Ceo dan smo proveli posmatrajuci i proucavajuci stenu. Velicanstveno opasna, 1.600 metara visoka, sa jedva nekoliko smerova u njoj, savrsena klopka za napaljene alpiniste. Kao svaka velika stena i ona je disala svojim ritmom, za nas u pocetku neshvatljivim. Davno, pre vise od 15 godina kada sam prvu put usao u stenu vecu od 1.000 metara, sam shvatio da velike stene prvo treba razumeti, osetiti njen dah i puls, prouciti sve varijante izlaza iz raznih nivoa ako je to moguce. Boja snega i leda na strmim policama i flankama nam je govorila o smeru odrona ledenih ceraka, velikih i malih kamenih lavina koje su podjedanko smrtonosne za sicusna ljudska stvorenja koja bi se drznula da udju u strmi kameni okean.

"Mnogo nesreca ovih godina u planinama zar ne?" prokomentarisao je dan ranije u dolini, lokalni prodavac "sasljika" (peceno meso slicno raznjicima), gledajuci nase prenatrpane ranceve. Sistem ceraka formiranih u gornjoj polovini stene je prakticno odredjivao taktiku i smer uspona. Odlucili smo se za liniju koja nam se cinila najlogicnijom, u samom centru stene koja je zahtevala kombinovano strmo penjanje u steni i ledu. "Prvih 700 metara cemo penjati nocu bez osiguravanja kako bi sto pre izasli iz opasne zone", kazem. Ivan gleda kroz mali jednogled kamenu lavinu koja se obrusava iz gornjeg dela stene i klima glavom. Brzina je ovde kao i u mnogim slicnim stenama sigurnosni faktor.

Kasno popodne smo se vratili u sator, postavljen nedaleko od Ruske granicne karaule. Kada smo rekli sta nam je na umu, komandir je samo odmahivao glavom i ponavljao "sta ako se vi ne vratite? problem za nas".

Oko jedan ujutru smo bili spremni za polazak. Dva sata nam je trebalo po velikoj izbrazdanoj moreni za pristup pod samu stenu. Gomila nestabilnih blokova na ledenoj podlozi je trazila maksimalnu koncentraciju pri hodanju i nismo mogli brzo napredovati. Konacno smo bili u upadnici zeljene linije. Brzo oblacimo pojaseve, stavljamo kacige i dereze i cuteci, svako sa svojim mislima naredujemo po strmoj, tvrdoj flanki prema velkom previsnom delu stene koji ce nam barem za trenutak pruziti utociste. Par stotina metara desno sumi veliki vodopad svojim jednolicnim zvukom. Povremeno voda donese i neki kameni blok velicine ves-masine, koji se uz odgovarajucu buku stroposta stotinak metara dole na srmi glecer. Toplo je, mislim u sebi. Kratko se zaustavljamo kod par velikih pukotina, trazeci najbrzi nacin prelaska. Gore, iznad nas, se nadvila velika snezna masa nalik malom ceraku koji je svojim gornjim delom naslonjen na stenu. To je bila tacka koju smo za pocetak zeleli da dostignemo. U tom delu je sneg idealan za penjanje, nagiba oko 60 stepeni, tako da se moraju koristiti i cepin i ledena bajla.

Brojim svoje otkucaje srca, i kada intezitet za trenutak popusti, brzo prelazim preko par sumnjivih ledenih mostova na samu vrsnu glavu naboranog snezista. Ivan me prati lakocom svojih godina, pazljivo motreci na ledene blokove koji nas natkrivaju. Sam vrh snezista me pomalo zbunjuje. Nagib je oko 30 stepeni i moze se skoro normalno hodati. Snop svetla ceone lampe nije dovoljan da shvatim koliko se sneziste prostire ulevo. Pokusavam da se prisetim jucerasnjeg studiranja, i posle krace konsultacije nastavljam direktno prema rubnoj pukotini.

Ceona lampa mi osvetljava 3 metara siroku zloslutno duboku pukotinu i krusljivu crvenu stenu u nastavku."Cini mi se da stvar moze da se zavrsi i pre nego je pocela", dobacujem Ivanu. Kratko bacam pogled na dole, on se usidrio 7 - 8 metara ispod malo udesno u kratkom odmoru. Za trenutak sam u nedoumici, a onda pravim jos nekoliko koraka napred. Sve se desava strasno brzo, u delicima sekunde osetim kako podloga drhti podamnom, Ivanov krik "PAZI !!!". Cela flanka klizi ???, nemoguce!!, instiktivno odskacem nekoliko koraka unazad, padam na ledja i tek posle drugog okreta uspevam da se zaustavim.

Tisina.
Samo moje srce bije ludacki negde u vratu.
Ivan je sada iznad mene, stoji na mestu gde se zatekao kolenima naslonjen na padinu, samo metar od linije odrona. Do stene sada ima vise od 10 metara. "Covece ovo je bilo za dlaku", kaze.

Rubna pukotina je napravila strehu kako se priblizavala steni, a ja sam svojom tezinom i trapavim koracima narusio osetljivu ravnotezu. To sam shvatio dok sam lampom pretrazivao mesto gde je malopre bila ledena podloga. Bilo nam je jasno da od uspona za ovu noc nema nista. Ponovo penjemo, ovog puta nizbrdo po razlomljenim sneznim mostovima, ali ne vise samouvereni osluskujuci svaki uzdah i krckanje leda ispod nas. Konacno smo na ravnom delu glecera.

Sedimo na rancevima u vedroj Kavkazkoj noci i cutimo.
Nakra nas ovog puta nije htela.