Čovek u uslovima samostalnog opstanka u planinama

Vekovima su ljudi zamišljali planine kao haotične gomile gromada koje razdvajaju beskrajne ovalije. Planine su plašile svojom groznom snagom, nepristupačnošću padina, hladnim dahom glečera, tajanstvenim mrakom klanaca i pećina, koje su ljudi u svojoj mašti naselili strašnim čudovištima, pakosnim patuljcima, zlim duhovima. Prolazili su vekovi, a planine su i dalje ostajale zagonetne i nepristupačne.

I tek 1741 godine trojica preduzimljivih Engleza - Vindam, Pokok i Silindžer "izumeli su" za aristokrate novu vrstu zabave - putovanje na planine. Istina, prvi planinski turisti nisu se odvažno peli visoko u planine, više su voleli izdaleka da se dive snežnim belim vrhovima i plavičastom svetlucanju glečera.

Ali našli su se i takvi junaci koji su prihvatili izazov najvišeg evropskog vrha - Monblana. U avgustu 1766. godine u 6 časova i 23 minuta osvojila su ga dva brata Francuza - Mišel Gabrijel Pakar, doktor medicinskih nauka i Zak Balma, lovac iz Šamonija.

Posle Monblana osvojen je Cugšpice - najviši vrh u Nemačkoj. Jedan za drugim povijali su svoje glave pred ljudskom hrabrošću i upornošću alpske gorostasi: Grosglokner i Ortler, Jungfrau i Djufur. Godine 1829 Kabardinac M. Haširov popeo se na najveći evropski vrh - Elbrus.

Sredinom XIX veka alpinizam se proširio i na druge kontinente. Osvojeni su Popokatepetl i Orisaba u Meksiku, Kenija i Kilimandžaro u Africi.

Ali prvi vrh od 8000 metara Anapurnu savladan je tek 1950 godine. Ovaj podvig izvršili su Francuzi M. Ercog i L. Lašenali. Tri godine kasnije, E. Hilari sa Novog Zelanda i N. Tencing ostvarili su zavetnu ljudsku maštu pokorivši treći pol na svetu - Everest.

Šta je to što tako nezadrživo i stalnom snagom privlači čoveka? Lepota planinskih pejzaža? Mogućnost da čovek proveri na sebi opasnosti, hladnoću, visinu? Rizik koji golica živce, žudnja da savlada ono što mu se čini nesalvladivim?

Osvajač Anapurne M. Ercog smatra da " u borbi sa vrhom i težnji prema neobuhvatnom, čovek pobedjujući osvaja i potvrdjuje pre sevga sebe samoga" (1960). A neustrašivi Italijan R. Mesner koji je savlado svih 14 vrhova od 8000 m rizikovao je život zbog avantura.
" Avanture, samo avanture me oduševljavaju. Čovek je rodjen za avanture. A tamo u planini na ivici života i smrti čovek može mnogo da nauči, to je retka mogućnost da otkrije unutrašnje rezerve, o kojima većina ljudi čak i ne sanja".

Danas se alpinizam i planinski turizam sve više šire, mada razmere ovih zabava povremeno primoravaju da se da znak za uzbunu. Samo Alpe u Austriji godišnje poseti do 20 mln. turista koji za sobom ostave 67 hiljada tona djubreta. Ali najvažnije je to što zbog vanrednih situacija koje nastaju pri pojavi lavina, odrona kamena, pri iznenadnom pogoršanju vremena koje prati pad temperature, smanjena vidljivost, sneg, pojačanje vetra - mnogi ljubitelji planinske prirode ne vrate se svojim kućama. Za samo 9 meseci 1979. godine u oblasti Monblana poginulo je 55 alpinista, a za 10 meseci 1983. godine - 160. Prema podacima službe za traganje i spasavanje u Švajcarskoj od 1979. godine do 1984. godine u švajcarskim Alpima izgubilo je život preko 1000 ljudi, desetine hiljada zadobilo je razne povrede. Ljudi koji su se našli u planinama u uslovima samostalnog opstanka nisu uvek u stanju da izadju na kraj sa nastalim teškoćama. Oni često ginu zbog uzroka koji nemaju nikakve veze sa prirodom. To su prvenstveno nedovoljna priprema, nedostatak iskustva loša procena teškoća maršrute i precenjivanje sopstvenih snaga i mogućnosti. Trinaestoro turista iz primorskog grada Tuapse u leto 1986. godine krenulo je u pohod na planinu Fišt u Krasnodarskoj oblasti. Veselo su se peli uzbrdo izlažući lice sunčevim zracima. Sve im je išlo na ruku: odlično vreme, dobro raspoloženje, lak prtljag na ledjima - ništa suvišno. Neprijatnosti su počele na prevoju. Nebo su prekrili tamni oblaci. Zahladnelo je. Jaku kišu zamenio je gust lepljiv sneg. Uz to i gusta, neprobojna magla. Noć su proveli u šatoru, budni. Pred jutro počeo je da duva jak vetar sa snažnim udarima, temperatura se spustila ispod nule. Lake jakne od kaprona nisu štitile od hladnoće. Tada je vodja grupe S. Braganec odlučio da sidje po pomoć. Za njim su požurile i dve devojke. Uznemirene, preplašene u žurbi su zaboravile da obuju patike. Ipak, uspele su da dodju do spasilačke stanice. Snežna oluja nije se šalila. Spasioci su dva puta jurišali na planinu i dva puta odstupali pod udarcima stihije. Tek sutradan su konačno uspeli da se probiju do prevoja. Ali pomoć je zakasnila. Turisti su svi do jednog nastradali od hladnoće. Poginuli su u jeku leta, smrzli se na dva koraka od toplog Crnog mora. U pohodima na planine do tragedije često dovodi nedisciplina, neodgovornost, nepoštovanje pravila bezbednosti. Zbog ovih uzroka od 170 hiljada turista - stanovnika grada Perm, koji svake godine odlaze u planine, gine oko 50 ljudi, a u Alpima - nekoliko stotina. Samo 1974. godine u Alpskim planinama poginulo je preko 700 putnika. Zimska turistička sezona bila je u jeku. Grupa turista iz Siktivkara već više puta se probijala kroz prevoj Urala. Usput su im se pridružila 4 putnika iz Usinska. Bilo ih je 25 koji su odlučili da savladaju trase Polarnog Urala. Dana 31 oktobra popeli su se na Medvedju planinu kada je počela snežna oluja. Bilo je nomoguće krenuti dalje. Turisti su odlučili da u šatorima sačekaju da prodje nevreme. Tu ih je i zadesila nesreća. Kasno uveče na mali logor srušila se snežna lavina, šatori su nestali pod snežnom masom. Samo 12 turista uspelo je da se izvuče iz snežnog okova. Samo 12 od 25!

Često samoinicijativni putnici upadaju u nevolje zbog neverovatne nepromišljenosti i lakomislenosti. Reklo bi se da nikakva opasnost ne bi mogla da preti gostima sanatorijuma "Macestinska dolina" u Sočiju. Otišli su u šetnju u obližnje planine koje su im izgledale tako lepo i privlačno. Zbog neiskustva i lakomislenosti išli su ne raspoznajući put dok nisu shvatili da su zalutali. Kada je pao mrak potpuno su se zbunili. Ko zna kako bi se završila ova "avantura" da nije blagovremeno alarmirana spasilačka ekipa.

Krimski planinski spasioci su morali više puta da spasavaju lakomislene turiste koji su upali u nevolju. Ipak, samo 1983. godine u šumskim pojasevima Krimskih planina smrzlo se i nestalo 11 ljudi.

Ali ponekad smrt ljudi - je rezultat kukavičluka i neodgovornostii vodje pohoda. Devetoro mladića i devojaka iz Voronježa odavno je maštalo o interesantnom pohodu u planine. Kolsko Zapolarje dočekalo ih je odličnim julskim vremenom, idelanim za putovanje. Ali nije se uzalud iza Hibinskih planina stvorila priča o izdaji. Nevreme je došlo neočekivano. Nebo su prekrili oblaci. Počela je snežna oluja. Vetar je svakog trenutka bivao sve jači. Vodja grupe inženjer A. Jelisejenko rekao je svima da beže u šumu i prvi je potrčao nizbrdo ne brinući za svoje mlade, neiskusne saputnike. Kada su se zadihani od brzog trčanja bukvalno srušili pod spasonosne jele, ispostavilo se da nema četvoro. Našli su ih tek sutradan - smrznute.

Možemo da navedemo mnogo primera u kojima su ljudi, sačuvavši prisustvo duha, osećaj drugarstva, ispoljivši hrabrost i odlučnost, izlazili časno iz najtežih situacija. To se dogodilo u dubini Altajskih planina. Inspektor K. Bulatov, poštar P. Džarkinov i studentkinja N. Bersimbajeva jahali su na konjima od oblasnog centra do svog zaseoka Džazantor koji je bio udaljen 120 kilometara. Na putu ih je zadesila snežna oluja. Dva dana su proveli u maloj drvenoj kući. Drugog dana, kada su pojeli svoje skromne zalihe dvopeka i šećera, ponovo su krenuli na put. Napadalo je tako mnogo snega da su morali da ostave konje i nastave pešice. Za prva dva dana uspeli su da predju 20-ak kilometara, a petog dana samo 20 metara. Tada su iskopali sklonište u snegu, sakrili se tu i hrabrili se medjusobno, delili poslednje mrvice hrane, nisu davali jedno drugom da ih savlada san. Ovde su ih promrzle i pronašli graničari koji su tragali za njima.

U proleće 1986. godine američki alpinista K. Čihovič dok se peo na jedan alpski vrh pao je sa glečera. Preletevši nekoliko desetina metara, pao je na sreću u snežni smet. To mu je spaslo život. Dvadesetak dana ležao je u snegu sa slomljenim kukom. Nadao se i verovao u spasenje. I ono je došlo.

Krajem 1972. godine ceo svet obletala je tragična priča o urugvajskom avionu koji se srušio u Ande. Dana 12-og oktobra sa aerodroma Montevideo poleteo je stari tip "Farčajlda". U njemu je bio ceo tim bezbolista studentskog kluba "Old Kristijens". Na argentinskom aerodromu Mendosa uzeo je gorivo, krenuo prema Andima i .... nestao. Dve mučne nedelje spasilačke ekipe sa zemlje i iz vazduha pretraživale su rejon, gde su pretpostavljali da se dogodila katastrofa. Ali sve je bilo uzaludno. Avion kao da je potonuo u vodu. Putnike i posadu su prograsili mrtvima, kada je odjednom čileanski seljak nedaleko od sela El-Durasio ugledao dva nepoznata muškarca. Stajali su na suprotnoj obali reke, nešto vikali i mahali košuljama iznad glave. Uskoro je velika spasilačka ekipa krenula u planine. Tamo u dubokom snegu, koji je pokrivao padine vulkana Tingiririka, crneli su se ostaci srušenog "Farčajlda". Četrnaest preživelih putnika radosno je dočekalo spasioce, nijednog trenutka ne gubeći nadu u spasenje. Više od 2 meseca mladi Urugvajci proveli su u Andima na visini od 4500 metara sa malim zalihama hrane, trpeći mraz koji je iznosio - 20°C. Tragedija se odigrala samo što je avion ušao u oblake. "Farčajld" je zakačio stenu i srušio se. Putnici koji su bili u repu aviona odmah su poginuli. Preživeli su se izvukli ispod olupina, pružili pomoć ranjenicima. Ali sudbina je nastavila da progoni nesrećnike. Snežna lavina odnela je još osmoro. Preživeli su skupili sve namirnice iz bifea, iz kofera, našli su dve apoteke (lekovi iz njih dobro su došli za lečenje bolesnih i ranjenih putnika). Od materijala sa sedišta, napravili su ćebad. Krili su se od vetra u delu flizelaža koji se sačuvao. Vodu su dobijali tako što su unutrašnje gumene delove lopti punili snegom i ostavljali ih na suncu. Pomagali su jedni drugima, pažljivo negovali ranjenike i što je najvažnije, nisu gubili duh. Čak ni onda kada su preko radioprijemnika, koji su znalci sklopili od avionske radio-stanice, saznali da su traganja prestala. Ipak, ova informacija ih je naterala da promene plan. I tada su najjači i najizdržljiviji Roberto Kanesa i Fernando Parado krenuli po pomoć. Došli su do ljudi.

Čovek u uslovima samostalnog opstanka sudara se sa raznim teškoćama za vreme ratnih operacija. Grupa lakih bombardera Avganistanske narodne armije poletela je sa aerodroma u Bagrami i ubrzo primetila neprijateljski karavan u oblasti grada Host. Napad je bio uspešan kad je odjednom avion [irzamina [irzoja nešto jako uzdrmalo i on je, izgubivši kontrolu, počeo da pada. Pilot je jedva uspeo da pritisne poluge katapultnog sedišta. Spustio se na stene. Drugovi su skrenuli pažnju neprijatelja vatrom iz topova i raketama, a on je na brzinu sakrivši u kamenje padobran i pilotski šlem, potrčao koliko ga noge nose u pravcu grada Host. Prema njegovom proračunu do grada je ostalo nekih 30-ak kilometara. Utrčao je u šumski čestar koji je pokrivao ogranke planine i tek tada je primetio da je u čarapama; bilo je jasno da mu je cipele skinula jaka vazdušna struja za vreme katapultiranja. Počela je da ga boli noga, okrznuta delom rakete. Za njim je ostalo 10-ak kilometara kada je šuma počela da se proredjuje i da je zamenjuje trnovito žbunje. Hiljade trnova koji su prekrivali zemlju zadavali su mu mučne bolove. A još i sunce. Peklo je nepodnošljivo. Osećao je neodoljivu potrebu da pije, ali u okolini nigde nije bilo nikakvog znaka za vodu. Oko 14 h sasvim je klonuo. Njegova stopala, ranjava od kamenja i bodlji, otekla i pomodrela, ostavljala su za sobom krvav trag. Padao je na zemlju, gubio svest i ponovo primoravao sebe da ustane i da napravi bar još nekoliko koraka. Već se smračilo kada je u blizini zasvetlucala voda. Skupio je svu snagu, pokrenuo se i bukvalno se sručio u jezero. Hladnoća ga je osvestila. [irzoj je ustao, ali noge ga nisu držale. Počeo je da puzi. Verovatno je već bila ponoć kada su ga dozvali. To je bila izvidnica avganistanske armije. Posle izvesnog vremena kada se oporavio od rana, on se ponovo vratio svojoj omiljenoj profesiji