Odkad mi je Rale poslao "sajt" Alpinistièkog odseka Beograda, ga cesto "obilazim". Dirnulo me je, da sam istovremeno bivsi i sadasnji clan AO Beograda. Doduse to i nije daleko od istine.Recimo 1995 sam sa Tanjom bio u Peruu i tamo smo penjali zajedno sa Raletovom malom ekspedicijom, a pre godinu i po dana sam se zadnji put "besio" po beogradskim vezbalistima. Tada sam imao utisak da se zivot polako ali neumoljivo vraca u vene Beograda, bio sam iznenadjen koliko je klajmberske decurlije i to ne samo frikovske, nego i alpinisticke.Medjutim dosao je novi rat i ....

Ali zasto se ja javljam? Video sam da objavljujete tekstove clanova AO i odlucio da posaljem svoj prilog.

Zadnjih nekoliko godina, sam zbog sve vecih obaveza bio prinudjen da sto racionalnije rasporedjujem vreme namenjeno penjanju. Jos uvek se nisam smirio i jos uvek sanjam o teskim smerovima. Taj sanjacki deo moje penjacke aktivnosti se odvija cele godine. Jesen, zima i rano prolece su posveceni odrzavanju osnovne pripremljenosti, uglavnom se radi o trcanju i vezbama na dasci sa hvatistima, kao i povremenim odlascima u penjalista, "padne" naravno i poneki smer u planinama, turno skijanje ili zaledjeni slap. Kad se sat pomeri na letnji rezim i dani, narocito popodneva naglo produze, postanu odlasci u vezbalista odnosno penjalista cesci. A onda dolaze penjacke pripreme u uzem smislu.Naime, zadnje tri sezone od pocetka maja do kraja juna, svake srede posle posla, odlazim na penjanje u Kamniske ili Julijske Alpe. Na te uspone - treninge odlazim obicno sa svojim sezonskim "izabranikom", ponekad i sam. Naravno radi se o usponima dugim do 250 m, u proseku peticama, sto ne znaci da nema i detalja do 6+, 7. Medjutim, cinjenica da treba napraviti pristup i silaz, a na raspolaganju je najvise 6,5 sati "videla", cini ove smerice najboljom mogucom pripremom za penjanje u Alpima. U toku jednog takvog treninga nema odmora, vec od pocetka bezis pred bivakom i mislim da je upravo takva simulacija "psihicke pegle", zajedno sa kondicijskim elementima osnovno preimucstvo takvih priprema (psihicka pegla je Zvonkov izraz).Naravno da i u tom periodu, ako je samo moguce penjem i preko vikenda, obicno samo jedan dan. Moram da naglasim, da mi je zbog promenljivog vremena vise puta propalo "vikend penjanje", ali je zahvaljujuci penjanju u toku radne nedelje forma ipak narastala. Tako smo naprimer ove godine, moj supenjac (Simon Slejko - odlican penjac u ledu, snegu i "miksu") i ja, zahvaljujuci ranim pripremama vec 4 jula popeli u Triglavskoj steni kombinaciju Helba - Copov steber i to za 12 sati, sve slobodno osim najtezeg detalja u Helbi.

I sta je posle priprema bio rezultat zadnje tri sezone? Stara krecnjacka stenica je odlucila da proba i granitne stene. Avgusta 1997 sam sa Matjazem Ferjancicem bio u Svajcarskim i Francuskim Alpima skoro 3 nedelje. Vreme je bilo prilicno lepo, jedino na kraju malo nestabilno. Na samom pocetku smo popeli cuveni Cassinov smer u severoistocnoj steni Pic Badila. Izbor je bio dobar, jer granit ove stene nije previse "granitast", sto znaci da nema previse diedara i uopste penjanje, osim u plocama prilicno podseca na krecnjacko. Ipak, radi se o legendarnom smeru, ceo dan ti na osiguravalistima pogled "zvera" po glecerima i okolnim stencugama.Na kraju te ceka dugo abzajlovanje po severnom grebenu, u drustvu Svajcaraca koji dobro razumeju srpski, a narocito psovke. Drugi kvalitetan smer smo popeli u Malom Jorassesu, i to klasicni Contaminov smer u suvoj steni dugoj preko 800 m, ovaj put sa prilicnim duzinom penjanja u kicmolomnim pukotinama, u kojim je klinova malo, a previsi su zbog solidnih oprimaka jos i najlaksi. Kasno popodne oluja i onda opet sunce, mokra stena i potocici po zlebovima, sa vrha stene serija abzajla po smeri "Anuk", bivak na udobnoj polici. Cele noci pritiska senka Gran Jorassesa i secanje na crveni helikopter koji je izvukao 2 Japanca iz Walkera, kroz oblake koji posle oluje sukljaju kao iz kotla. A sledeceg dana abzajl "u cipele", na gleceru zedna usta nalaze vodu, a oci zveraju u Veliki i Mali Jorasses....Popeli smo jos dva 300-metarska smera, bili na Mont Blancu, jer je Matjaz imao klijente ... i, osamuceni od vrucine abzajlovali sa pola stene Aig. du Roc-a. Kad sam se vratio kuci me dete, onako olinjalog i cekinjastog nije poznalo...

Prosle godine (1998), nisam stigao do Centralnih Alpa, malo zbog loseg vremena a malo zbog loseg dogovora. Ipak, uspele su mi dve stare zelje. Kultni smer Debela Berta u Sitama (Julijski Alpi), ispenjan ranih 80-tih (Janez Sabolek - Sabla i Janez Skok) mi je u navezi sa Igorom Ravniharom uspeo bez bivaka. Radi se o modernoj klasici, a to je termin kojega se treba bojati. Dva cuga treba prilicno tehnicariti - nabijati, zaglavljivati, a osim u prvih 100m moras prakticno sva medjuosiguranja da namestis sam i penjes "na zivot" detalje do 6+. Druga velika zelja, smer Hasse-Brandler u Velikoj Cini, mi je uspela u navezi sa Blazem Jelincicem. Naravno, u toj smeri su skoro svi klinovi vec zabijeni, ali radi se o smeri koja je teza od Brida klina i Klina u Anica Kuku (Paklenica) zajedno, a slobodno obavezno penjes sesticu "ko puska".

Ove godine mi je, u navezi sa Simonom Slejkom uspeo Gervasuttijev stub u Mt. Blanc du Taculu. Radi se o 800 m visokoj smeri, teskoj do 6-6+ obavezno, tu i tamo A0, u odlicnom granitu. U zadnjoj cetvrtini penjes 7 cugova "mixa", od kojih je poslednji cak i Simonu, tada drugom u navezi, iako specialisti za led bio tezak. Naravno je zbog stednje na tezini svako imao samo po jedan ledni cekic.Na samom kraju te ceka "petlova kresta", greben sa detaljem ciste petice pod kojim ponovo obujes penjacice. Izlaz je pod samim vrhom Tacula, na 4200m, silaz je "normalka" do stanice zicare na Aig. du Midi. Vreme je bilo fantasticno, mrak je definitivno pao u Beloj dolini pod Midijem. Posle ponoci je gomila Spanaca stacioniranih pred WC-om u zgradi zicare otisla na precenje Mt Blanca i nama prepustila taj prekrasni i pre svega topao prostor za bivak. Na zalost se je uskoro pokvarilo vreme, tako da smo ubrzo otisli kuci. Tesio sam se u Savinjskim Alpima i Dolomitima, u navezi sa Tanjom i dobrim prijateljima.

Moje oci su jos uvek uprte u velike stene, ali o tom po tom. Lepo bi bilo ponoviti Ande, zaviriti u Himalaje ...