28.03.2008. - 02.04.2008., Durmitor

Učesnici: Miralem Husanovic - Muri, Kristina Ađanin - Nina

Nakon višemesečnog dogovaranja i planiranja " kako i na koji nacin popeti Bobatov kuk sa severne strane", odlučili smo to i da realizujemo. Iako nismo izašli na sam vrh, kao i što nismo penjali kuda smo naumili, uspeli smo da popnemo sledeće :

1. Minin bogaz 2387m , 250m, 200m u pristupu 40 stepenu, i 50m 60 stepeni.
2. Greben Bobatovog kuka,sa severne strane, 300m, 200m 45 stepeni, 100m 70 stepeni. Koliko smo do sad uspeli da saznamo to je prvenstveni smer, i nazvali smo je "Emina".
3. Obla glava 2303m, pristup.
4. Čvorov bogaz 2152m, pristup.
5. Paljevine 2160m, pristup.
6. Sagorele ploče 2120m, pristup.

Sneg je bio dosta loseg kvaliteta, pa je to bio i jedan od razloga zašto smo odustali od prve ideje. Tokom noći je napadalo jos 15cm novog snega, tako da su uslovi iaoko je vreme bilo idealno, smanjilo šanse da izađemo "S varijantom" iz Valovitog dola. Jako kasno smo i ušli u smer, tako da je to bio i glavni razlog zašto nismo dalje nastavili grebenski ka vrhu, te smo abzajlovali sa treceg zuba grebenskog dela. i ostavili gurtnu...
Sve u svemu,videli smo za sledecu godinu, i bolje upoznali i snimili teren.

Nina Adjanin

23.03.2008. Sićevo

Učesnici: Nemanja, Igor, Bojan, Dzoni

Dok čekamo da se vreme stabilizuje i snežni uslovi u Sloveniji poboljšaju, „tešimo se“ svakog vikenda po srpskim penjalištima gde smo otvorili sezonu u suvoj steni još pre 30 dana. Nakon dva odlaska u Gornjak i jednog penjanja na Stolu, usledilo je i Sićevo. Pravi prolećni dan, dobro raspoloženje, lepe smeri i naša upenjanost učinili su da u jednom danu dve naveze popnu pet smeri:
1. Kaminska (Oblik), IV 100m, Bojan i Nemanja
2. Acin Steber (Oblik), IV 120m, Bojan i Nemanja
3. Prvi cug Bombone, drugi cug Party-ja (3 skoka), IV 100m, Bojan i Nemanja
4. Party (3 skoka), V+ 150m, Nikola i Igor
5. Bombona (3 skoka), V+ 150m, Nikola i Igor

Sve u svemu, penjanje u Sićevu lako mogu da ocenim kao odlično, imajući u vidu dobru formu i upenjanost svih.

Napomene:
* Bojan i Nemanja su u prvi cug Bombone ušli u 17h pa su odlučili da se vrate nakon drugog skoka da bi abzajlovali pre mraka.
* Ocene smeri Bombona i Party, kao i mnogih drugih u Sićevu, su V+, A0 i zvanično nemaju slobodnu ocenu. Mi takodje nećemo da dajemo ovde slobodnu ocenu, ali neko ko prvi put ide u Sićevo treba da ima na umu da su „sićevačke petice“ znatno teže od petica po drugim penjalištima u Srbiji.
* U prvih 5m prvog cuga Party-ja smo ostavili jedan klin (vidi se sa ulaza u smer).

Igor Skender.

16.03.2008. Borski Stol

Učesnici: Skedža, Igor, Bojan, Dzoni

Još jedan odlično pogođen prozor lepog vremena za penjanje u suvoj steni. Ovog puta glavni i odgovorni za ideju i praćenje prognoze je bio Igor. Krenuli smo u subotu tokom popodneva i stigli po mraku u dom. U nedelju je temperatura bila do 10ºC, a mi smo peli u steni severne i severozapadne orjentacije. Slobodno možemo reći da je dan bio veoma lep pošto je ipak još uvek kalendarska zima.

Popeli smo sledeće smeri (ocene i dužine navedene kao na sajtu AOB):
1. Borkova (V-/IV, 50m). Vodio Igor, double rope, Skedža i Bojan peli kao drugi
2. Borska kroz okno (IV/III, 60m). Vodio Bojan, double rope, Igor i Skedža peli kao drugi
3. Planika (VI, 65m):- Izveo Igor slobodno, Bojan peo kao drugi uz anuliranje u detaljima.- Džoni i Keka (iz Bora)
*Sva tri silaska abzajl niz Peđin žljeb (uređen štand sa alkom, pažnja: klocna na štandu šeta).

Kvalitetna sekcija krečnjačke stene na Borskom stolu omogućava penjanje nekolicine lepih smeri dužine i visine ispod 100 metara koje se nalaze u centralnom delu stene. Glavni izazov je preći 550km od Beograda i natrag zarad jednodnevnog penjanja smeri relativno male visine. Bilo bi sjajno da imamo jedan takav 'crag' (eng.*) bliže Beogradu 

Bojan

* eng. crag, najčešće se odnosi na lokalno vežbalište sa poznatim smerima dužine nekoliko desetina metara

01.03.2008. Gornjak

Učesnici: Nina, Bojan, Nikola, Skedža, Nemanja, Igor

Ove godine se dosta uspešno prilagodjavamo vremenskim prilikama, barem što se tiče penjanja. Nakon himalajskih uslova koje smo imali sredinom februara u Kamniškim Alpima, usledila su dva uzastopna prolećna vikenda koje smo iskoristili za otvaranje sezone u suvoj steni. Poligon je kao i prošlog vikenda bio Gornjak, ali smo sada izabrali centralnu stenu.

Popeli smo sledeće smeri:
- Istokova (V, 100m) Nina i Nemanja, Bojan i Nikola
- Dilkova (V, 100m) Skedža i Igor
- Tremor (VI-, 100m) Bojan i Nikola

Oko 14h je počela kiša pa smo prekinuli penjanje ranije, ali smo zadovoljni popetim s obzirom da je još uvek kalendarska zima.
Detaljnije informacije vezane za pristup steni i penjanje možete videti u galerijama slika:
galerija 1
galerija 2

Napomene:
- U smeru ”Tremor” prečka na početku prvog cuga je u veoma lošim uslovima (pretpostavljam da se dogodio neki odlom), pa preporučujem penjanje direktno kroz pukotinu (6m, VI-).
- Slika stene sa ucrtanim smerovima na sajtu Alpinističkog odseka Beograda (http://www.aob.org.yu/_penjalista/gornjak.php ), koju smo i mi koristili, je pogrešna!

Igor Skender

15-17.02.2008. Logarska Dolina

Učesnici: Miodrag Skender, Nikola Djuric, Bojan Scekic, Igor Skender

Smerovi:
TTschadova + Bela Piramida 500m, 45°- 60°, M2;
Posevna Grapa (silaz) 500m, 45°- 65°, M2;
Zahodna Grapa (uspon i silaz) 500m, 55/40°- 45°;
No name grapa 500m, M5+,M3/45° - 60°

U petak put Beograd – Ljubljana – Logarska. Dolazak u dom na Okreselju (1400m) i nocenje.
U subotu Bojan i Skedza penju link Bela Piramida + Tschadova (500m 45°- 60°, M2) u severnoj steni Turske Gore. Vladaju pravi himalajski uslovi. Igor i Dzoni penju varijantu grape kojoj ne znaju ime. Namera je bila da penjemo Centralnu grapu u juznoj steni Mrzle Gore ali smo greskom popeli tezu smer (500m, M5+, M3/45° - 60° led i sneg).
U juznoj steni Mrzle Gore je sneg beton, tu i tamo ima leda, penjanje je mnogo prijatnije nego u severnim stenama.
Bojan i Skedza silaze kroz Turski zljeb (400m, 45°), a Nikola i Igor kroz Posevnu Grapu (500m, 45°- 65°, M2).
U nedelju sva cetvorica penjemo i silazimo kroz Zahodnu grapu (500m, 55/40°- 45°) u juznoj steni Mrzle Gore, usput snimamo puno grapa u dobrim uslovima koje bismo penjali sledeceg puta. U 13h smo u domu i krecemo ka Beogradu gde stizemo u 23h.

Kompletan izvestaj mozete procitati ovde...

Igor Skender

24.02.2008. Gornjak

Učesnici: Nikola Djuric, Bojan Scekic i Aleksa Srdanov

Penjanje i odlična atmosfera, zajedničko sa prethodnim vikendom (Logarska dolina), većina ostalog potpuno drugačije. Ovaj prelepi nedeljni dan sa prolećnih 15-20ºC smo iskoristili za prvo penjanje suve stene na visini ispod 1.000 metara ove sezone u Srbiji. Za razliku od minusa i snega na preko 2.000 metara prethodnog vikenda u Sloveniji.

U Gornjaku smo popeli četiri smera kao trojna naveza:
- Sašina sa varijantom ulaz Kudelinove (V-/IV, 120m). Prvi cug vodio Aleksa, potom Nikola.
- Kudelinova (V, 70m) vodio Nikola. Usred vodjenja Nikola je morao da pravi dužu pauzu dok su ostali u međuvremenu pristigli abzajlovali.
- Rastkova (IV+, III, 100m) sa ulaznom travezom 20m kao sto u originalu smer ide. Ulaz za sve tri navedene smeri polazi sa istog mesta. Prvi cug vodio Aleksa, potom Nikola. Karakterističan ključni detalj smeri kod pećine svi smo prošli ne ulazeći u samu pećinu već idući široko i otvoreno po čvrstoj steni levo od pećine.
- Žuti odlom (VII-/IV, 80m) majstorski otvaranje sezone u suvoj steni 2008 od strane Nikole. Vežbanje i treninzi poduprti iskustvom su omogućili sjajno slobodno penjanje respektabilne težine prvog dana sezone. Za Aleksu i mene ključni detalj je danas bio preveliki zalogaj, te smo ga progutali kao A0.

Danas su u Gornjaku u istom reonu bile još dve naveze iz Beograda koje su popele Rastkovu i Sašinu.
Veliko hvala Aleksi što nam se pridružio i ovog puta. Imali smo šta da vidimo od 'stare škole'.

Bojan Scekic

24.02.2008. Gornjak

Učesnici: Nemke, Fića, Boris AS, Milanče, Pera, Siške, Sana, a tamo sreli još Džonija, Aleksu, Bokija

Samo vikend pre toga bejasmo na Komovima, gde smo se posmrzavali ko p...a sad suva stena...heheee

Hm, sećam se da smo svi popeli greben Ladne vode umesto pristupa po siparu :), a i da se malo zagrejemo. Abzajl niz Kudelinovu, pa Nemke,Siške i ja penjemo prvo Sašinu sa izlazom kroz pukotinu, a posle i Rastkovu...Za ostale ne znam, nek dopune kad pročitaju...

Sana

14-17.02.08. - Komovi-republička

Učesnici: Slobodan Žarković, Petar Pavlović, Mina Milosavljević, Tomislav Topalović, Dren Mandić, Siniša Vujić, Milan Savatić, Vladimir Filipović, Sana Zulić, Damjan Živaljević, Boris Janković, Predrag Zagorac i još 15-tak planinara pod vođstvom Vlade Matkovića

Ispenjani smerovi: Severo-Zapadna strana Vasojevića koma, 70º/45º,35º, 650m, izlaz 2470m
+ Nekoliko kuloara levo i desno od zimske staze za Vasojevića, visine 100 do 200m, 80º do 45º, izlaz na oko 2100m? i naravno pristup zimskom stazom na Vasojevića

Vrlo lepa, masovna akcija, vreme promenljivo i VRLO HLADNO!

Iskoristili smo redovnu akciju PSB-a ˝Sećanje na Zvonka Blažinu˝ u organizaciji Pobede i masovno se zaboli na Komove. Krenuli u četvrtak uveče sa dva kombija. Bilo je vrlo lepo videti pun kombi AOB-ovaca (uz malu pomoć druga Drena iz Spartaka-Subotica). Ujutru stigli do Trešnjevika (jedva) i krenulu ka Štavni. Po milioniti put se pokazala nadmoć turno skijaša nad pršacima, čak su i ˝krpljari˝ dobro zaostajali. Neki se smeštaju u Eko katune sa smederevcem, a neki se smeštamo u katun Vilu promaju. Da ne pominjem da je bio plan da spavamo u okapini pod severnom stenom Vasoja. Mnogo oprečnih prognoza, razmatramo šta nam je činiti, mnogo je hladno. Neki kreću na Vasoja, neki penjuckaju te kuloarčiće sa strane, priptrma se teren za sutra...

Subota 16. februar, lepo i hladno jutro -22ºC na Štavni. Fića, Pera, Mina, Dren, Boris i ja krećemo ka Lubaštici pod severnu stranu Vasoja. Išli smo stazom koju smo uboli ˝na iskustvo˝ jer smo njom prolazili mnogo puta i zimi i leti. Sneg je bio do kolena i uglavnom pršićast, ali smo se menjali u prćenju i dosta smo brzo napredovali. Kada smo stigli do prvog od dva velika sipara do Međukomlja (sada pod snegom naravno), krenuli smo uzbrdo levom stranom do mesta gde čistina skreće blago desno i odatle krenuli da penjemo kuloarčić pravo gore iznad nas između jela i krivulja. To je i najlepši i najteži deo smera. Ima skokića i do 70º, ali je tu sneg bio dobro zaleđen i dobro je držalo. Sve smo išli solo. A, da, Mina se vratila nazad jer se uplašila smera u koji smo trebali da uđemo! Šalim se, još gore, shvatila je da je zaboravila dereze :-) Elem, posle tog strmijeg dela, uleteli smo u pršić manjeg nagiba, ali fizički dosta zahtevnije «plivanje» uzbrdo. E onda šetnja po nekih 35º lagano uzbrdo. A gore se namrčilooo, ali nema još mnogo, a i lakše je spustiti se planinarskom stazom na koju ćemo izaći nago ići nazad. Taj poslednji deo je nekih 40º do 45º i naravno, traje duže nego što odozdo izgleda. Takođe, sve je više pršića koga vetar nabacuje odozgo. Vidljivost sve lošija. Kolona se rastegla, ruta krivuda po žljebićima između stena i skoro ne vidimo jedan drugog...

Konačno izlazim na oštar greben. Udari vetra zaista strahoviti, povrenmeno moraš da čučnš da te ne oduva. Samo par metara desno tim grebenom nailazim na markaciju – to je palaninarska staza – izašli smo! Zamnom stižu Dren i Fića. Još par metara dalje greben se širi i prelazi u sedlo, ono poslednje pod samim vrhom. Tu smo se sćućurili da sačekamo Borisa i Peru. Mnogo je hladno. Fićin termometar pokazuje -25ºC, pa uz vetar koji je sigurno prelazio 10m/s, to mu dođe po tablicama za subjektivni osećaj ispod -50ºC! A ova dvojca nikako da stignu! Svaki minut je dug kao godina. Pojeli smo po bonžitu i gucnuli malo vode. Za trenutak nam se prikazao i vrh Vasoja, ali nikome nije padalo na pamet da se prošeta do gore. Samo da dođu njih dvojca, pa da bežimo dole.

Vraćam se na mesto gde se smer završava i dozivam ih. Naravno uz takav vetar ne bi me čuli ni da stoje pored mene. Nikako da stignu. Počinjemo ozbiljno da se brinemo, više za nas nego za njih, jer smo se gore propisno smrzli. Konačno se pojavljuju, jedan pa ubrzo i drugi.

E sada kreće najgori deo, kao i obično što biva... Mi bi odmah da krenemo, a oni bi ljudi malo da danu dušom, što je i normalno, jel. Ali...oni su vidno izmoreni moraju da ˝danu˝ malo duže, pojedu nešto, popiju... ajd i to je OK, ipak nama trojci je sve hladnije i sve smo nervozniji i nestrpljiviji da krenemo dole, jer ta staza nije ni malo naivna, vidljivost je 10-tak metara, uskoro će mrak, ceo dan smo napolju na minusu, umorni smo, gladni. Mislim da sam naveo sve stavke iz knjige pod ˝kako najebati˝. Konačno krećemo dole. Shvatam da Pera jedva nabada korak po korak, a Borisovo stanje je još gore! Čak mu se povremeno muti u glavi. Milina! Fića je na vrhu, pokušavajući da piša (pronađe mališu :-) skinuo rukavice i smrzli su mu se prsti tokom te radnje i sada mu je sve hladnije. Meni je hladno na nožnim prstima, ali od sve muke ta mi je došla najmanja. Jedino se Dren za sada ne žali ninašta, ali je vrlo svestan u kakvom smo stanju (sranju). Jedva naziremo put, tražimo levo desno. Dren je na začelju uz Borisa, pomaže mu pri svakom koraku. Ipak smo na okupu i vidimo se koliko toliko.

Završio se greben, na širokom smo sedlu, nema nikakvih tragova dalje, ipak znamo gde od prilike treba ići, tražimo. Od jednom Fića je nestao! Sada je bio iza mene i više ga nema?! Gledamo se u čudu da bi zatim primetili procep u snegu i Fićinu zaprepašćenu facu u njemu 1,5m niže. Sva sreća nije se povredio! Da je samo uganuo članak ne želim ni da komentarišem šta bi sve moglo da se desi. Sigurno je da bi ovaj izveštaj ja kucao nosom a ne prstima u najboljem slučaju... Elem, jedna strana pukotine je led, druga stena i dosta je usko. U jednom trenutku sam pomislio –blago njemu, dole ne duva!- Dodao mi je ranac i nekako kaminski se iskobeljao gore. Našli smo i nastavak staze.

Pera se malo povratio, ali nije baš sjajno, a Fića se i dalje žali da ne oseća prste i da mora hitno dole. Na vrhu smo strme Severne padine koja gleda na Štavnu. Vetar je slabiji i vidljivost bolja. Šalem Fiću i Peru dole, a Drenko i ja ćemo polako uz Borisa. Oduševilo me je Boris koji je bio, iako u lošem stanju, potpuno svestan svoje nesvesti. Hoću da kažem da je on bio svestan da ne može da pravilno proceni šta je za njega najbezbednije i pitao je mene i Drena za instrukcije pri gotovo svakom koraku. Procenili smo da će moći da otpenje tih najstrmijih 200m nagiba 45º licem ka padini, korak po korak, cepin po cepin. Mi smo otpenjavali uz njega, Dren malo iznad, ja malo ispod, a Boris se u ˝sendviču˝ nije mnogo bunio :-) Štavna se već nazire, ali ima još da se silazi. Javljam Cobetu i ekipi u katunima da ćemo sići sami i čitavi, samo da spreme puno tople vode. Cela stopala jedva osećam, prste uglavnom ne, valjda će biti sve u redu, barem smo svi živi! Najprijatnije me je iznenadio Dren Mandić kome je ovo praktično bilo prvo penjanje ovog tipa, koji je bolje poznavao samo mene, a ostao je da pomogne do kraja po cenu da sam nadrlja! Nema puno takvih ljudi kada je baš gadno...

Sišli smo na Štavnu i sve je odmah bilo mnogo lepše, život je krenuo dalje, a Boris je naravno odmah zapalio cigaru... Drugari u katunu (onom što se greje) su nas toplo dočekali (sa toplim Smederevcem, toplom supom i toplim čajem). Meni su se malo smrzli prsti na nogama, ali i to se zalečilo (valjda :) U nedelju smo se vratili kućama.

U Beogradu, dana 01.02.2009.
Predrag Zagorac

29.12.2007-01.01.2008. Kopaonik 07/08

Učesnici: Mina, Vera i Marko

Smerovi: Turno smuk – Pančićev vrh

29.12. Na Kop krećemo oko 18h. Ja sam išao sa Žumancetom iz GSS-a, a Mina sa Fackom iz SOB-a. Uz ćaskanje na svakojake teme i nezaobilazne duvan čvarke i kajmak, na Kop, u vikend naselje stižemo oko 22.30h. Ranije u toku dana je stigla Vera sa Ušketom i još dvoje civila. Pošto je smeštaj bio baš onako taman, ja sam džentlmenski, bolje reći neiskusno, prihvatio da spavam na podu, da bi devojkama bilo konfornije. Skroz neiskusno, tako da sam već sledeće noći odlučio da upadnem u sredinu :-)

30.12. Posle fino prespavane noći i promaje koja je vukla dole na podu, polako se pripremamo za turno. Vreme je divno. Vedro nebo i sunce koje prži. Planina blista. Na samom početku, zezanje oko vezova jer su moje pancerice "malo" veće. Dogovor je da Mina i Vera krenu, a da ja u centru probam da nađem odgovarajuće pancerice, pa da im se priključim ili da krenem sa alpskim skijanjem, ako od ovog ne ispadne ništa. Na kraju sve je ispalo kako treba i ja se priključujem devojkama kod Malog jezera. I tu počinju moji prvi koraci na turno skijama. Savladavanje tehnike bi trebalo da bude prosto, ali za prvi put može da se zamisli kakva je to komedija bila. Izgledao sam ko pokvarena parna mašina. Znoj koji lije sa mene, probijanje kroz dubok sneg, padanje, spominjanje familije svim živima. Na kraju ulazim u fazon. Krećemo preko Sunčane doline do grebena koji vodi na Pančić. Sa grebena pogled za pamćenje. Čaj iz Mininog fensi termostata, poslednja reč Švedske tehnike, baš prija.
Polako kapiram šta treba da nosim od hrane na planini. Nastavljamo dalje. Mina je imala ideju da trtažimo neke vodopade, ali se od toga odustalo posle saznanja da su na tom području sejali kasetne bombe. Krećemo se ka Pančiću. Ja jedva dišem. Kašljem i trokiram. One mi kažu da je to aklimatizacija i da je sasvim normalno, a ja se mislim u sebi: j... sam ježa u leđa tamo negde u belom svetu ako je ovakva aklimatizacija za dva soma nadmorske.
Izlazimo na Pančićev vrh. Skroz sam pukao, i odlučujem da se vratim do Konaka. Devojke nastavljaju dalje. Spuštaju se niz Duboku i dalje idu svaka na svoju stranu pošto su se razišle. Ja nisam mogao da fiksiram vezove za spust, pa sam otišao da pitam da mi dozvole da se povezem žičarom. E tu su me razočarala Skijališta Srbije. Kao, došao im predsednik Dinkić pa ne mogu da me puste bez ski-passa jer moraju da rade sve po pesu. I šta ću, probam da se spustim bez fiksiranih vezova. Posle par akrobacija, salta mortale i ostalih gimnastičarskih poteza koje sam završavao sa nosom u snegu, skidam skije i polako peške dolazim do centra. Mina i Vera završavaju svoj turno uspon oko 19h u Rtnju. Odlazimo do vikend naselja i svodimo utiske za današnji dan. Ja sam oduševljen. Vrh brate!

31.12. Još jedan divan dan. Vera se komirala, pa Mina i ja krećemo oko 9h. Današnji turno uspon započinemo kroz obližnju šumu. Baš je gotivno i opuštajuće turnati kroz šumu. Izlazimo preko Sunčane doline i Malog jezera do centra. Ljudi nas gledaju i pitaju se iz koje smo mi dimenzije. Izlazimo preko Karamana do vrha Rtnja, a onda spust do doma i okrepljenje. Ova trasa puta mi je baš teško pala, kondicija mi je na nuli. Tu nam se priključuje Vera. Posle kraćeg odmora, odluka pada da se nađu Markove stene (Markov kamen). Iako mrtav umoran, odlučujem da nastavim sa njima jer ne mogu a da ne vidim imenjačke stene. E tu tek kreće priča za crtani film. Posle par informacija od GSS-a, krećemo iz centra oko 18h. Pratimo izohipse, a imamo i kartu tako da ja učim o osnovama orijentacije. Uskoro nailazimo na markaciju. Sve prolazi glatko i očekujemo da uskoro izbijemo na stene, koje ćemo jedva videti jer su prekrivene snegom. Kao, čuli smo nešto da je to neko naslagano kamenje nedaleko od neke kolibe i tamo negde levo od Alburkerkija. Elem, noć nas polako hvata, mi i dalje turiramo sa lampama. U jednom trenutku prestaje i markacija. Odlučujemo da se još malo cunjamo levo desno, ali stena nigde. Vraćamo se do zadnje markacije i shvatamo da više nema pojente tražiti. Idemo nazad. Noć je divna. Totalna raomantika. Još ja sa dve ženke. Kao loše mi. Svako sa svojim mislima. Izlazimo na jednu čistinu - teren za lang lauf, a karta nam govori da odatle imamo dva puta do Konaka. Situacija pokazuje njih više. Hvatamo se za jedan, i na naše iznanađenje on nas kružno vraća do iste čistine. Umiremo od smeha i teramo motorne sanke dođavola. Dosta je bilo zezanja. Vraćamo se na put kojim smo došli i uskoro dolazimo do Kragujevačkog odmarališta. A tamo... tabla na kojoj piše: MARKOV KAMEN – 15 MIN. Gledamo na sat, a ono 21.15h. Vrištanje od smeha. Dolaze po nas i vraćamo se u naselje. Tog dana smo Mina i ja prešli oko 15km na skijama. Novu godinu čekamo uz priče iz grčke i rimske mitologije, sa Fackom u ulozi naratora.

01.01. Duže izležavanje u krevetu, kao bila Nova godina. Ja sam skroz pukao, i odlučujem da preskočim danas turno jer će mi doći glave. Napolju pada sneg i vreme se promenilo. Iako danas treba da putujemo, Mini akcije nikad dosta, pa oko 12.30h Vera i ona kreću na turno. Ja ostajem u kući sa svojim mislima. Ovo je carski doživljaj. Prethodno veče pravio sam jedno poređenje: 5 dobrih riba ili turno sa Minom. Ne bih sad o tome za šta bih se odlučio. Pitajte ekipu. Oko 16h ubacujemo skije u bus i krećemo za BG.

Marko Kga

Januar 2008. - Komarnica

Učesnici: Bojan, Pedja, Vanja

Srecni Bozicni praznici!
Jest da traje post, ali mi omastismo juce alatke u Skakavici, Komarnica.

Cijeli dan je padala sitna kisa, temperatura je bila oko 0,-1.I danas pada, tako da nemam pojma koliko ce vodopad izdrzati ako nastavi ovako da lije.

Kasnije smo otisli do drugog vodopada koji se nalazi na oko 1h,15 min. od zadnjih kuca u Komarnici, visine je cca 20 m.
Penjali na top Bojan, Pedja, Vanja

pozdrav,
Vanja

Januar 2008, Ledno penjanje, Tamar, Slovenija

Učesnici: Miodrag Skender, Petar Kostić, Nikola Đurić, Nemanja Nešković i Bojan Šćekić

03. Januar:
Krećemo u 05h30 ujutru kolima sa Novog Beograda i stižemo u Ljubljanu u podne gde odlazimo u prostorije naših prijatelja PD Ljubljana Matica i obnavljamo članarinu za 2008. U dobro poznatoj prodavnici alpinističke i ski opreme Annapurna Way se srećemo sa Borisom Lorenčićem Lorijem, našim instruktorom osnovnog kursa lednog penjanja. Boris je UIAGM vodič i dobitnik prestižnog alpinističkog priznanja Piolet d'Or (Zlatni cepin) za 2006 godinu. Od Ljubljane nastavljamo ka dolini Tamar i istoimenog doma u koji stižemo oko 17h.
Dolina Tamar je bila odličan izbor za naš boravak posvećen lednom penjanju s obzirom da, uz lak pristup, nudi nekoliko zaleđenih vodopada kraćih dužina i manjih do srednjih ocena koji su u to doba bili u stanju za penjanje.
Veče provodimo uz detaljnije upoznavanje sa Borisom Lorenčićem, najpre putem projekcije slika sa njegovih poslednjih ekspedicija u Patagoniji, Tibetu i Nepalu. Ostvareni na suportnim krajevima globusa i pri različitim tipovima penjanja, ovi poduhvati ostavljaju utisak, posebno iskustva sa ekspedicije Chomolhari u Tibetu za koju je i usledila nagrada Zlatni cepin. Imali smo prilike da čujemo i iskustva takođe UIAGM vodiča Klemena Gričara, koji vodi ture po Alpima – nama su bila posebno zanimljiva njegova iskustva sa Matterhorna na kome su članovi Kluba visokogoraca Srbije bili 2006. godine.

04. Januar:
Po dobrim uslovima (temperatura oko 0°C, bez padavina) odlazimo do obližnjih slapova.
Miodrag i Bojan na poligonu ispod Desnog slapa slušaju osnove o opremi, osiguranjima i penjanju, te vežbaju pravilno kretanje u ledu. Kasnije, na jednom neimenovanom slapu u blizini Desnog slapa, na postavljenom top-rope osiguranju dužine 20-ak metara vežbaju pod nazorom i korekcijom instruktora.
Nikola i Nemanja (vodio Nikola) penju Centralni slap (4+, 120m, WI 90°/80°, 60°-75°). Napomena: sve ocene slapova prenete iz "Zimski vzponi Slovenija" i "Zahodne Julijske Alpe", čiji je autor Gregor Kresal.
Petar u uslovima niskih oblaka i kratke obdanice ostaje na obližnjim planinskim stazama i odlično upoznaje teren doline Tamar.

05. Januar:
Vreme se po najavljenoj prognozi menja u povećanu oblačnost, padavine (sneg na našoj visini 1.100-1.300m) i porast temperature.
Zajedno odlazimo do Desnog slapa (4, 50m, WI 90°/75°, 60°). Nikola vodi ceo slap u jednom cugu i postavlja štand na vrhu nakon tačno 1 sat penjanja. Bojan, Miodrag i Nemanja izlaze kao drugi. Na tom primeru smo ustanovili da Slovenci daju dužine slapova prema dužini 'težave', odnosno onoga što ima realnu težinu, a ne prema ukupnoj dužini leda (ostalo je još preko 10m iznad štanda i nekih 5m ispod mesta gde smo ušli u slap).
Na preporuku jedne slovenačke naveze sva četvorica odlazimo da penjemo Zadnji slap (3-4, 80m, WI 85°, 40°-60°). U navezama Nikola-Miodrag (vodio Nikola) i Bojan-Nemanja (vodili obojica) sva četvorica penjemo ovaj slap i u dva abzajla se spuštamo na njegov početak i silazimo u dom.
Nažalost, vremenski uslovi nisu bili naklonjeni Petrovom planu da izađe na Kotovo sedlo ispod Jalovca te se vratio sa uspona.

06. Januar:
Temperatura je tokom noći porasla dok je susnežica prešla u kišu. U takvim vremenskim prilikama nije bilo uslova ići na ledno penjanje ili visokogorsku turu te nakon doručka pakujemo stvari i polazimo iz Doma Tamar. Na izlazu iz doline Tamar se slikamo pored letaonice na Planici dok kamion čistač snega okreće krug oko nas i kola (nažalost uhvatio nas je nespremne bez fotoaparata da ovekovečimo taj šokantan trenutak). Dobro poznatim putem preko Ljubljane se vraćamo u Beograd oko 20h.

Rezime:
Par meseci ranije planiran boravak u Sloveniji posvećen učenju i praksi lednog penjanja je bio odlično iskustvo i pun pogodak. Upoznali smo izvanrednog alpinistu svetskog glasa od koga smo naučili osnove lednog penjanja i čuli zanimljiva alpinistička iskustva iz prve ruke. Još važnije, imali smo sjajno lično iskustvo lednog penjanja i jedni od drugih učili. Nažalost, vremenski uslovi tokom našeg boravka nisu dozvolili ostvarenje visokogorskih ideja. Kao ekipa ukupno smo popeli 3 ledne smeri, čije su težine oko 4, a dužine 120, 50 i 80m.
Slike:http://www.klubvg.org/izvestaji/2008_1_tamar.htm

Bojan Šćekić

29.12.2007. - 01.01.2008. - Škrka 07/08

Učesnici: Petar Pavlović i Predrag Zagorac

Smerovi: Gruda North Face

29.12. Krenuli u zlo doba, oko 2h Pera, Damjan i ja, po teškom minusu, a Peri u kolima ne radi grejanje. Već se moglo naslutiti da će biti dobro. Kada smo se popeli iz kanjona Tare iznad oblaka, raspametilo nas je savršeno zimsko jutro i pogled na Durmitor. Bilo je -15ºC. Stigli su i Boris i Fića kojima smo predali Damjana, pa Pera i ja krećemo u turno modu sa parkinga kod Virka (1500m) u 10:00 fino natovareni. Do Sedla (1907m) ima oko 9km i trebalo nam je 4-5 sati do tamo i još sat i po da se spustimo do Braniš dola, mesta gde smo podigli šator – bazu (1740m i oko 12 km od Virka). Vreme je bilo savršeno, ali rančevi suviše teški i što bi Raca rekao ˝slinavi˝, pa su nas dobro namučili. To veče menjamo plan. Nećemo da penjemo ka Bobotu, jer nam za to treba dosta opreme i bar dan više, a pitanje je i koliko je izvodljiv taj uspon u datim uslovima. Odličujemo se za solo uspon u naspramnoj steni Grude koji je Pera snimio na nekoj fotki sa nekog sajta i koji je dosta lakši, a ima 500m visine (kasnije se ispostavilo da ta fotka nema veze sa time što smo peli).

30.12. Vreme opet savršeno, sačekali smo da nas ogreje sunce i krenuli u 10:00 put Škrčkog ždrela na skijama, ali mnogo lakši. Poneli smo samo vreće, šlemove, dereze, po alatku i malo klope. 50m ispod Ždrela (2114m) ostavljamo skije jer je uspon suviše strm, a sneg se ljušti u pločama. Savršen pogled na Škrku i impresivni zid Soe nebeske. Drago nam je što smo promenili plan! Snega je malo u steni i to sto smo hteli je vrlo teško izvodljivo. Silazomo do doma (1723m, oko 20km od Virka). Vešti Perica je za tili čas naložio staru vurunu, a dobri planinari ostavili dosta suvih drva. Grejanje, klopa, milina. Videli smo i Grudu, ali ne onu stranu koju smo planirali da penjemo, sutra ćemo.

31.12. Divan dan, krećemo u 9:00 iz doma, pored malog jezera do pod stene – uglavnom probijanje kroz guste breze, nagib do 45º. Zaobilazimo stenu sa desne strane i otvara nam se pogled na prostranu Severnu stranu Grude. Strana je generalo nagiba oko 45º, ali uglavnom stepenasta - 30º pa 50º, 30º pa 50º i tako u nedogled. Držali smo se leve strane padine i vukli pravi ka vrhu, koji je doduše teško prepoznatljiv odozdo, ali ja sam satari orijentirac... Sa desne strane se diže vertikalni zid do vrha grebena Grude ukrašen ogromnim strehama. Tehnički lako, ali napotno prćenje dubokog snega u žlebovima između kleke i krivulja, sa nagibima do 60º. Ogromna streha sve bliže, ali se stalno pojavljuju novi žljebovi i ptolazi i nikako stići iako deluje kao da je tu. Išli smo dosta brzo, jer je bilo mnooogo ladnu u hladu severne stene. Videli smo sunce samo na ogromnoj strehi koja nam je uporno bežala. Nešto posle 12h izlazimo na vrh Grude (2302m), al ne lezi vraže! Sada moramo da se spustimo jedno 200m na sedlo ka Prutašu, a onda da se i popnemo na njegov greben. Jeee još penjanja, a uopšte nisam umoran i rukavice mi nisu mokre i zaleđene! Da ste samo videli Peru u tim trenucima očaja :-) Sa tog sedla sada imamo još 200m visinski do grebena, od kojih 150m nagiba od 40º do 60º pred sam izlazak kroz strehicu (mnooogo manju od one sa Grude). I to smo preziveli. Onda spuštanje po savršenoj padini za skijanje i lavine ka Škrčkom ždrelu. Ispod Ždrela kupimo skije i nastavljamo ˝motorizovani˝ ka šatoru u koji stižemo sa zalaskom sunca. Topljenje snega, klopa, pa kolači i radža, slavimo Novu Godinu i ležemo (odnosno kuntamo, jer inače sve vreme ležimo) oko 20h.

01.01. Mećava! Kroz luftere na krovu i nezategnut ulaz je navejao sneg između slojeva šatora i sada propada skoz usranu mrežicu po nama. Jeeeee! Da li da se pakujemo odmah, ili da čekamo da prođe? Pera kaže da pritisak i dalje pada (a sat mu inače radi ko i grejanje u kolima...) i odlučujemo se za pokret. Pakovanje šatora i opreme po najgorem kijametu, ko na filmu, zaleđene cipele, rukavice i sve ostalo lepo što se ljudima događa na proslavama dočeka Nove godine! Krećemo uzbrdo ka sedlu, opet pod punim opterećenjem, vetar i sneg u lice,... Kako smo prešlo sedlo, vreme se prolepšalo. Po sopstvenim tragovima (ge ih je bilo) nazad do Virka.

Odmorili se, jeli, pili, meni čak Deda Mraz vratio dve godine rakije izgubljeni čok, sve u svemu – milina, a još i toplo! Mislili smo i da prespavamo tu noć u kući, ali ipak krećemo. Naravno ne tako lako. Prvo je Pera grejao primusom usisnu granu njegove ljuto zaleđene makine, a onda nas je dobri mladić šlepovao 200m dok nije upalio za samo 10 evra. Pada mrak, počinje sneg, krećemo put Beograda, a grejanje i dalje ne radi...

Predrag Zagorac

01.01.08, Prvo januarska prica

Prvi dan u godini I prva ski tura ove godine, kao vreme odmice sve vise se radujem onim obicnim svakodnevnim odlascima na planine koje ranijih godina nisam ni smatrao za neku ozbiljnu aktivnost vec za nesto sto vodi jos vecim planinama, vecim I tezim usponima, ziveo sam u iscekivanju odlaska na uspone I ture gde probamo da dostignemo granice svojih mogucnosti I shvatimo da smo u zacaranom krugu, mali obicni ljudi koji pokusavaju kolotecinu svakodnevnog zivota da promene skokovima u zonu adrenalina I odlaska u svet gde matrijalne vr ed nosti prestaju da vaze I gde se prijatelji ne biraju po iznosu godisnje plate , kuci u kojoj zive I kolima koje voze, vec po strasti I velicini srca koje imaju.Nit koja je tako tanka I nevidljiva a opet tako jaka I neraskidiva kao uze koje nas je nekad vezivalo dok smo penjali zajdno, pa I onda kada prestanemo da budemo zavisnici adrenalina I utonemo u svakodnevnicu zivljenja, nesto slicno onome sto Kudera kaze "Nepodnosljiva lakoca postojanja" shvatimo da sve ima svoj kraj I pocetak, I da one izlaske sunaca sa planinskih vrhova ne moze niko da nam ukrade oni ostaju u nama kao I nasi prijatelji sa kojima smo delili sve te lepe trenutke.

Jazz