Hladno mi je iako je svanulo pre sat vremena. Dlanove stisnute gurtnama od alatki skoro da ne osećam.
Stojim na vrhovima dereza u strmom zaledjenom snegu ispod vertikalnog 5 metarskog skoka pokrivenog nalepljenim šupljikavim snegom i tragovima leda. Tu će izgleda biti problem.
Lupam vrhovima dereza po smrznutnoj padini kako bih sebi napravio bolje stajalište. Umrtvljenim prstima se kopčam kompletom direktno u pojas za pobodene alatke i pokušavam da vratim zaustavljenu cirukulaciju.

31. decembar je, 08 h. ujutro.
Iako smo hodali 2 sata do podnozja stene brzo je postalo jako hladno. Varijanta penjanja “light and fast” mi sad izgleda više kao otrcana uzrečica nego kao trenutna realnost.
Ivan cupka u snežnom žljebu 20-tak metara ispod, zaklonjen previsom. “Dobro je”, mislim i njemu je hladno, znaci da je samnom sve ok.
Kucam sumnjivog titanca u zaledjenju pukotinu, i posle dugog rovarenja po ledenoj kori, još jednog, na izgled malo boljeg dijagonalca. Par upozoravajucih reci Ivanu, i pravim nekoliko neodlucnih pokreta nagore.
Alatke lako probijaju sneznu pokoricu i lupaju u krušljivu stenu ispod. Trazim pukotinu ili oprimak za “kačenje”, ali sve što dobijam su vetrikalne brazde zaledjenog snega i komadići odvaljene stene. Vraćam se nekako na osiguravalište, duboko dišem i pravim jos jedan pokušaj.
Sve što sam uspeo je da izrovarim dobar deo snežne ploče. Fiksiram zamišljene oprimke visoko gore i pokušavam da smislim način da stignem do njih. Definitivno mi ne izgleda da će ovo držati mojih cca: 100 kg. sala i opreme.

Predlažem unapred pripremljenu varijantu “B”, tj, nešto sto smo već videli da možemo ako se ovde ispalimo, ali Ivan dobacuje: “oću ja da probam”.
OK., polako otpenjavam po mojim tragovima i jedno 15 m. ispod se ukopavam i pravim kakav-takav štand.
Sada Ivan penje, prolazi pored mene na “top-rope” do skoka, razmišlja nekoliko trenutaka i ulazi u detalj. Prvih par pokreta je više proklizavanje neko penjanje, ali se nekako jednom rukom “zakačio” za nesto sumnjivo gore.
“Kako izgleda”?
“Jedva”..
“El možes da se vratis na štand”?
“Vise ne.. Misliš da ce ovo držati?......... pazi sad..”
Nervozno se bolje gnezdim na izloženoj padini i čekam rezultat sledeća dva pokreta. Barem su klinovi relativno blizu ispod njega. Trenutak istine…... i prolazi. Olakšanje kod obojice.

Sada je teren lakši i brze napreduje. Snimam nekoliko kadrova kamerom i psujem polu-glasno što mi je usao u “upadnicu” i obara sve direktno na mene. Posle desetak metara padavine prestaju i čujem kucanje klina.
Dobro je, oprema osiguravalište.

Osmatram detalj na skoku i razmišljam kako ću preko. Ono malo nalepljenog snega je sada je dodatno izrovareno i moraću dobro da se potrudim. Desna cipela mi nije dobro stegnuta pa jednom rukom drzim zakljucanog “puža” a drugom otkopčavam kamašnu kako bih došao do pertli na gojzericama, i u momentu kada je skliznula sa noge čuo sam ONAJ ZVUK.

Zvuk velikog sranja koji te preseče po stomaku i osećaj zahuktale smrti…
Podignem glavu i na obrisu neba vidim veliku nazubljenu hobotnicu kako leti pravo na mene.
Čini mi se da je vreme trenuto zamrznuto, jasno se ocrtava model poznatih dereza na nebu, prazne ruke koje mašu kao da hoće da lete i komadi snega i stene koje padaju za njim.
1000 godina kasnije uspevam da se pokrenem, instiktivno skačem sa štanda na desno u prazan prostor. Cupam zaboden cepin na kome sam bio usidren. U trenutku se sve dešava. Blagi vetar kao kada pored vas projuri brzi auto. Krajičkom oka vidim Ivanov pad na ledja direktno na moj štand, poznati zvuk izletanja vazduha iz pluća kao kada vas neko svom snagom udari pesnicom u stomak i sekundu kasnije snažan trzaj na gore.
Obema rukama grčevito drzim blokirano uže, sada smo na nekoj vrsti vage. Pogledam dole i vidim mlitavo telo na kraju užeta kako leži na strmoj padini.

Tišina traje dugo.
Pa jebo te… de sad… kad mi je kamašna skinuta…?
I kao da se ništa nije desilo zaključavam puža i drhtavim rukama popravljam malo pre skinutu kamašnu. Moj um nece da prihvati šta se desilo trenutak ranije i pokušava da se ponaša racionalno.

Prošlo je sigurno nekoliko minuta dok sam ja popravio svoju garderobu i polako u nategu užeta krenuo prema dole.
O stanju klina koji je zadržao pad i ne razmišljam, oboje visimo na njemu i ako sada izleti brzo cemo se naći 100 metara nize.
Ivan leži sa jednom rukom na gore preko napetog užeta, jedna rukavica i moja alatka koja je ostala na osiguravalištu su duboko ispod na kraju padine.
Propuštam uže kroz spravu za osiguravanje do kraja tako da ja silazim dole a Ivana držim u kontra nategu. Dolazim do kraja i opet mi fail 10 metara do njega. Srećom polozaj njegovog tela je dobar sa derezama u snegu. Fiksiram šlingom njegovo napeto uže za pojas i razvezujem svoj čvor. Dobro je, njegovo telo ne kliza dalje a ja mogu da izdržim pritisak. Konačno dolazim do njega i oboje klizamo nekoliko metara dole po padini do mesta gde je sneg dublji i gde se telom moze napraviti udubljenje.

Puls: ne osecam, polako pocinjem da drhtim, .. i onda konačno evo ga.. to su moji prsti smrznuti i nisam ga osetio odmah.
Disanje: izgleda u redu.
Lomovi: nema vidljivih, pažljivo ga pipam svuda po telu i molim boga da nebude ništa sa kičmom. Izgleda dobro za sada.

Vadim iz jakne mobilni telefon i zovem Milana.
Javlja se sanjivo i glasom kao da se nista nije desilo ojašnjavam gde se nalazimo i tražim pomoć, sa druge strane miran glas i racionalna pitanja. Krenuće odmah.

Onda tihi jauk i pokret ruke. Ništa me skoro nije tako obradovalo.
Prošlo je jos 10-tak minuta dok nije otvorio oči. Po jaucima i skoro razumljivim rečima shvatam da je povredio ledja i vrat. To mi se uopšte nesvidja. Mi smo na padini od skoro 45 stepeni i transport u tim uslovima nije dobar za takve povrede.
Ivan postaje sve svesniji i postavlja stalno ista pitanja: “Šta se desilo?”, “šta sam uradio?”.
To mi odgovara trenutno jer ga mojim odgovorima držim budnim istovremeno pokušavajući da ga spustim sto niže niz padinu bez prekih pomeranja vrata i glave.
Nekako uspevamo zajedno još 50 do 70 metara dole uz maksimalne mere opreza. U tim uslovima je to sve što se može. Sada samo mogu da čekam.

Stalno iznova odgovaram na ista pitanja i pokušavam da ga što bolje ugrejem svojom jaknom i ponekad dahom. Gledam mesto odakle je ispao i njegove alatke uredno pobodene pored zamišljenog štanda u smrznutom snegu.
Računam… 40 metara pada.. od toga zadnjih 20 čistog leta..
Vreme prolazi sporo, Ivan drhti od hladnoće, šoka i bolova a ja sve nestrpljiviji.

Žica je davno proradila, gde su dosada?
I konačno evo ih, kolona poznatih likova u mešano muško-ženskom sastavu se užurbano probija kroz sneg. Sa njima je i jedan lokalni žičničar koji nosi nosila. I onda sve dobija drugi tok, prebacivanje na nosila, probijanje kroz sneg do gornje žicare, transport teretnom korpom dole, hitna pomoc, Žabljak, Pljevlja i konačno Podgorica.
Sve to je trajalo satima sa učescem većeg dela članova AOB-a i po nekog medicinskog tehničara.
U Podgorici lekari sumnjičavo vrte glavama, Ivanova porodica u suzama, mi uznevereni čekamo i na ništa više ne utičemo.

Konačno stižu umirujuće vesti, izgleda da će sve biti u redu.
Novu godinu smo dočekali na putu iz Podgoričkog urgentnog centra prema Žabljaku.
Jebeš takav doček.