Alpinistički odsek
"Dr Rastko Stojanović"
Planinarski savez Beograda
Zmaja od Noćaja 9/IV
e-mail: aob@aob.org.rs
Kasno popodne, na lokalnim planinama, snega u izobilju.
Suvise je kasno za bilo sta drugo osim za neku ski turu na nekoj od lokalnih planina.
Srecom zbog praznika skoro da nikog nema na auto putu.
Posle pola sata voznje stizemo na parking, proveravam ponovo da li smo poneli ceone lampe, stavljamo krzna na skije.
Krecemo prema platou preko nekoliko zaledenih jezera do vrha, na koji stizemo po sneznoj mecavi I mraku koji upravo pada.
Solja tople cokolade, skidanje krzana sa skija I spust kroz sumu po mraku sa ceonom lampom do parkinga na kome vise nema ni jednih kola osim nasih.
Iako se radi o planinama koje su odmah iznad milonskog megapolisa svake godine nekoliko skijasa ili planinara nastrada.
Pre nekoliko dana je lavina povredila turno skijasa.
Srecom, njegova partnerka ga je izvukla, ali su zbog povrede morali da cekaju na spasioce koji su zbog jako loseg vremena uspeli da se probiju do njih tek sledeceg dana.
Blizina grada svakako utice na pogresnu procenu uslova za penjanje ili skijanje.
Nije retko da se u jednom danu na nekom od lokalnih vrhova nade I po stotinak ljudi sa turno skijama, svih uzrasnih kategorija I razlicitog iskustva.
Imao sam prilike da sretnem bakice u “punoj ratnoj opremi” od preko sedamdesetak godina koje prave ski turu od po nekoliko dana,
do turista iz Japana sa iznamljenom opremom.
Jazz
Na poziv Ace Atraxa, Džonatan i ja smo krenuli na put za koji nam je bilo obećano da ćemo videti granitnu stenu visine oko 30 metara.
Nije bilo lako naterati Defender da prođe preko nekoliko strmina ali se na kraju isplatilo.
Granitna stena visine 30 metara stvarno postoji u Srbiji.
Džoni i ja smo ostali da penjemo u drugom kamenolomu koji je nešto manji (oko 20m),
dok je ostatak ekipe (Aca, Vaske kamerman, Vesna montažer i lokalac Mlađa) otišao u obilazak još oko 10ak sličnih kamenoloma.
Bilo je hladno i sve je bilo mokro tako da je varijanta slobodnog penjanja otpala u startu.
Odlučujemo se za tehničko penjanje... hm... tehnika u mokrom granitu... učinilo se kao jako dobra ideja.
Prvi cug vodi Džoni (7-8 m) i posle 45 min stiže na štand.
Od opreme koristi frendove, čokove i grančice tako da je ocena tog velikog dela stene A1/A2.
U drugi cug krećem ja kao prvi i posle oko 30 min uspevam da postavim prvo međuosiguranje, mali klin ukrivo ukucan u komad stene koji sav treperi koliko je bio čvrst.
Posle 50 min i još jednog lošeg klina donosimo odluku da izvadimo mali klin sa štanda kako bih ja nekako mogao da nastavim dalje.
Štand postaju ruže i jedno malo drvce...
I sve bi to bilo super da onda taj mali klin nije pukao...
Sve što mi je bilo potrebno je makar jedan Rurp koji bi rešio problem mikro pukotine...
Elem, oko 15,15h (posle 4h penjanja) smo se obojca našli na drugom štandu koji je bio u visini Blokade.
Bilo je već kasno, ostatak ekipe je čekao tako da smo sišli dole i pravac kod domaćina na večeru!!!!!
JAOJ... nekoliko vrsta rakije, pršuta, kajmak, slanina, paprika, pihtije, pogača, proja, gibanica i na kraju pasulj!!!!!!!
Opšte zadovoljstvo posle uspešnog penjačkog dana i dobre klope se videlo na nama, gledajući po licu mlade domaćinove ćerke koja je u Džoniju videla dobru priliku za udaju...
Stevan Obradović
Vec duze vremena je lose vreme. Kisa lije bez prestanka vec skoro nedelju dana. Cekajuci promenu vremena, prode skoro desetak dana, a da nismo otisli nigde. Svakog jutra na kompijuteru proveravam stanje na lokalnim planinama, i ako je verovati vremenskoj probnozi, kisa bi trebala da prestane da pade pre podne, da bi ponovo nastavila da pada u popdnevnim satima. Gledam ispred sebe gomilu izvestaja koje treba da procitam, gledam kroz prozor I na severu prema planinama vidim malu rupu u oblacima. Iz razmisljanja me trza zvuk telefona. Kratak razgovor sa Nikolom. I nije mu trebalo puno da me cak I po ovakvom vremenu ubedi da vreme ustvari I nije tako lose, sto naravno ni on sam ne veruje, ali odlazak I sakodnevne kolotecine gradskog zivota, makar I na par sati skijanja po lokalnom brdu je primamljivije od druzenja sa gomilom papira koji se vec danima gomilaju na mom stolu.
Posle pola sata voznje po magli I kisi dolazimo na parking koji je na hiljadu metara nadmorske visine I jasno nam je da imamo pravu priliku da probamo nasu zastitnu opremu za kisu.
Stavljamo krzna na skije, proveravamo lavinske detektore I krecemo prema vrhu.
Za divno cudu sneg I nije tako los, gotovo da ne propadamo sa skijama.
Sumovit teren polako zamenjuje alpski predeo, i dok u magli pokusavamo da utvrdimo gde je najbolje da presecemo zavrsnu padinu prema vrhu,
nailazimo na “vuciju jamu” koja je tolko velika da moze da primi 3-4 coveka.
Magla postaje sve gusca, a kisa sve jaca, tako da nasa dilema oko izbora puta postaje ocigledna,
skidamo krzna sa skija, kratka pauza za caj, I posle akrobacija sa skijama u uslovima gde se ne vidi sta je nizbrdo a sta uzbrdo stizemo do parkinga.
Ubacijemo skije i mokre stvari u dzip I spustamo se nazad u grad.
Zoran Bogdanovic
Donja Studena (350 m.n.v) - Bojanine vode - Devojački grob - Trem (1810 m.n.v.) za 5,30h i nazad 3h. Vreme solidno do 1400m magla, a onda sunce, more, talasi ili je bar tako izgledalo. Snega oko 20-30cm.
Siniša Vujić
Republika, pravi klasik koji bi trebalo svakako penjati. Dovoljno dugačak-visok, sa par detalja i dosta laganijeg penjanja. Završna ploča ocenjena sa VII- pre bi bila VII i klinovi koji se nalaze nisu više sigurni, stoga oprez. Mi smo ostavili na ploči jedan novi i izvadili još jedan stari, ostali su "držali". Silazak je priča za sebe ali ne mogu sad o tome.
Siniša Vujić
Siniša Vujić
I lepo su nam svi drugari govorili : Nemojte da idete, biće hladno, smrznućete se k’o … , pa nije decembar vreme za suvu stenu…
Međutim odustajanja nije bilo, ipak se treba pripremati za te realne uslove.
Tako smo mi u subotu, ranom zorom (neki i kasnom), krenuli put Kučeva i sela Duboke.
Iz Bg-a nas je ispratila magluština i niska temperatura, ali već nakon par desetina kilometara, situacija se drastično promenila nabolje – toplo i sunčano – reči hvale dugujemo globalnom zagrevanju.
Nakon 2 sata smo stigli do pećine, i kako su mi ljudi pričali, kontala sam da je velika, ali onolika!!!
Smeri su napravljene u okapini, koja je širine… hm… letnje pozornice u Topčideru, samo jos “malo” duža.
Za sada ima nesto manje od 20ak smeri, i veliki potencijal za resto.
Stena je, naravno, krečnjak, ali kako je imala specijalne uslove stvaranja, reljefe koje znamo iz naših krečnjačkih stena možemo malo i da zaboravimo,
i da se pripremimo za mestimično razuđenu stenu, bez nekih džepova iliti tramvajaca na koje smo baš navikli.
U smerima koje smo penjali, mahom preovlađuju trenja, hvatovi tipa (open hand) i gazišta tipa (nauči me majko da koristim noge),
tako da ovo penjalište može da bude super trening za održavanje ravnoteže u smeru.
Levo platno okapine (na kome se nalazi trenutno veći broj smerova) je blago oboren-do vertikalan, i težine su uglavnom oko 6 i 7, postoje i segmenti sa smerovima na izrazito vertikalnim deonicama,
čak i previsnim, ali sam ja čula da to ne može da se penje, ne’mere to bez 3 oslonca …
Kako je penjalište mlado, smeri još nemaju imena, niti su poznate težine, opisno ću navesti šta smo mi tu penjali i navesti naše lične procene težina…
Prva smer levo na ulazu u okapinu – veoma gusto boltovana, tako da zbog toga možda i izgleda malo jezivo po pitanju procenjivanja težine,
ali je to samo optička varka. Smer izuzetno simpatičan za zagrevanje, a moram da spomenem da je Marija ovde razbila malo svoju paranoju,
i veoma elegantno izvela svoj prvi smer!!!ČESTITKEEE!!! (sad razmišljam, duguješ čašćavanje za to) .
Dužina između 10-15ak metara, težina – oko 6-
Zatim smo preskočili “onaj” vertikan segment, stigli do smera već poznatog kao Dukijev smer – sam ulaz u smer podseća na pokrete sa ulaza u SpiderWoman (V2), blagi previs, a nastavak je po dalje “razuđenom” terenu, do previsa. Dužina 15-20 metara, težina – oko 7-
Odmah desno od Dukijevog, stiže i Milošev smer. Ovde se većina nas malo mučila u detalju, i junački prošla onako kako AOB to nalaže – preko kompleta. A neki su našli varijantu levo (bravo Minaaa), i bez kompleta to prošli. Dužina 15-20 metara, težina oko 7/7+ . Može da bude malo “psiho” za vođenje, ali i to treba trenirati.
Onda kratka pauza par metara, pa 2 smera jedan do drugog, slično kao Dukijev i Milošev, koji kao predstavljaju najlakše smeri u pećini, tj. tako su mi rekli. Ne znam koliko se slažem sa tim, ali na ovim smerovima baš dominira specifičan reljef, i možda kad se naviknemo to, i biće nam najlakši… Dužina 10-15 metara, težina oko 5/6.
Na desnom platnu nismo ništa penjali ovaj put, tako da ne znam šta se tamo nalazi, ali možda već za vikend saznam.
Zaključak: Jeste da je ova akcija trajala samo jedan dan, a da sam se ja raspisala kao da je trajala tri nedelje, poenta je samo da je penjalište super!!! Mnogo smerova, PENJIVIH, a veoma dobro zaštićenih od vremenskih nepogoda. Nije daleko od Beograda, svega 150 km, može da se ide i na samo jedan dan i da bude veoma produktivno, a može i na više (u selu ima neki smeštaj, a ima mesta i za šatore). Treba definitivno ulagati u boltove za nešto ovako…
ps. Marija, Vera i Siške su ostali i u nedelju, pa nek neko od njih doda svoj utisak.
Dodatak za izvestaj :
Penjali smo i jedan smer pre poslednja dva, a posle Dukijevog i Milosevog...
Kako kazu penjacki izvori, smer je kontinuirano u tezini, bez nekih mesta za odmor. Duzina 10-15 m, a tezina 6+.
ispravak za Milosev smer - Nisu svi prosli detalj preko kompleta... Nasi najjaci su uspeli i bez njega - znaci free, samo sa malim odmorom :)! Tomo, Tomo bas si jak :)!!!
Sana Zulić
Bio je to lijep i sunčan dan. Jesen je stigla u naš grad i vrapci se deru kao konji. U Bgd-u su svirali Vaya Con Dios, a ja nisam bio tamo. Što je jos gore, nije ni moja žena. Vanja je položio ispit (valjda). Na Fordu mi je crkla pumpa za vodu. Dan je i dalje bio do jaja. Vrapci su se i dalje drali nesmanjenom žestinom. Jednom riječju, nešto je moralo da se uradi…
Zbog svega gore navedenog, kao i onog što se između redova moglo pročitati, jasno je bilo da mi je manevarski prostor bio krajnje ograničen. Dan odlican, stijene blizu, Vanja spreman & oran, Jelena mi dala zeleno, kola još nisu crkla do kraja – jedino što sam mogao da uradim je da odem na penjanje. Jeste da ja, kao pravi pripadnik AOB-a, to ne volim da radim naročito često ( a i onda dozlaboga loše ), ali dođe vrijeme kad se i to glupo zvanje alpiniste mora opravdati. Šta da vam pričam, makar to nije nepoznata muka, tog dana sam izgubio svaki izgovor za ostajanje kući. Jebi ga, moralo se u stijenu. Sudbina…
Stijena ko stijena, c.ca 100 m visine, kolima nešto manje od pola sata i jos 10-15min pješke. Opleli smo smjerić od tri cuga lijepog penjanja, sišli grebenom i vratili se kući. Cio dan sam proveo u majici kratkih rukava – orijentacija stijene je takva da te sunce stalno piči, tako da se ubila za zimu kad ništa ne pada. Smjer je Vanja krstio posle čitavog dana razmišljanja. Imam osjećaj da mu je to palo teže od detalja u trećem cugu.
I, kako to kaže stara japanska haiku pjesma u prepjevu na vlasotinački:
Pođosmo u drva
Pade bukva
Ubi tatka
Vrnusmo se doma
Ivan Lakovic
Uvek kad odem na neku od lokalnih planina zimi iznad grada fasciniran sam cinjenicom kako snezna linija naglo pocinje, vozis cistim putem bez trunke snega I onda odjednom nekoliko metara snega, nema onog postepenog prelaza ko u Evropi.Iako je sezona tek pocela vec ima preko metar ipo snega, I kako je prilicno nestabilno zbog lavina odlucismo se na kratku turu u lokalu.Sanja nas vec ceka na parkingu gde ostavljamo kola I pocinje staza za turno skijase I one koji koriste krplje, bez skija I krplji gotovo je nemoguce ove hodati zimi po planini, sto se tice turno skijanja za razliku od evropskih planina dosta je popularno turiranje telemark skijama.Mi smo naravno stara skola I neki od delova opreme koji jos uvek koristim imaju preko 20 godina, Sneska je donela svoje Elanove turne skije iz studenskih dana, a Sanja sa svojom kompletno novom opremom izgleda kao da je dosla iz ovogodisnjeg kataloga, ja se vec zadnjih nekolko godina resavam da promenim cipele ali nikako da nadem neke koji mi se svidaju a istovremeno pasuju stopalu, I tako po onoj narodnoj za Rajka nema kapa, sa svojom opremom izgledam ko da me neko izvuko iz muzeja.
Posle namestanja novih krzna sto je potrajalo poprilicno, jer naravno nismo pitali u radnji kako se montiraju, ko jos pita kako se postavljaju krzna, za razliku od nas kanadani nista ne montiraju dok ne procitaju upustvo, provedosmo na parkingu vise od sat vremena dok ne pitasmo par koji se upravo sprema da krene na turu koristeci isti tip krzna, odgovor koji smo dobili nam je resi problem za nekoliko sekundi ali nas I ostavio u sa utiskom da I nismo bas tolko glupi, jer su I oni od kojih smo dobili odgovor vec potrosili nekoliko sat pokusavajuci da ih nameste dok nisu posle ujtru telefonom pozvali radnju I dobili objasnjenje za montiranje.
Penjemo se lagano uz brdo dok dole pravo ispod nas nekih hiladu metara nize puca pogled na pacificku obalu I okean, I ako vreme nije bas najbolje ima gomila ljudi na planini valjda zato sto je pocetak sezone, Izlazimo na greben ispod samog vrha, skidamo krzna I spust po mokrom snegu kroz sumu pravo do kola gde stizem desetak minuta pre sumraka, pricam Sanji I Snezi kako sam 1998 godine sa Mikijem 4 jula sa vrha skijao skroz do kola, to je bila neverovatna godina sto se tice snega, mislim da sam te sezone napravio preko 30 ski tura, na lokalnom skijalistu je na vrhu bilo 12 metara snega record koji izgleda ove godine ima sansu da bude oboren.
Jazz
Planirana tura do bivaka ispod Sky Pilota I eventualni uspon na vrh po juznom steberu je otpao kada smo utvrdili da je ranpa na sumskom putu zakljucana
I da umesto pristupa terenskim vozilom moramo da “uzivamo” u pesacenju po sumskim putem dodatnih 5-6 sati,
tako da smo bez velike dileme nastavili putem na sever prema Squamish u trazenju alternative za dvodnevnu turu.
Zbog vremena suvo penjanje je definitivno otpalo, tako da posle dorucka u lokalnoj kafani donosimo odluku koja je sto se tice pristupa najednostavnija.
Voznja dzipom po truskavom I blatnjavom putu. I posle pola sata voznje stizemo na parking u nacionalnom parku Galibardi,
nazvanom po istoimenom vrhu koji se sa svojim glecerima I sneznom piramidom dize skoro 2700m odmah iznad okeana.
Zimi vrlo popularno mesto za turno skijanje sada je gotovo prazno. Na parkingu su samo jos dva automobila.
Pakujemo ranceve za turu do bivaka, ostavljamo suvisne stvari u kolima, I po kisi, koja samo moze ovako da pada na zapadnoj pacifickoj obali,
krecemo dobro poznatom stazom.
Kazem Zokju da ako nista drugo, bar dobra prilika da probamo opremu po kisi.
Zastajemo u sklonistu napravljenom za odmor. Caj, keks mala pauza, I nastavljamo terenom koji gustu borovu sumu zamenjuje retkim drvecem I travnatim padinama.
Sneg u tragovima pocinje odmah na grebenu I kako ga nema puno traverziramo padinu koja se zimi obicno zaobilazi zbog lavina.
Hodamo zamisljeni dok kisa pada kao da nas neko poliva vatrogasnim crevom. Za divno cudo oprema radi svoje I jos uvek smo suvi.
U bivak dolazimo tik pred mrak. Bivak je ko I sto smo ocekivali, potpuno prazan.
Odavno po ovako groznom vremenu nisam isao na planinu.
Skidamo ranceve, I uzivamo u prijatnoj atmosveri. Sve je cisto I uredno bez bez potrebnog luksuza. Kanadska varijanta.
Bivak je inace iskodisnja tacka za glecersko penjanje I turno skijanje.
Jedna od najpoznatijih ski traverzi u kraju ide preko njega, zatim preko Galibardi jezera I zavrsava se posle nekih 50km na drugom kraju nacionalnog parka,
tako da je preko zime I u prolece prilicno pun ,iako ima 35 kreveta, sto je po prilicno za bivak.
Kako se nalazi na samo sat i po voznje od kuce, vrlo cesto ga podsecujemo, narocito u varijanti sa turno skijama.
Ja sam prosle godine sa Nikolom imao I varijantu sa planinskim biciklom, ali mi se to nije bas previse svidelo, narocito zbog spusta.
U svakom slucaju ceo nacionalni park park je mesto koje morate obici ako se nadete u ovom kraju a bavite se nekom od alpinistickih aktivnosti.
Kako od nekakvih uspona ili ture po gleceru definitivno nema nista, posle vecere se junacki spremamo na jedno spavanje od 9-10 sati.
Povratak po magli I kisi. Vode tolko ima na sve strane da na trenutke od buljice ne mozemo da prodemo stazu.
Spustanje kolima nije nista bolje. Ne mogu da verujem kolko vode ima na sve strane.
Posle kuci procitah u novinama da je kolicina kise u kraju bila najveca za zadnjih 30 godina.
Zoran Bogdanovic
Meni je Steva REKAO da napisem izvestaj o mom skromnom pohodu na krusljive stene Kablara
(iako sam se ja vec hvalila kome god sam sigla u nedelju na sajmu) pa evo kako je to bilo :
krenula sam sa Gagom Rajblovic u petak, u subotu su nam se pridruzili Boban i Djelka iz Cacka.
Ja sam sa Bobanom popela (naravno kao druga) :
Vreme: 4-5.11.2006; inace nije bilo lose, sa malo snega i dosta vetra.
Mesto: gde je ono od malopre stalo, mislim vreme; Stara planina, selo Dojkinci na 40km od Pirota.
Ekipa: iz kraja, Mare i Neba.
Cilj:zvrdanje, drdanje.
Videli: odlicno za turno, brda sa visinama od 1400 do 1950 m.n.v. Lep pl.dom u selu na 850m.n.v.
Nacinili: planinarsku turu do Strazne cuke oko 1750m i gazenje hladne Dojkinske reke, o tome bi vise mogli da kazu drugari ako ih ikad vise vidite.
Zakljucak: nije lose, za mene odlicno. Nasao sam kraj sveta.
pozdrav, Sinisa
p.s. odoh nazad u brlog
Jos samo pre nekoliko dana smo penjali u suvoj steni po toplom I sunacanom vremenu, danas se temperature u gradu spustila na 4-5 stepeni sto je neobicajno za ovo doba godine, na planinama iznad okeana je sneg po malo “zabeleo” dok ga u unutrasnjosti po glecerima ima poprilicno. Kako zbog tekucih obaveza imamo samo nekolko sati po podne odlucismo da skoknemo na Mt,Seymor 1450m lokalnu planinu iznad grada I popnemo se na vrh jugo-zapadnim grebenom, nekolko duzina po cvrstoj I laganoj steni direktno na vrh, vise planinarenje nego penjanje ali dobra kondiciska tura. Ostavljamo kola na parkingu navlacimo gojzerice I evo nas na stazi koja je sva u ledu, prolazimo pored malog jezera koje je tolko poledilo da hodamo preko njega, razmisljam mozda bi cak I mogli da se penju slapovi ako ovo potraje jos nekoliko dana.Greben je suv tako da soliramo I posle sat ipo vremena evo nas na vrhu, na severu vrh Galibardija svetluca pokriven novim snegom a na zapadu iznad grada crni kisoviti oblaci, oblacimo jakne, jedemo sendvic, par fotografija I silazimo putem kojim obicno zimi skijamo, I za manje od sat vremena evo nas u lokalnom kaficu pijemo toplu cokoladu.
Uspeli smo da uhvatimo prosle nedelje jos koji lep dan za suvo penjanje u okolini Vankuvera, pred zavrsetak sezone. I pored toga sto je bilo lepo vreme za divno cudo nije bilo guzve, mozda zbog toga sto je radni dan a I vremenska probnoza nije bila bas obecavajuca, ispenjali smo 6 lepih smeri.
Lepo penjanje, nema šta... ovoga puta sa još jednim vojnikom.
Put je prošao standardno, do Požarevca auto putem, u Požarevcu se gubili dva puta i na kraju došli do Ždrela.
Izgubili smo se još jednom dok nismo našli dom ali onda je sve bilo ok. Sobe i krevete smo pogodili iz prvog pokušaja.
Penjački dan fantastičan! Ovoga puta je bilo mnogo lakše čak i na pristupu, valjda smo se navikli na grebanje, mučenje, padanje...
Siške i Mina odlaze da penju Rastkovu dok se Marija i ja zakucavamo u Kudelinovu. Zajedno abzajlujemo svi i krećemo u nove ratne pohode.
Mina i Siške u Kudelinovu a nas dvoje u nepenjanu liniju.
Mina je vodila drugi cug smera i pritom dobila jako puno pohvala na račun plasirane opreme... ČESTITAMO!!!
Marija i ja penjemo prvih 30ak metara smera po ne mnogo lepom terenu ali prilično zahtevnom.
Drugi deo je mnogo lepši, jaka stena, veća ocena... tako da smo baš uživali... Marija kaže da joj je to najlepši cug u životu!!!
Sa stene krećemo oko 17h i u Beograd stižemo oko 21h...
Svi prezadovoljni....
Izvestaj sastavio:
Stevan Obradović
Jos jedan vikend u sreci i veselju zaslugom pomenutih smotanih penjaca, predusetljivih i fasciniranih planinarki iz Zrenjanina (nisam ni znao koji je to potencijal), dovoljno piva, hrane i lepog vremena.
Naveza sa karakteristikama spomenutim u nazivu akcije je junacki ispenjala:
Izvestaj sastavio:
R. Milojevic
Bio je ovo jedan vrlo interesantan vikend, da ne kažem da je bilo nekoliko iznenađenja..... Ali da počnemo od početka....
Sve je bilo lepo isplanirano (prosto savršeno), u subotu popodne je trebalo da idemo na sastanak komisije za alpinizam, prespavamo u domu pored Gornjaka i u nedelju da penjemo...
Dogovoreno vreme za polazak je bilo 14h i baš u tom trenutku me je pozvao Boris: „Brate, obili su mi kola!!!“.
Naše putovanje je počelo! Brzo smo napravili reorganizaciju... Boris je sklonio kola na „sigurno“ a nas četvoro smo se popakovali u Marijinog Kolta i krenuli.
Usput je bilo mnogo filozofiranja a najviše na teme matematičara, fizičara, PHP-a i td. Jasno je da smo Peđa i ja ćutali i pili pivo!!!
U Požarevac smo sigli sa samo 15 min zakašnjenja. Sastanak komisije je počeo i završio se u najboljem redu.
Zapisnik možete da pogledate ovde ... »
U Gornjak krećemo oko 21h. Krenuli smo nekim putem, vrteli se, vraćali, ponovo odlazili...
U jednom trenutku smo shvatili gde smo i radosni nastavili put. Posle 15 min smo se opet okrenuli...
Videli smo Rašanac (divno mesto, kafana radi do kasno u noć), Veliko Selo, Lučicu i još nekoliko metropola istočne Srbije.
U planinarski dom u Ždrelu stižemo oko 23h. Stvarno lep i ogroman dom sa strujom, vodom, tuševima...
osim što nije bilo vode, tako da su i maramice bile ok! Krenuli smo da vadimo klopu a onda se desilo nešto skoro neočekivano: ja sam ukapirao da sam zaboravio pojas!!!
Malo psovanja, malo smejanja i atmosfera se vratila u normalu. Zbog svoje gluposti sam bio prinuđen da napravim pojas od gurtni,
koji se kasnije pokazao kao jako dobar.
Ustali smo oko 7h i oko 8,30h krenuli pod stenu. Pristup – standardan!!! Šuma, šiblje, grmlje, sipar, znoj, posekotine.....
Jedina svetla tačka je bilo izbetonirano podnožje dalekovoda od koga smo stazom krenuli put stene.
Posle 50ak minuta stižemo pod Glavicu gde se nalaze planirane smeri.
Boris i Peđa penju Kudelinovu dok se Marija i ja odlučujemo za nešto lakšu ali višu Sašinu.
Nismo imali pojma kako bi smer trebao da izgleda pa smo na kraju ispenjali prvenstveni smer koji vodi pravo na vrh stene, za razliku od Sašinog koji šara.
Ulaz i prvih 10 m su isti. Smer dobija ime Koši, po Marijinom omiljenom matematičaru.
Pred kraj smera Mariju počinju da bole prsti pa je sledećih sat vremena kulirala dok smo nas trojica popeli Rastkovu.
Poenta celog smera je u 7 metara iznad male pećine, ali vredelo je.
Boris i Peđa donose odluku da završe za taj dan a Marija i ja penjemo Žuti odlom i tom prilikom radimo treće slobodno ponavljanje tog smera.
U Beograd smo krenuli oko 20,00h, svratili na pasulj i pljedže u Kamenovo i tom prilikom se igrali sa bezobraznom konobaricom. Pre nego što smo izašli iz Požarevca smo se naravno još dva puta izgubili!!! Sve u svemu, lep vikend....
Izvestaj sastavio:
Stevan Obradović
Tadeuša košćuška 70, 11000 Beograd , aob@aob.org.rs
© 2012 Alpinistički odsek Beograda