pripreme...

Na našu veliku žalost avioni nisu leteli tih dana zbog loših vremenskih uslova. Ovoga puta se nije radilo samo o konforu i vremenu prevoza već i o bezbednosti. Deo ˝puta svile˝ kojim treba proći prolazi kroz teritorije naseljene ne baš raspoloženim talibanima koji svakodnevno dižu nešto u vazduh, pucaju na patrole, ali i na turiste. Nije nam baš sve jedno, ali nema druge. Pakujemo se u jedan kombi sa svom opremom i krećemo na put od 1000km pa najlošijem ˝auto-putu˝ na svetu. Posle 10 sati mučne vožnje stižemo u Čilas, gde noćimo u simpatičnom hotelčiću. Sutradan menjamo kombi i vozača (koji je umorniji od prethodnog, jer je baš vozio 24h bez prestanka). Još 12h provlačenja kroz duboke klisure i konačno stižemo u Islamabad. Jedan dan za odmor, završavanje papirologije i šoping.

Rano polećemo za Dubaji u kome ovoga pota spavamo i to u hotelu, jer sledeći avion imamo tek sutradan. Malo se prošetali po prevrućem i vlaznom gradu, jedva se diše! Još malo letenja, ili malo više, prvo do Frankfurta, a posle kraćeg čekanja konačno za Beograd. Slećemo nešto pre 17h, svi su nestrplivi, opet dugo čekamo torbe – sve su stigle! Konačno vrata aerodroma se otvaraju! Puno rodbine, prijatelja, čestitanja, poljubci, blicevi, šmrc-buaaa... Odmah kratka konferencija za novinare uz prisustvo pakistanskog ambasadora koji nam je poželeo da ponovo odemo u Pakistan i poklonio knjigu K2. I onda kući sa prijateljima na dugo čekano LADNO PIVCE!