21.-24. 04 2006. - Postenje

Učestvovali: Radoslav Milojevic, Goran Trifkovic, Toma Topalovic, Sinisa Zoroja, Marija Blanusa, Ivan Petrovic, Petar Pavlovic, Jasmina ????????, Stevan Obradovic, Sana Zulic i Predrag Zagorac.

Igrom slucaja, kum nasih drugara, inace opakih penjaca, ima kucu u Postenju, tako da su oni tamo cesto odlazili, ali ne da penju, vec da peku rakiju! Pricali su oni nama o velikom stenovitom platnu, o mogucnostima pravljenja smerova, ali posto smo znali koliko su rakije ispekli, a koliko su doneli, nismo hteli da se zalecemo, ipak posle par godina krenusmo u avanturu!
Ima vise puteva do tamo, ali najbolje je ici na Loznicu, pa odatle ka Ljuboviji pre koje se skrene levo kod manastira, pa kolskim putem par kilometara. Dalje pitate seljake i moze da se stigne kolima do pod stenu. Odmah uz put (koristi se retko za izvlacenje drva) smo digli satore.
I stvarno, tamo postoji pozamasno platno duzine vise stotina metara, visine do 250. Stena je dosta razbijena, podeljena velikim policama i veoma obrasla, sto je ucinilo da joj je kvalitet generalno los, mada ima lepih kracih deonica. Stena je u celini dosta oborena, ali je u stvari puna kratkih vertikalnih ili cak blago previsnih skokica koji izlaze na obrasle police. Hvatovi su uglavnom puni zemlje it rave, ali ima i cistih. Svi standovi su na velikom drvecu, a i medjuosiguranja su uglavnom na nekom rastinju. Od opreme sam uglavnom koristio klinove, jer su pukotine za ostalo ili zapunjene ili je stena vrlo razbijena. Pristup od puta do stene je kracim siparom do 40º jedno 15 min. Silaz abzaljom ili velikom jarugom levo od platna.

21.04. Iako je pre toga padala kisa i bilo je vec 14h, resili smo da se malo “upoznamo” sa stenom i popnemo nesto laganije i krace. Vazi! Zaboli smo se u sred stene! Doduse Raca i Goga su uhvatili desni greben-steber, ali se to tek nije pokazalo kao lako. Naime, iako smo Gogi dali silne pare da likvidira dragog nam instruktora, on je uspeo samo da mu slomi nogu, a zvanicna prica je sledeca: U ne znam kom cugu tog stebera, Raci se odvalio pozamasan hvat, pa je malo poleteo. I posto je zaboravio spasonosni vic o Budi, zaustavio ga je klin i dve police (prvu je potkacio nogama – tu je nesto kvrcnulo, a drugu ledjima). Izabzajlovali su dole. Na kraju, Raci je nesto naprslo u stopalu i malo se ugruvao, ali nista strasno, posle par meseci evo ga ko nov!
Za to vreme Steva, Nindza i Toma ulaze u centralni deo stene i penju nesto, ali posto ni oni ne znaju sta, ne znam ni ja.
Sana i ja relativno blizu njih izvlacimo smer koji ide pravo gore do velike police, pa desno do velike proseke u steni i njenim centralnim delom do prevoja sa desne strane vrsnog dela stene. Smer: “Velika Petka”, ocena IV, visina 200m, duzina 5-6 cugova i malo setnje po polici. Abzajl do dole po mraku.
Mina i Pera penju zljeb-kamin u levom obodu platna. Smer: Dim, III+, 80m. Abzajluju deo sa nama.

22.04. Sinisa i Gogo penju nesto u krajnje desnom delu stene i ja bih taj smer nazvao “slika” jer je Sinisa u nekom detalju stajao jedno pola sata  Detaljnije informacije nisam uspeo da sakupim.
Sana i ja ulazimo malo ispod “dima” preko lakog i ruznog terena do velikog drveta, pa odatle desno i gore preko dosta zeznutih “stomacica” IV+ ili V- (mada je meni bilo k’o VII zbog losih medjuosiguranja i krusljive stene) u zljebinu koja vuce sa leve strane platna na gornju policu (ukrstanje sa “dimom”). Odatle Sana vuce jos jedan cug kroz lep ali kratak dijedar, pa preko oborenog, terasastog terena, kroz kratak kamin koji se zavrsava ispod velikog drveta. Tada pocinje kisa, pljusak, grad i sve ostalo lepo sto moze da ti se desi u steni. Abzajlujemo mokri, ali ostavljamo uzariju ispod ukrstanja sa “dimom”, da bi sutra nastavili.
Ostali su ulazili, izlazili iz smerova, ali i njih je na kraju najurila kisa.

23.04. Sana i ja zimarimo tih 60m, penjemo ponovo cug preko oborenog terena i kamina i nastavljamo gore kroz kratak zljebic, pa opet preko oborenog travnatog terasastog terena, gde se srecemo sa Stevom, Marijom, Perom i Minom koji su dotle stigli “dijagonalom” preko celog platna. Odatle idemo svi zajedno levo na vrh grebena (katastrofa krusljivo, nikakva medjuosiguranja), pa onda jos jedan cug do platoa levo od vrsnog dela stene. Tu je vec sve obraslo sumom i niskim rastinjem, a do vrha se ne bi probili ni macetom. Sana i ja pesacimo levo do velike jaruge da bi sisli peske, ostali abzajluju. Varijanta kroz jarugu je bolja i brza, ali treba paziti da se ne skrene u prethodnu jarugu koja ne ide do dole! Dakle dva smera: “Uskrsnji mudrovdan”, IV+,200m i recimo “dijagonala”, IV/III, 200m.
Dole nas ceka ljubazni seljak sa jajima, pecenjem i rakijom, sto nam je dalo snage da se nas petoro spakuje u Perinu ladu sa svom opremom za kampovanje i penjanje. Palimo kuci.

Sve u svemu, zanimljivo ali dosta opasno penjaliste, vise za trening psihe i fizike nego za uzivanje.

U Beogradu dana 29.08.2006.
Predrag Zagorac

18 jun 2006. - Squamish

Učestvovali: Jazz I Nikola

Kako je vremenska prognoza i ovog vikenda bila losa, opet smo resili da penjanje u ledu zamenimo za stenu.To je ujedno bila dobra prilika da probam novu spravu za osiguranje” Black Diamond Gude” koja se pokazala odlicnom tako da sam definitivno preso na osiguravanje preko nje.Nikola je takode imao prikiku da proba nove” Black Diamond” frendove koji su bez premca u klasi narocito kod penjanja velikih stena I tehnike.

I pored lose probnoze imali smo srecu sa vremenom tako da smo ispenjali sledece smeri:

1.Libya Sucks V+
2.The Aleksis Cracks Central V
3.The Aleksis Cracks Right V
4.MCM V-

Zoran Bogdanovic

jun 2006. - Little Smoke Bluffs

Učestvovali: Jazz I Nikola

Kako je vremenska probnoza bila prilicno losa za nedelju I ponedeljak odlucili smo da planiran ledni uspon severno zapadnom stenom Mt.Matier 2770m. zamenimo “suvim” penjanjem u Little Smoke Bluffs.

Penjaliste na kojem nije retko da se u danu nade po nekoliko stotina penjaca bilo je gotovo pusto ako se izuzme nekoliko lokalnih naveza I nekoliko italijana. Tome je svakako doprinela kisa koja je na srecu posle desetak minuta padanja prestala, tako da smo u sustini imali odlican dan.

Naveza Jazz I Nikola ispenjala je sledece smeri;

Ferrets Folly
1. Earth Trip V-

Burger and Fries
2. Dusty Eyes IV +

Neat And Cool
3. Corn Flakes V-
4. Cat Cracks V
5. Sally Five Fingers V+

Zoran Bogdanovic

1.-4.06.2006. - "Tri problema" Istočne Srbije: Homolje - Beljanica - Stol

Učestvovali: Radmila Pejović - Beka i Siniša Vujić

I - Homolje i južna stena Maloga Vukana

1. 1.06. N.N. smer, levo od Černejevog (V, 60m)
2. 1.06. Prvomajski (III, 50m)

Stena je odlična i svakako da je velika šteta što se više ne posećuje.

II - Beljanica i Dobra Stena

1. 2.06. Prvi Greben (180m, II-IV/V-), dužina oko 230m.

Prvenstveni smer na ovoj steni koju sam ja nazvao Dobrom iako bi mogla biti i Bela stena. Nalazi se na 9-tom km od vrela Mlave u Žagubici. Ide se šumskim putem prema vrhu, mesto gde se ostavljaju kola i sa kojeg na zapadu proviruje stena naziva se Dobra strana po čemu je i stena dobila ime. Njena visina je od 150 - 200m i najmanje je duplo šira od visine.

III - Borski Stol i zapadna Stena

1. 3.06. Planika (VI, 65m)
2. 3.06. Prvomajska (III/IV, 60m)
3. 4.06. SKP (VI/Ao, 70m ) , sva tri smera zaslužuju ***.

Vreme je bilo religiski mistično sa promenama od sva četiri godišnja doba u toku dana.

U Beogradu 6.06.2006 god. Siniša Vujić

7.-14.05.2006. - International summer climbing meet (ISCM)

Učestvovali: Sana i Stevan

U vremenskom periodu od 07.05.2006 do 14.05.2006 u organizaciji British Mountaineering Council-a, održan je internacionalni letnji penjački susret sa lokaciom u sportskom centru Plas Y Brenin u Severnom Velsu, Velika Britanija. Na susretu su učestvovali penjači iz 32 zemlje sveta, dvoje iz svake zemlje. Našu zemlju predstavljali su Sana Zulić, član PD „Pobeda“ i Stevan Obradović, član PSD „Železničar“, a oboje članovi Alpinističkog odseka „Dr Rastko Stojanović“ Planinarskog Saveza Beograda. Cilj susreta je bio predstavljanje načina i tradicije penjanja u Severnom Velsu i Velikoj Britaniji uopšte, kao i zbližavanje penjača sa različitih prostora.
Plas Y Brenin je sportski centar namenjen sportovima kao što su penjanje (alpinizam), kajak, skijanje, snowboard, planinarenje i brdsko šetanje. Opremljen je savremenom sportskom opremom za svaki od sportova a svako ko želi da se oproba ili usavrši može da računa na profesionalne instruktore i trenere koji su na raspolaganju. Smeštaj je u rangu hotelskog, ishrana na izuzetno visokom nivou što ceo ovaj kompleks čini jednim od vodećih u svetu. Prirodna sredina u kojoj se nalazi je zavidne lepote i kvaliteta. U krugu od svega 1.5h vožnje postoji nekoliko jezera, potoka, šest različitih vrsta stena za penjanje, nekoliko planinskih vrhova, kao i veliki broj plaža na obali Atlanskog okeana.

Naš dan je izgledao ovako:
Ustajali smo oko 7,30h a zatim odlazili na doručak koji je počinjao u 8,00h. Posle doručka održavan je kratak sastanak svih učesnika kako bi se napravio dogovor oko izbora lokacija za penjanje tog dana. Svaki od internacionalnih učesnika je veče pre toga dobio domaćeg penjača koji taj dan penje sa njim. U 9,00h sve grupe se raspoređuju u kombije koji idu na željena penjališta. Penjanje je trajalo do 18,00 kada smo kretali nazad kako bi stigli na večeru u 20,00h. Posle večere su počinjale prezentacije zemalja. Naša zemlja je dobila veliku pažnju zbog nepenjanih stena visine i preko 700m.

Smerovi koje smo ispenjali:

Stevan:

1. Blanco HVS 5a VI
2. Lighthouse arete direct VS 4c V+
3. NorthWest Passage E1 5c VII-
4. Diagonal HVS 5a VI
5. Meshach HVS 5a VI
6. Merlin direct finish HVS 5a VI
7. Diadic E1 5b VI+
8. The Brothers-Direct Finish E1 5b VI+
9. The Fang HVS 5a VI
10. Sabre Cut VS 4b V/V+
11. Cemetery Gates E1 5b VII-
12. Noah’s Warning VS 4c V
13. Seams the Same E2 5b VII

Sana:

1. Oberon S IV
2. Christmass Curry VS 4b IV+
3. Brant Direct HVS 5a VI
4. Nea VS 4b IV+
5. SS Special E2 5c VII
6. Phantom Rib VS 4c V+
7. Emulator E1 5b VI+
8. Rap VS 4c V+
9. A dream of white horse HVS 4c VI-

Opšti zaključak:
Pre svega bi smo želeli da pohvalimo organizatora ovog velikog skupa, koji je zajedničkim zalaganjem svih zaposlenih ljudi doprineo tome da se nas dvoje vratimo prepuni pozitivnih utisaka. BMC je profesionalna organizacija koja svojim članovima nudi veliki broj pogodnosti i usluga, naravno u okviru sportova koje objedinjuje. Veliki broj dobro opremljenih planinskih kuća i skrovišta je dostupan svakom članu BMC-ja, omogućena je povlašćena kupovima u skoro svim outdoor prodavnicama, literatura u širokom obimu je dostupna i td. Mišljenja smo da kada bi se naši savezi makar malo potrudili da bi smo imali izuzetni jaku planinarsku organizaciju.
Iz Velsa smo se vratili sa mnogo novostečenog iskustva. Svest iz oblasti alpinizma se promenila na bolje i nadamo se da ćemo to uspeti i da prenesemo na sve ljude koji ovog puta nisu imali priliku da budu sa nama u Velikoj Britaniji. U svakom slučaju smatramo da bi svake godine po nekoliko puta, mladi ljudi trebalo da odlaze na slične manifestacije kako bi svojim usavršavanjem doprineli razvoju planinarskog sporta u našoj zemlji.
Uspostavili smo brojne kontakte sa ljudima širom sveta. Nadamo se da će naše druženje potrajati, da ćemo nastaviti da razmenjujemo iskustva i da se sve to neće završiti samo na internet komunikaciji. Takođe se nadamo da će nas naše planinarske organizacije podržati u tome kao što su nas podržale prilikom odlaska u Severni Vels.

Sana Zulić & Stevan Obradović

april-maj 2006. - Vraca

Vraca, krasivno mesto za iskačuvanje svake godine sve krasivnije. Zahvaljujući "tranziciji" i privatnicima koji ulažu u opremanje smerova sa idejom, sigurnije penjanje - više penjača - više se kupuje - još više zarađuje, postaće svetsko-regionalno penjalište. Ono što je interesantno jeste i pristup novoopremanju, rade se popularni smerovi koji su i do sada bili dobro oklinčani, samo se stari i dotrajali klinovi menjaju sa novim lepljenim.

Kako je naše bitisanje u Vraci za tradicionalni 1. maj prošao? Moglo bi se reći, interesantno i različito od dosadašnjih.
Prvo, vreme, dosta hladno i oblačno ali bez kiše, tako da je sa te strane bilo dobro.
Drugo, ekipa, veliki broj neiskusnih penjača ali zato odličnoga duha. Kao rezultat toga, dosta je popeto ali su načinjene i velike greške na sreću bez većih posledica, za koje se nadamo da se neće ponavljati.
Treće, smerovi, pored prepenjavanja "starih" klasika popeti su i neki novi za nas.

1. Prvi Maj (III, 80m) kao što u vodiču piše, krasno penjanja po zdravoj steni, predlaže se alpinistima početnicima. Samo jedan dodatak, u našem sistemu ocenjivanja bio bi V-.
2. Kombinacija Vratica-Apsurd-Trening (V+, 80m) isto tako interesantno ali blago haotično.
3. Saša (VII, 100m) divan smer koji se proteže na 2-5m levo od Urviča, ceo je izboltovan i konstantne težine skoro da nigde ne pada ispod VI.
4. K.D.O.B.B.N. (VII-, 60m) iako lakši i kraći na papiru od Saše pravi je polu-boltovani, tako da ima puno mozganja i kalkulacije.

Četvrto, gužve, stvar koja je kod nas nezamisliva, a koja je ovde zahvaljujući ljudima sa početka teksta postala i tek će postati stvarnost. Za smerove Bezengi, Urvič, Tri ploče i njima sličnnim će uskoro trebati rezervacija sa kontrolorom.

U nastavku pogledajte tačnije "Ku'j je kog našao da kerebeči":

1. Zabat (III-, 130m) - Bojan, Vanja (+još jednom su ga ponovili sami) i Laković; Ivan, Peca i Marija; Vera i Siniša; Beka i Hoze; Boban, Kockica i Toma; Pera i Mina.
2. Prvi Maj (III, 80m) - Sale, Vera i Siniša; Marija i Vanja; Peca i Ivan; Boban, Kockica i Cobe.
3. Urvič (VI-, 100m) - Mina i Boris; Marija, Ivan i Hoze; Nikola i Miloš.
4. Bezengi (V+/VI-) - Bojan, Vanja i Laković; Boris, Peca i Ivan; Hoze i Beka; Nikola i Miloš.
5. Vratica-Apsurd-Trening (V+, 80m) - Bojan, Vanja i Laković; Beka i Siniša.
6. Optimal (VI+, 110m) - Mina, Pera i Toma; Marija, Ivan i Cobe.
7. Gorčilka (VI+, 80m) - Mina, Pera i Toma
8. Kombinirani masiv Aleko (V, 85m) - Boban, Kockica i Cobe.
9. Saša (VII, 100m) - Laković i Siniša; Nikola i Miloš.
10. k.d.o.b.b.n. (VII-, 60m) - Toma i Siniša
11. Karlovo - Nikola i Miloš.
12. Tri Ploče (VI+, 150m) - Nikola i Miloš.
13. Ivan Vazov (VII-, 110m) - Nikola i Miloš.

Bilo je tu jos dosta urađenih smerova u Malkoj Vratici visine do 30m i težine IV do VII uglavnom su za taj reon bile odgovorne Marija i Danijela.

Bgd. 23.05.2006 god, Siniša Vujić

09.04.2006. - Borački krš

Učestvovali: Stevan, Pera, Toma

Prelep dan, poplavljen Sajam, Perin "Rus"... Nije moglo da izadje na lose! Evo kako je to izgledalo:

Oko 8 h ujutru krenuli smo Ladom za selo Borak gde se nalazi velelepna granitna stena Borackog Krsa. Put je prosao u najboljem redu, osim sto je Pera bacio djubre u kantu koja je bila na prodaju i nalazila se ispred omanje prodavnice u Stepojevcu. U odredisno selo stizemo oko 10,30h i uz "Bog Vas blagoslovio" od strane popa iz lokalne crkve, krecemo pod stenu.

Sajcujemo, razmisljamo i odabiramo deo gde nije nista penjano i koji izgleda cisto i tesko. Prvi cug soliramo i tu je nastao nesudjeni naziv za smer, posle komentara: "Sta je ovo, kao da penjem plisanog medu", posto je stena bila potpuno prekrivena mahovinom. Prezivesmo to nekako, dolazimo na stand gde je ulaz u neku pecinu i krecemo dalje po steni koja je prekrivena "samo" lisajevima. Toma vodi narednih nekoliko metara, pravi stand i tu je trebalo da ja nastavim preko previsne pukotine, tehnicki naravno. Za pukotinu se ispostavlja da je samo fleka od vode pa izlazim na vrh najlaksim terenom. Sve u svemu ocena nije nigde presla IV a vecim delom ni III. Visina oko 40m. Abzajlujemo niz drvo i krecemo u deo stene u kome Toma i Pera imaju dva smera.

Biramo najvisi deo stene i krecemo pravo gore. Prvi cug soliramo (lagano, ne vise od III+), izlazimo na policu, pravimo stand, jedemo cokoladu i krecemo dalje. Stena... onako... mnogo cistija nego u prethodnom smeru, tako da nismo smeli da se zalimo. Zamisljena varijanta izgleda dosta tesko ali kada covek ima 25 kompleta, 18 frendova, 16 cokova, 13 klinova, 3 skyhook-a i lestvice... nikakav izgovor ne postoji!!! Ja nastavljam dalje kao prvi sa uredno spakovanim braon pantalonama... Biram logican i tezak teren i posle 20-ak minuta izlazim na vrh. Razstezaj dobrim delom previsan ali sa dobrom stenom. Mahovina pisutna. Postavke jako dobre. Straha na pretek! Ocena VI- u dva detalja, ostalo oko IV - V. Abzajlujemo na nekoliko grancica i silazimo do kola gde nas na vratima sacekuje kesa sa sokom, cokoladom i molitvom za putnike.

Popu se zahvaljujemo u vidu reci "hvala" ispisane kamenjem na pragu dvorista. E, a onda smo otisli kod Tominih roditelja gde smo se pokidali od supe, sarmice od zelja, piletine, pirea, mesanog povrca, ajvara, kajmaka... bejahu to lepi trenuci... U BGD stizemo oko 22h.

Rezime:
1. "Plisani meda", IV, 40m, PR - Petar Pavlovic, Tomislav Topalovic, Stevan Obradovic
2. "Ahil Brizni", VI-, 50m, PR - Petar Pavlovic, Tomislav Topalovic, Stevan Obradovic

U Beogradu dana 11.04.2006.
Potpis: Stevan Obradović

10.-12.03.2006. - Stara Planina

Učestvovali: Sana, Beka, Siške

10. mart – Par drugara (Beka, Siške i moja malenkost) krenuli na dalek put ka Staroj Planini. Plan je bio da kolima dođemo do Crnog Vrha, a odatle da krenemo skijama do doma Babin Zub na S.Planini. Međutim, kako snega nije bilo od sela, nastavili smo kolima do doma. 2 km pred dom smo stigli do kolone automobila koji su upali u snežnu mećavu, gde smo strpljivo sačekali da po nas dođe gospoodin Ratrak i da nas izvuče odatle... Hvala mu. Smestili smo se u stari deo doma(noćenje 500 din, moguće pretplatiiti se na klopu – doručak+večera 400 din, kafa, čaj,pivo jeftinoooo), a nakon toplog čaja krenuli smo na noćnu probu turno skija… Pa, nije bilo loše :).

11. mart – Poranili smo, doručkovali, i obzirom da smo prethodno veče bili mnogo dobri na skijama, uputili smo se ka Midžoru. Domaćini i ostali gosti doma nisu bili preterano oduševljeni našom idejom (nedavno je neka grupa tamo lepo …. znate već), pa su nam kao siguricu dali lokalnog vodiča-kera i izričito nam zabranili da ga hranimo, kako bi znao da se vrati kući. Hehehee. Nakon prolaska pored ski staze oblaci su počeli da se razilaze, tako da smo mogli da vidimo I gde smo krenuli. Lepo smo napredovali, a dobri drugari su se s vremena na vreme I malo duže sunčali iščekujući mene :). Približavajući se poslednjem grebenu, vreme je počelo da se kvari, magla se spustila, vetar, stiroporski sneg, i vidljivost se spustila na svega par metara. Pokušali smo da sačekamo malo, ne bi li se taj oblak u koji smo upali razbio, al ništa od toga. Odlučili smo da se vraćamo nazad u čemu su nam pomogli GPS i KER, pa smo nakon nekog vremena opet izašli na sunce. Kako je sad teren pretežno bio nizbrdo, neki drugari su uživali u svojim spustovima, a neki, pak, u svojim padovima :). Sve u svemu, mnogo nam je bio žao što nismo izašli na vrh, ali nema veze, doćićemo opet, nije da nam baš trebaju vize za ovaj teren koji je idealan za početnike u turno skijanju. A u domu su nas lepo dočekali, i svi su bili srećni što smo se vratili živi I zdravi (?). Onda smo malo odmarali I za sutrašnji dan, previjali rane od velikih ili neudobnih cipela, I naravno pili pivce :)!

12. mart – Odlučno nastavljamo našu turno turu I krećemo ka vrhu Babin Zub. Obzirom da je vetar bio jači nego juče, padina kojom smo išli je bila u većoj meri zaleđena, ali i kako smo već dosta iskusni u turno skijanju (to nam je čak drugi dan), bez većih problema izlazimo na greben, tj. zaravan pred Babinim Zubom. Ovaj put su nam dodelili jednog bordera da ide sa nama… Sam vrh Babin Zub je gomila stenja nabacana na gomilu, tako da je jedan deo naše velike grupe odlučio da ga popne korišćenjem malo priručne opreme za penjanje, a ostatak koji je imao problema sa cipelama, je izvodio performans u cilju ohrabrivanja grupe (Siniše I Beke) da po takvom vetrovitom I maglovitom danu ipak izađe na vrh, I u cilju nesmrzavanja... Kako su oblaci dolazili I odlazili, njih dvoje mi nisu sve vreme bili u vidokrugu, ali na trenutke sam mogla da ih pratim pogledom. Nakon manje od sat vremena sam ih videla na vrhu! Kako prenose, imali su recimo jedan cug penjanja a u kom se imali skoro sve morfoške oblike. Malo kamin, malo žljeb, pa čak I mala streha, zatim malo prečenja pa penjanje po klekama I u silasku abzel oko malog drvceta. Minimalizam :). U povrtaku smo odlučili da idemo spust drugom stranom, koja je stvarno neverovatna, makar za mene iskusnog skijaša…

Sve u svemu, jedan super vikend skijama! Sledeće zime se nadamo da ćemo ovde doći na malo duže, jer osim super terena za turno skije, u neposrednoj blizini se nalazi I nekoliko vodopada od kojih su neki popeti, a neki još čekaju da budu locirani… A I ne treba nam viza :)!

U Beogradu dana 30.03.2006.
Potpis: Sana Zulić

februar 2006. - Costal Mt.Kanada

Učestvovali: Jazz I Nikola

Tokom poslednje nedelje februara, Jazz i Nikola su proveli nekoliko dana u penjanju zaleđenih slapova u području kontinentalnog dela Costal Mt.Kanada. Zbog kvaliteta leda penjali smo kraće i teže smeri a deo ture smo proveli u istraživanju nekoliko novih lokacija. Slike će biti dodate u galeriju...

Pozdrav,
Jazz

24.02.-01.03.2006. - Bugarska, Rila, Skakavica

Učestvovali: Steva, Damjan, Milos, Dzoni, Marija, Toma i Pedja

Uz uvek zanimljivo i beskonačno dugo putovanje, uzivanje u blagodetima tamošnjih cena i lepotama Rile, bilo je i finog penjanja leda - zbog toga smo i išli, jel?

Generalno puno snega na samim vodopadima, a naročito iznad njih (strehe fantastičnih veličina), učinilo je da se skoncentrišemo na visuljke(WI 4+,avg leng.30m), Malu(WI 3-,avg leng.50m) i Veliku Skakavicu(WI3-4, avg leng.50m), gde takodje nije bilo bajno, ali il’ si nindza, il’ si mindza!
Vodili smo, peli na top, peli bez alatki, isprobavali ovo, isprobavali ono, sve u svemu razvalili se od penjanja. Hteli smo da penjemo i Golem vodopad, ali je na njemu bilo mnogo snega, pa smo ga ostavili za sledeci put.

Na akciju je stavila tačku ogromna količina snega koja je pala na kraju uz jake udare vetra. Napravili smo i par extra fotki.

13.02.-17.02.2006. - Grbaja

Učestvovali: Igor Skender, Damjan Živaljević, Boris Pavlović poznatiji kao “mali” Boris i moja malenkost Boris Janković

13.02
S` ranim jutrom dolazimo u Berane. Nastavljamo do Gusinja kombijem gospodina Brane Kekovica (kojeg duboko preporucujem ako vam treba prevoz, moze vam se cak i desiti da slusate JAZZ umesto turbo-folka tako uobicajenog u javnom prevozu). Prijavljujemo se i uzimamo ključ u policiji (od Radonjine smrti ključ je u stanici). Brana uspeva da se probije do izvora “Savina voda”, dalje nastavljamo pešaka. Hladno je i sunčano jedini problem sneg koji je dubok i pršičast. Kakva - takva prtina postoji do skretanja sa puta ka domu, a tih zadnjih 200 metara prelazimo skoro pola sata. Tu dolazi do greške koja nas je mozda kostala osvajanja Ocnjaka. Naime neki od nas nisu stavili kamašne, tako da do doma dolaze mokrih nogu. Treba nam oko sat vremena da upalimo peć (Laza je izbacio stari smederevac i stavio neki krš). Dok se ostatak ekipe suši, odlazim do druge livade da izvidim smeri u Volušnici i kvalitet snega.
Kao što smo i očekivali sneg je jako los. Odlušujemo se da sutra krenemo ka Očnjaku. Plan je sledeći idemo do Ljubokuca, gore prespavamo i sledećeg dana idemo na vrh, u povratku pokupimo šatore i nazad u dom.

14.02
Kasnimo sa polaskom mnogo više nego sto je podnošljivo. Pokušavam da se ne nerviram oko toga da bih dobio čir na želudcu i dvanaestopalačnom istovremeno.
Igor i ja na kraju krećemo sami, sporo prtimo sa rančevima, teški smo pa upadamo do pojasa. Damjan i “mali” Boris nas stižu u šumi, nagib se povećava i ponekad ne napredujemo više od par metara u minutu.
Damjan je apsolutni heroj tog dana, prti i tamo gde niko od nas ne uspeva da se pomeri. Negde oko 16h počinjemo da razmišljamo šta nam je dalje činiti.
Nismo još ni izasli iz šume a uskoro će mrak, “mali” Boris je pred kolapsom uz to ima najslabiju opremu (odeća, vreća itd.), hladno je smrznuće se u toku noći. Odlučujemo da se vratimo, prespavamo noć u domu i sutra krenemo samo nas trojica (Damjan, Igor i ja).

15.02
Fenomenalan sunčan i hladan dan. Brzo napredujemo po isprćenoj stazi. Damjan opet kasni, stiže nas na kraju jučerašnje prtine. Momak je fantastičan, samo što mu dugo treba da krene. Doduše kad napokon kresne funkcionise besprekorno, ali dok upali…
Primenjujemo malo drugačiju taktiku, prvi prti bez ranca druga dvojica idu za njim, zatim se prvi vrati po ranac a neko drugi preuzme štafetnu palicu. Ovaj metod se pokazao kao mnogo lakši i brži. Izlazimo iz šume na zaravan ispod Pod-Očnjaka. Odlučujemo da tu postavimo šator, ostavimo stvari i tako lagani isprtimo stazu do ulaska u rampu da bi sutra brže napredovali. Tako i činimo, u povratku sa zebnjom gledam kako se navlače tamni oblaci iz smera Žijeva. Nije mi prvi put da to vidim u Grbaji i znam sta to znači.
Zavlačimo se u vreće, topimo vodu i uz par “incidenata” uspevamo da spremimo špagete. Dogovaramo budjenje u 5.30 (ja preuzimam odgovornost za to) i pokušavamo da spavamo.
Meni taj posao teško ide. U toku noći me bude jaki udari vetra pod kojima se sator povija.

16.02
“BORISE ZAŠTO JE DAN ????” odzvanja mi u ušima Igorovo pitanje u kojem se mešaju prebacivanje i očajanje. Sedam sati je, očigledno sam zakazao.
Izlazim iz šatora, sneg je potpuno zavejao prtinu, Očnjak je u magli i ne vidi se.
Raspravljamo šta da radimo. Odlučujemo ne baš mudro da ipak krenemo. Ponovo prtimo do rampe, vidljivost ponekad nije veća od deset metara. Teren je idealno lavinozan, sve vreme osećam blagu jezu u stomaku.
Zbog magle promašujemo rampu (skrećemo desno malo ranije) ova dvojica kažu da sam ja kriv, ja mislim da nisam. Igor i ja blago varničimo izmedju sebe. Nije nam prvi put, ali nema veze mislim da je to već postao folklorni deo našeg penjačko-partnerskog odnosa, koji uopšte ne ugrožava samo penjanje. Bitno je da ja u svakom trenutku imam poverenja u njega i u principu volim da penjem sa njim. Nadam se da i on to tako doživljava.
Na ulazu u rampu ponovo većamo šta nam je činiti.
Ulazimo u smer. Prvih 60-70 metara penjemo nenavezani, sneg je katastrofalno pršičast, ne drži ništa tako da osiguravanje i nema nekog smisla.
A onda treba isprečkati nekih 7-8 metara po pršiću nagiba preko 60 stepeni. Otkopavam stenu i pravimo štand. Izlazim još nekih pedesetak metara, nagib opada na nekih 35- 40 stepeni magla se razilazi. Jasno vidim nastavak rampe do mesta gde zavija ka krošnji.
Prešli smo najtezi i najopasniji deo rampe, razmišljam. Posle krivine nas čeka još onih stotinak metara u steni. Ubedjen sam da cemo izaći na vrh.
Vidim levo neko drvce nekih desetak metara iznad rampe u steni. Pokušavam da dodjem do njega kroz neki žljeb. Sneg u žljebu se odronjava i hvata me ozbiljna frka. Počinje da duva jak vetar koji podize sneg koji curi niz žljeb u kojem se nalazim. Ne vidim metar ispred sebe i bežim nazad na rampu glavom bez obzira.
Pravim štand na cepinu, Igor izlazi gore, čini mi se da tih 10-15 minuta traje satima. Jako je hladno. Tek tada gledam na sat i shvatam da je prošlo jedan. Vetar se pojacava. Odlučujemo da idemo nazad.
Pokušavamo da to javimo Damjanu ali nas ne čuje zbog vetra, po užetu shvatam da je krenuo gore.
Igor herojski odlazi u onaj žljeb uprkos snegu koji mu se raspada pod nogama i uspeva da ukuca klin za abzajl (ne pada nam na pamet da otpenjavamo). Damjan izlazi samo da bi na kraju abzajlovao sa nama.
U povratku, po izlasku iz rampe “idealno” sečemo padinu i prosto prizivamo lavinu. Tih sto metara mi je srce tuklo 300 otkucaja u minutu.
Dolazimo do šatora kojem je vetar skinuo gornji deo. Pakujemo se uz još malo “folklora” izmedju mene i Igora.
Mrak nas hvata u šumi, po silasku u dolinu odmaramo kod izvora. U domu nas docekuje Boris, dom sredjen i očišćen, vatra založena – “bravo majstore”. U razgovoru sa njim saznajemo da se u prethodnih 24 sata u domu vodila teška borba za opstanak izmedju čoveka i miša, po principu: “MOZE BITI SAMO JEDAN !”

17.02
Od ranog jutra pada kiša. Naglo je otoplilo i čuju se lavine kako tutnje kroz Krosnju i Ljubokuc.
Pakujemo se, cistimo dom i krećemo. Brana nas čeka sa kombijem kod izvora. Drma me temperatura. Ćevapi u Beranima i tako to…

29.01.2006. - Divčibare

Učestvovali: Marija, Sale, Toma i Pedja.

Svi vec znate dotični vodopad, klasično dobar trening, rokanje gore-dole, bilo je čak i vodjenja, led mekan, kaplje na sve strane, ali zato ulazi'de 'oćes, pa čak i drżi!

Ako ne udari opet neki minus, biće to sve za ovu godinu, ali nadamo se da hoće.

27-29.01.2006. - Midzor

Učestvovali: Stevan, Dule tiger, Cobek, Hoze i Raca.

U Topli Do stigli (putem za Morder) oko 02 h., preplašili vojsku, parkirali na mirnom mestu i prespavali. Sutra se upoznali sa lokalnim stanovnistvom, popili rakiju (neko jednu, neko vise..), u prodavnici koja je ujedno i centar društvenog żivota u selu, uzeli instrukcije po principu “kartu čitaj, seljaka pitaj” i krenuli da trażimo predmetni vodopad. Posto kartu nismo imali, a seljaka nismo razumeli, skrenuli smo sputa ranije nego sto je trebalo, motali se po sumi gore dole jedno 6 sati, i po-podne se vratili do kola i otišli tamo gde su nam rekli, tj. u pojatu (dve trošne kuće, ovce i goveda, preklan pas od prošle noći, jos jedan preplašen pas koji naj se veselo dočekao i čiča koji priča bugarski, ali je slużio vojsku u Bg-u i primio zlatnu medalju za broj ovaca….), pored puta. Tu smo odmah spazili i ispenjali jedan lakši slap / potok koji je zaledjen čekao nas, iako je bio na sunčanoj strani doline. 60 m. / M2-3 / 80 / 40 st. Čiča nam je ostavio sobu i smederevac koji smo to vece iskoristili i otišli na spavanje u šator sa nadom da je priča o vukovima koji nediraju ljude u šatoru tačna..
Sutra smo po uputsvu se uputili u żljeb koji smo videli sputa, i posle 1. sata stigli u podnożje i shvatili da smo se opet zajebali jer u njemu nije bilo leda. Nema veze, ispenjali smo żljeb III + / 60 st. / 100 m, i sa druge strane se spustili u sledeci gde smo srećom našli konačno ono što smo trażili. 70 / 50 st. / 70 m. lep, školski led. Ispenjali svako po par puta, sišli u dolinu i otišli kući.

Rezime: Ispenjali 2 slapa i 1 smer, sve lagano i školski, ali u najavi jos dva teża slapa u nastavku doline i gomila kraćih komada leda koji idu u extremno ledno penjanje. 4 WD vozilo dosta uštedi pešačenja. Turno tura na vrh Midzora je otpala jer su pojedini clanovi tima morali na posao…

Izveštaj sastavio:
R. Milojević

20-22.01.2006. - Sokolov Kamen

Učestvovali: Boris, Goga (Zandarmerija) i Raca

Stigli na Bojanine vode u petak veče autom (terensko vozilo marke Kadet), uz malu pomoć lokalne Lade Nive.
U Subotu sa dvojicom lokalnih żandara (Gogini puleni, skroz su ok.), penjali u Sokolovom Kamenu IV / III / M3 / 200 m. Lepa zanimacija, loš nafilovan sneg i poneki smrznuti busen (lepota..).
U nedelju su Goga i żandari otišli na turno turu a Boris i ja jos jedan smer u istoj steni: prvo “opuc” jedno 2,5 h po snegu do kolena nekom grapom duboko u stenu i jos 2 – 3 cuga III / 45 st., tek toliko da nije bez išta. Isto veče se vratili u Bg.
Spavali u novoj kući pored starog doma na B. vodama (600 din po osobi !), preporučujem spavanje u šatoru na platou ispred za 000 din i korišćenje doma, tj kafane za isto sto i mi.

Izveštaj sastavio:
R. Milojević

15.01.2006. - Krčmar

Učestvovali: Marija, Sale, Steva i Pedja

Krenuli iz Bg-a oko 8 saletovom super-turbo makinom, stigli, tra la la, usli u smer oko 12h. Steva se sa Marijom opet zabo pod previs, razvalio stenu, nogu, ispao, Mariji se piškilo, vratili se iz smera i krenuli za nama, koji smo radili prvo zimsko ponavljanje Autostoperskog (po centralnom grebenu).
Vrlo malo snega na steni, tek toliko da smeta, vrlo hladno (tokom dana -5, uvece -10), stena uglavnom krš, trava smrznuta-odlična. Jednom rečju klasičan “Srpski mix”.
Pratili smo uglavnom letnji smer (u ovom slucaju M2-M3) osim dva “zaobilażenja” koja idu preko nezgodnog, ali za alatke pogodnijeg terena. Ukupno 5-6 teżih detalja(M4, mozda i M5). Medjuosiguranja vrlo retka po drveću i jedan klin (dobro bi mi došao i jedan veći frend, ali nisam imao).
Pred mrak se Marija i Steva vraćaju iz smera i odlučuju za mnogo bolju varijantu kuvane rakije kod babe u obliżnjoj kući, a Sale i ja, koji smo bili više, nastavljamo dalje po, kako sam mislio, lakšem terenu, da bi sišli normalno niz jarugu (kako je opisano u Autostoperskom...), ali smo naleteli na jos par napornih skokica u mraku i sve se to dosta odużilo. Posle 9h u steni izašli na vrh i spustili kako je planirano.
Sve u svemu: M4/M3, LS, 250m, 1ZP, dużina preko 8 cugova.

30.12.05-07.01.06. - Durmitor

Učestvovali: Raca, Vlada, Boris, Sale, Siške, Marija, Steva, Igor, Damjan, Toma, Pedja i jos gomila prijatelja kluba.

Klasično lepo drużenje u prepunoj kućici, ali generalno loše vreme, pa nismo mnogo toga uradili:
Pristup na Savin kuk - Siške, Boris, Igor, Toma i drugari Vera, Bilja, Neba,....
Ekstremni spust niz Mesnu Lastvu - Igor
Silaz niz Mesnu Lastvu - Boris
Pantin żljeb - Siške, Vera, Marija, Sale
Pristup na Lucin vrh - Raca, Vlada, Siške, Damjan
Zbog loših uslova nisu uspeli pokušaji penjanja na Bobotov kuk, Pleća-Šljeme i Boljske Grede.
Bilo je dosta skijanja što danju što nocu i dosta turno tura (naročito zanimljiva: preko Sedla, duż Boljskih Greda, preko Komarnice, pa preko ostatka Crne Gore; preko 55km, tri dana i noći, pod punim opterećenjem).
Na sveopšte oduševljenje i ovoga puta je atmosveru u kuci podizala mis Januar-Februar!