Sunce. Kristalno čisto nebo. Posle kratkog ubeđivanja sa radnikom na žičari da je sasvim u redu da nas pusti na žičaru, uz malu doplatu, iako nismo kupili karte, našli smo se na putu ka podnožju Savinog Kuka. Severna stena grebena Šljemena bila je levo od nas i polako sam počinjao da razmišljam sta bi mogli da penjemo. Prethodnih dana smo već popeli nekoliko prvenstvenih smerova. Lakih, logičnih pravaca više nije bilo ali na našu sreću stena je velika, sneg dobar, tako da izbor nije manjkao. Na kraju žice smo se "namontirali" i krenuli ski - stazom do pod stenu. Skijaši su malo negodovali što pravimo gužvu i kvarimo stazu ali ko sme nešto da kaže grupi od deset ljutih alpinista, naoružanih do zuba...?

Došao sam sa Vladom do mesta odakle je trebalo da počne naš novi smer.
- Ja bih prvi vodio – rekao sam mu dok je on ukucavao klin.
- Ok.
- Daj mi samo komplete i ostatak klinova.

Počeo sam da kačim opremu na pojas i nikako mi se nije sviđao zvuk onog klina koji bi trebao da zaustavi moj eventualni pad. Juče sam prvi put u životu penjao zimski smer i stalno mi je bilo u glavi jedno pitanje: da nisam previše zagrizao? Prvi smer - 90 stepeni, drugi smer – očekuje nas miks. "Sada to već nije bitno, imam stenu ispred sebe", pomislio sam i zategao gurtne od alatki oko svojih ruku. Pogledao sam ispred sebe. Postojao je izbor manje i više strmog ulaza. Izgledalo je da je bolji led na većoj strmini pa sam krenuo tuda. Prva dva udarca alatkama su se zavrsila bezuspešno. I treći, i četvrti, peti... Sneg je bio očajan a ono malo pravog leda je bilo neupotrbljivo. Stvorio se prazan prostor od skoro pola metra izmedju stene i onih desetak santimetara leda. Svaki put pik je prolazio i odvratno udarao u kamen. Kopao sam sneg kako bih dosao do stene i makar malo se pokrenuo. I uspeo sam. Čitavih dva metra. Onda vise nije moglo ni tako. Vratio sam se do štanda. - Aj' probaj ti, ja ne mogu, ne ide.

Vlada je uzeo opremu sa mene i krenuo mojim stopama, video da ne može i krenuo onom blažom varijantom. Dereze su mu zaskripale na steni, ispred mog nosa. Sklonio sam se u stranu jer sam stvarno želeo da budem lep kada uvece izađem. Posle par metara ga više nisam video. Ulaz je bio dosta strm a posle je neka poličica, tako da mi je bio zaklonjen, iako je bio na samo nekoliko metara iznad mene. Rušio mi je dosta snega sto me je i vise nego nerviralo. Ne zbog toga sto ruši nego što ja nemam kapuljaču na glavi.
- Jesi li stabilan? – podigao sam glavu i pitao ga.
Umesto odgovora sam dobio kilo snega u lice.
- Vlaadoo!!!
- Molim, reci – konačno me je čuo.
- Jesi li stabilan, kako stojiš?
- Pa ok je, nisam u detalju.
- Važi, ajde ne mrdaj malo, moram da stavim kapuljaču, ubi me ovaj sneg.
- OK!
Stavio sam je, produžio pupčanik i pomerio se u stranu tako da nisam više bio direktno ispod njega.
- Smestio sam se, nastavi.

Sneg je padao i padao. Sve što smo utabali za stajanje više nije postojalo. Gledao sam skijaše na stazi. Mislio sam kako je njima lepo, niko im ne baca sneg na glavu. Međutim, posle prevrtanja nekolicine sam shvatio da su oni još gori – oni to rade sami sebi! Gomila oborenog snega a ja sam propustio jedva nekoliko metara užeta. Bilo je i više nego jasno da mu je teško. Ćutao sam. Vreme je prolazilo a ja sam i dalje stajao. Najvažnije mi je bilo da mi se prsti na nogama ne ohlade. Posle promrzlina od pre dve godine to je poslednje što mi sada treba. Savijao sam ih i tako grejao. Vlada je ukucavao klin. Nije mi bilo jasno zašto ja nisam uradio što i on. Video da ne može ovde i otišao tamo. Vrlo prosto. Baš sam želeo da vodim.

- Kaaameeeen!!! – čuo se krik odozgo.
Nisam ga video. Nije proleteo. Čkiljio sam na gore i čekao ga da sklizne. Nista se nije dešavalo.
- Pogledaj da se nije zaustavio tu kod tebe, pa ga gurni, da mi ne padne na glavu kada krenem da penjem! - rekao sam mu i spustio pogled dole.
I imao sam šta da vidim. "Kaaameeeen" je to i bio, u pravom smislu te reči. Veličine šlema. A i stajao je na vrlo ohrabrujućem mestu po moj nastavak penjanja. Na oko pet santimetara od moje desne noge. Bio sam prosto oduševljen s' obzirom da je to značilo da mi je prošao na tri od glave. Šutnuo sam ga!
- Jer tamo bas gadno pa se ovim kamenčićima silazi dole? – pitao sam.
- Pravo da ti kažem i ja bih dole – rekao je Vlada onako kroz smeh.
- Pa ti sidji! Mogu i ja da probam. – sto mi se nekako učinilo kao dobra ideja.
- Pa ja i bih, samo da mogu. Nema sanse da se vratim a nemam pojma kako cu dalje. Hteo sam da ukucam klin, pa da krenem, ali video si .... Sneg je užasan, leda nema a stena nikad strašnije krušljiva.
- Aha, ma samo polako.

Nisam znao šta drugo da mu kažem. Obojca smo prvi put u miksu. Nismo loši penjači ali ovo je nesto drugo. Znao sam da kako – tako možemo da se vratimo, samo što nam to nije bio cilj. Već je bilo isuviše kasno za ulazak u drugi smer. Ovde smo, penjemo i sve sto treba da uradimo je da sačuvamo glave. S' vremena na vreme sam čuo glasne uzdahe i još glasnije psovke iznad sebe. Sneg je stvarno bio samo kao ukras i levo smetalo. Razmišljao sam o Vladinom eventualnom padu. Šta bih uradio u tom slučaju? Onaj klin ne bi podneo udar. Pukao bi kao dečija zvečka. Jedina stvar koja me je tešila je bio dubok sneg ispod mene. Ako padnemo izlomićemo se ali ćemo barem ostati tu. Vlada bi gore prošao u svakom slučaju. Počeo sam da dodatno utabavam sneg ispod svojih nogu kako bih imao što čvršću podlogu. Uže se nije pomeralo. Ovo belo čudo koje je samo izgovor za sneg je prestalo da curi kroz žljeb iznad mene. Znači sprema se štand. Prošao je.
- Skiiinniii meee!!! – začulo se posle nekog vremena
- Kuupiii!!! – oslobodio sam uže i odgovorio.
- Oosiiguuraavaam!
- Peenjeem!

Sada je trebalo da vidim od čega sam sastavljen. Znao sam da penjem kao drugi i da u principu ne mogu mnogo da padnem ali sam isto tako znao da me sigurno ne drzi dobar štand. Nije bilo uslova za to. Setio sam se penjanja u Bugarskoj i onih divnih i prekrasnih boltova koji drze po dve tone i nalaze se na svaka dva metra. Dereze su škripale, alatke udarale u stenu a ja sam se znojio. Uporno sam pokusavao da nadjem dobar sneg, da makar za trenutak imam cvrst oslonac... ali uzalud. Trebalo je promeniti taktiku. Poceo sam da kopam. Sklanjao sam sneg ispred sebe i rukama i nogama. Rovarim pet minuta, nekako onda zakacim alatku, pokrenem se dvadeset santimetara pa onda sve ispočetka. Gurao sam nekako i divio se Vladi jer je sve to prošao kao prvi. Pokušavao sam sebe da zamislim u takvoj situaciji ali mi nije polazilo za rukom. Grebao sam i grebao. U suvoj steni mrzim kada vidim zemlju ispred sebe. Ovog puta mojoj sreći nije bilo kraja. Alatka je usla do pola i cvrsto stajala. Bio je to trenutak predaha. Imao sam jos samo par metara do standa. Teških i surovih par metara. Ne mogu reći da nisam uživao. Sve to je ono sto alpinizam čini onim što jeste. Strah postoji. Mora da postiji. Treba ga samo kontrolisati. Treba ga iskoristiti za napredovanje i crpeti svaki gram energije koju on nosi. Došao sam do blagog nagiba i video Vladu kako stoji ispod stene.
- Ti si car! Svaka ti čast za ovo brate!
Izvadio je čokoladu iz ranca i ponudio me. Popio sam i malo vode i krenuo dalje. Cekala me je prečka u desno kako bih dosao do žljeba koji smo penjali juče. Konačno sam imao čvrst sneg ispred sebe.

Prešao sam preko malog sedla i spustio se za oko dva metra niže. Sada je teren već bio poznat. Krenuo sam gore. Ubrzo je uze pocelo da me zateze pa sam pomislio da je kraj. Zvao sam Vladu ali se nije odazivao. Bio je zaklonjen. Napravio sam stand. Poceo sam da izvlačim uže i shvatio da sam prešao jedva trideset metara. Bilo je zaglavljeno negde. Vlada je stigao i krenuli smo dalje. On prvi, ja za njim. Imali smo pun cug blagog nagiba što je dobro došlo kao odmor. Čekao nas je poslednji deo, nagiba od osamdeset stepeni. Nadao sam se da je sneg tamo bolji. Morao je da bude. Juče je bio.

Zamahnuo sam bajlom... pik je ušao do pola i odlično držao. Čekao me je balet. Osećao sam se kraljevski. Ceo svet je bio ispod mene. Pogledao sam dole i bio presrećan jer sam znao da je ono sto smo uradili velika stvar. Velika stvar za nas.