Ima već mesec dana kako smo se vratili, pa reših da napišem koju o Denaliju, toj fenomenalnoj planini.

Ekspedicija je trajala nešto malo više od mesec dana i cilj je bio najviši vrh Severne Amerike u okviru projekta PD Pobeda, sedam najviših vrhova kontinenata.

Mt. McKinly kako se zvao jedno vreme po prezimenu nekog predsedničkog kandidata, danas je opet Denali prema indijanskom nazivu koji znači nešto tipa, Visoki.

Ono po čemu se planina ističe jeste: hladnoća, vetar i visinska razlika od oko 4000m.

Posle Londona, Čikaga, Enkoridza i par dana putovanja konačno smo se dokopali Talkitne (Talkeetna) gradića u podnožju planina odakle počinje putovanje malim avionoma preko Aljaske tundre i glečera sve do baznog kampa na oko 2200m, sam ovaj let je vredan dolaska. U bazi smo proveli par dana, a potom smo lagano krenuli naviše i za tri dana stigli do trojke (3350m). Put je vodio preko jednog od najvećih glečara na svetu, Kahiltna glečer. Posle jos tri dana i do četvrtog logora na 4300m koji bi se mogao smatrati pravom bazom odakle penjanje počinje. Ovo mesto ima istoriski značaj za Planinsku medicinu jer su sve do sredine devedesetih ovde intenzivno izučavani fenomeni visinske bolesti i ostalih "prednosti" razređenog vazduha. Mesto je pravo internacionalno selo, sa svojim ulicama i trgićima oko pi-holova i gomile šatora, zakonima šta smes,a šta nesmeš raditi i organima reda i mira, rendzerima.

Sve u svemu lepo ali dosad pomalo dosadno, pre polaska u Talkitni smo na obaveznom razgovoru kod rendzera dobili razne korisne informacije, među kojima je bila i sledeća: "gledajte da do Windy corner-a (mesto na oko 4000m, poznato po jakim vetrovima) učite o planini sto više, posle toga postaje ozbiljno!" Ja bih to malo drugacije preformulisao, do trojke je obično glečarsko putovanje nešto nalik Suvoj planini zimi po dobrom vremenu, jedina opasnost su glečarske pukotine koje su uglavnom bile dobro vidljive i obeležene. Od trojke pa do izlaska na greben iznad fiksnih užadi (4900m) u čijem centru je četvorka nešto je ozbiljnije, kao po Staroj planini kad udaraju oni vetrovi i magle pa možeš i da nadrljaš ako nisi pažljiv. Od izlaska na greben, nema više zezanja i Denali tad počinje da bude ono pravo i neuporedivo.

Na 4300 smo proveli preko nedelju dana čekajući bolje vreme. Već pomalo mučno čekanje presekao je Murijev predlog koji sam ja potvrdio, a ostali se složili da nas dvojica krenemo, a oni bi nas sledili sa danom razmaka. Od tog momenta kada smo krenuli pa sve dok se nismo ponovo sreli kod šatora u logoru V mogo bih reći da je bilo ono pravo uživajne u slobodi i zadovoljsto koje se retko gde može naći, sem na planini. Tako da će najviše priče i biti upravo o tom delu puta.

Murijev predlog je pao oko podneva, ostali se složili koji sat kasnije mi se spakovali i krenuli za još par sati i eto već je 16i30.

Krećemo, ispred mene padina duga i dosadna koja vodi do fiksnih užadi na Headwall-u, ovaj put nisam je ni osetio. Sloboda od gluposti i sreća me je toliko obuzela da sam skoro mogao trčati, koga se sve i čega nisam setio, taško bi stalo u pisanje. Negde ispod fiksa na 4700m smo pokupili predhodno zakopan šator i hranu i kenuli prema glavnom detalju uspona, Headwall-u. Knjige kažu 50' do 55'‚ a mi (u razgovoru sa Murijem) 40' maksimalno 45', dugačko oko 250m čijom celom dužinom su postavljena fiksna užad i ne predstavlja nikakav problem pogotovo ako se ne nalazite u gužvi kao što je bio naš slučaj. Rekobih za ovaj deo, jako zabavno šteta što ga nema i više. Po završetku užadi sledi možda jedna od najatraktivnijih stvari, greben dug, oštar i eksponiran. Sreća sa vremenom nas je i dalje pratila, veče mirno, Aljaska tundra svuda oko nas po horizontu i sunce koje satima pokušava da zađe. Koliko sam se puta setio Lakovića i njegove priče sa Kavkaza o čuvenoj narandzastoj boji kojem Sunce obasipa i pali brda, traje svega par trenutaka i onda nestaje. Ovde je taj fenomen trajao satima, sunce nije imalo nikave šanse da nestane, kako je ono išlo niže mi smo bivali sve više i tako u nedogled. Konačno kada mi se učinilo da grebenu kraja nema pojavio se i peti kamp (5200m). Moje noge su polako počele da mrznu, odluka da idem do petice bez overbutca zbog lošeg naleganja dereza ispostavljalo se sve lošijom. Već je bilo oko 01h kada smo počeli borbu sa postavljanjem šatora, posle par presečenih konopčića i on je konačno stajajao kako tako. Uleteli smo unutra i onda je sledila borba za moje prste na nogama, zahvaljujući Muriju svi su ostali na broju. Primus je jos dugo goreo, ja sam uglavnom drhtao u vreći pokušavajući da zagrejem te proklete prste, mislim da je bilo oko 05h kada sam zadnji put pogledao na sat. Oko 07h u šator uleću Simona i Bogdan (ekipa iz Slovenije) koji pokušavaju iz četvorke da direktno izadju ali ih je jutarnji mraz dobro "ukočio". Ćaskanje, supica, klopa konačno i sunce nas je sve ugrejalo i oni oko 11 odlaze dok smo mi krenuli tek oko 13:30. Sunce je peklo ko ludo, do Denali pass-a (5500m) sam išao samo u aktivnom vešu, tanke rukavice su me štitile od opekotina, a ne od hladnoće. Na prevoju počinje vetar, duksevi i perjana jakna. Put je dalje vodio između velikih kamenih blokova i ispod Archdeacons Tower-a, velikog kamenog bloka-stene na kojoj se nekada nalazila meteo stanica, a danas ima samo par preživelih dasaka. Ispod tog mesta nalazi se nešto strmija deonica od oko 40' koja će se u povratku pokazati bitnom. Nadalje duga, veoma duga zaleđena livada i tako sve do ogromnog platoa na 6000m, Football field-a. Tu negde smo se i nas dvojica razdvojili. Od Denali pass-a sam odlučio da krenem svojim tempom, našao sam ritam koji me nije mnogo umarao, a ni ostavljao bez daha tako da nisam imao potrebe za stajanjem.Nas dvojica smo uglavnom napredovali na način, što bi svako gazio kako mu odgovara, a onda bi se sačekivali i odmarali na nekom pogodnom mestu. Na Football field-u sam ga čekao ali ga nije bilo, otišao sam malo na stranu da vidim bolje put kojim se dolazi i nisam video nikoga. Mislio sam da je odustao ili da je eventualno iza nekog malog brdašceta (to se ispostavilo kao tačno, borio se sa svojim rukavicama), krenuo sam dalje osvrćući se još neko vreme, a onda sam i to prestao. Sledi Pig Hill, uzbrdica kratka ali dosadna neopisivo, potom drugi najlepši detalj završni greben. Po izlasku na greben počinje lagano nevreme, ljude koje srećem kažu da nije pametno ići gore nenavezan, Simoni se tamo već smrzao nos u silasku i uglavnom svi idu dole. Stojim, mislim par trenutaka, duboki udah i idem dalje. Stavljam zastavu i foto aparat u dzep, skidam cepin sa ranca. Greben je stvarno fenomenalan na pojedinim delovima noga ispred noge, na ostalim bi stao i omanji šator sa desne strane pada južna stena Denalija, a sa leve zaledjena strma padina, kao hod po oblacima. Konačno nema vise uzbrdo, neki bi rekli vrh, a ja onako kao što rekoh. Amer koji je uskoro došao slikame kao i ja njega, u razgovoru mi kaže da ima jedan u istoj jakni kao i ja koji ide gore." Znao sam da ce se snaći", bilo je prvo što mi je prošlo od misli. Uskoro stiže i Amerov otac, a ja krećem dole i odmah ispod srećem Murija. Njegov predlog da zajedno izađemo gore, morao sam odbiti. Nije bilo šanse da više idem uzbrdo, slast nizbrdice me je razmazila u momentu. Negde na grebenu smo se svi ponovo okupili otac, sin i nas dvojica. Moj pokušaj da u oluji koja je počela lepo da besni, nađem skretanje sa grebena se završilo sa početkom otpenjavajna nekog smera u južnoj steni. Tada sam odlučio da se smirim i sačekam ostale. Otac i sin su inače sa Aljaske i ovo im je bilo prvo penjanje vrha, njihova tehnika penjanja je bila jedinstvena, nema ko im nije prilazio da vide dali se oni to odmaraju ležeći ili su stvarno mrtvi. Međutim u silasku Kristijan (ime sina) nas je spasao silne glavobolje. Gazio je ispred nas kroz totalni whiteout bezmalo trčeći, pomogao mi je kada mi se dereza raspala i sve do tog silaska ispod Archdeacon Tower-a kada je Muri rekao: "video sam matorog kako pada, pokušava da ukoči i nestaje u magli" išao kao navijen. Krenuli smo da otpenjavamo ka nesrećnom čoveku. Na sreću našli smo ga nepovređenog, uspeo je nekako da stane. Mislim da ih je taj momenat poprilično potresao, tako da je i naš "lift" usporio. Stigli smo i do Denali pass-a , gde je počelo peskiranje vetrom i ledom. Prošlo je još sat dok smo smislili štaćemo i kako ćemo.

Bivak, dok se vreme nesmiri pa opet trk dole. Nas dvojica silazimo ispod neke stene, ravnamo zaleđenu padinu za rančeve, sedamo na njih i navlačimo bivakušu. Koja šolja čaja, razgovori preko motorole i onda borba sa najslađim snom. Drmusali smo jedan drugog nekoliko sati, a onda "jutro" 07h vreme se nešto stišalo i mi krećemo, srećemo i Kristijana sa promrzlim ocen koji je umesto nosa imao santu leda koja je visila do vrata. Bivakovali su na otvorenom bez ikakve zaštite od vetra i oni kreću lagano za nama. 08h i šatori petog kampa su tu, srećem Australijanku i Novozelanđanku čestitke, sladak razgovor i odbijena šolja tople čokolade. Ubrzo je tu naš šator, bljutav čaj, tupi pogledi i stalna misao zašto nisam uzeo tu toplu čokoladu, bajka bi trajala još koji tren duže.

Zatim su sledili razgovori i nove odluke, ovaj put tuđe. Stepa je odustao zbog umora od noćne pretrage za nama ,a i prognoza za sutra je ponovo loša. Maja ga je sledila. Loše prespavana noć, sunčan dan, pakovanje i silazak. Greben je opet bio divan, samo ovaj put toliko kratak da sam žalio što nije večan. Fiksevi, gužva, magla, vrućina, razočarana lica Duleta i Raše i kamp IV.

Sve u svemu, kada razmišljam o Denaliju mislim da je brdo koje svako treba da stavi pod "Morati", okolina je predivna Hanter i Foraker su tu, stalno na udaru fotoaparata. Naša ruta West Buttress iako najlakša i najposećenija sa visinom postaje sve zanimljivija i mislim da je prava kombinacija za ljude koji hoće nešto više avanture da probaju donji deo West Rib-a i gornji deo West Buttress-a kako mi je preporučio jedan lokalni penjač. Tegljenje sanki i nije neka muka ipak smo mi velike životinje, više je smaranje sa njima nizbrdo.

Kada razmišljam o uspehu ove ekspedicije uvek sebi postavljam pitanje zašto ljudi ovo rade? Ako je cilj vrh onda smo svakako uspeli ali ako je onaj osećaj zadovoljstva koji se javlja kada god damo sve od sebe da bi nesto postigli, bez obziradali dali ga stvarno dosegnuli ili ne i koji još niko nije uspeo rečima opisati. Onda se bojim da nam je cilj ne samo pobegao nego da je i otišao na skroz suprotnu stranu od nas.

Kao što rekoh na početku, tri stvari koje krase Denali: hladnoća, vetar i visinska razlika, gledana svaka pojedinačno, izgledale bi ovako:

Hladno jeste, ali koliko? Pojma nemam niti sam o tome mnogo mislio, mislim da telo posle odredjene temperature sve detektuje isto hladno pa je svejedno dali je -20 ili -40C. Upravo u tome i leži zec, subjektivni osećaj je sličan čekanju autobusa po Kosavi ali se razlika krije u promrzlinama koje se javljaju u roku od odmah i na koje se mora misliti pre nego se bilo šta oseti ili još gore ne oseti ali zato vidi. Znači osećaj vas prosto vara i hladnije je nego što se čini.

Drugo, visinska razlika. Meni je to deo lepote, a ne problema tako da tu ne vidim nista značajno.

Ali, zato vetar je ono od čega treba strepiti, jedina je prava opasnost. Ima ga često, udara iznenada i brije bolje i jače nego i jedna britva. Severac koji dolazi sa Artika nema nikakvih prepreka na putu, tako da zamislite kombinaciju 6000m visine, severnog pola i dobićete otprilike sliku ambijenta, surferski raj nema šta!

I umalo da zaboravim, vrh (6194m) popeli smo 10.juna oko 22h, moj uspon bi trebao biti treći koliko je poznato od ljudi iz Srbije. Vlaja je bio prvi pre par godina, dok je Bojan iz Kragujevca bio na vrhu nekih nedelju dana pre nas, obojica su popela solo!

Učesnici ekspedicije:Zoran Stepanović - Stepa kao vođa, Maja NIkolić, Aleksandar Rašin - Raša, Dušan Matić - Dule, Miralem Husanović - Muri i Siniša Vujić.