26.-27.04.2008. I nismo ga popeli (Jelasnica, Sicevo)

Učesnici: Milan Savatic, Damjan Zivaljevic, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: varijanta Mladosti IV, III, V

U subotu smo se zanimali na sportskim smetrovima u Jelasnici, bilo je super sto je za ocekivati kada je dobro drustvo, lepo vreme, kvalitetna i opremljena stena u pitanju.

U nedelju idemo ekipno u Sicevo i to u 3 trojne naveze. Nasa naveza ok 12h ulazi u Mladost, Milance penje prvi cug koji je, rekao bih tezine IV, sve je ok – na pravom smo putu jer smo nasli stari klin. Posle 40m je napravio stand gde su nam se uzad malo umrsila. Ja vodim drugi cug koji vuce „rampom desno“ i taj deo je tezine III. Naisao sam na pukotinu koja vuce „levo gore“, kako stoji u vodicu ali mi nije izgledalo da je to ta prava jer sam ocekivao neki stari klin ili nesto sto lici na putokaz pa posle par pokusaja nastavljam dalje. Posle nekih 10m nalazm plocu sa pukotinom u koju ulazm. Tu pocinju da se javljaju problemi sa izvlacenjem uzadi jer sam vec izvukao ok 30m. Ploca je definitivno tezine V ali sam ocekivao da je u pitanju detalj jer tako stoji u vodicu pa cu posle napraviti stand. Peo sam i peo a ploca nikao da zavrsi i posle nekih 12m bilo je namoguce boriti se sa uzadima tako da sam primoran da napravim stand na kome jedva sam stojim – jasno mi je da ovo nije smer jer ovo nije detalj vec gomila detalja. Dolazi Milance koji odmah nastavlja i posle par metara Bogu hvala izlazi iz ploce i kasnije negde gore pravi stand. Komunikacija nam je gotovo nemoguca.Do mene dolazi Damjan i u detalju izvaljuje povecu stenu koja mu ostaje u zagrljaju... pazljivo se prebacio ka meni i pustio da padne, uhhh.... , nastavljam ka Milancetu koji je sa grebena otisao ulevo u odnosu na „amfiteatar“ . Stand je pod jednom od dve pukotine i Milance ulazi u levu koja uopste nije naivna...na satu je, 18 i 30 ( auuuu ) a ko zna sta nas jos ceka gore ( mozda Kamin Alpina ) a Milance ima ceonu lampu ali u Beogradu... ne znam da li je teze nastaviti ili odustati....natezali smo se i ipak vratili na greben odakle u 3 puna abzajla po mraku silazimo...

U Beogradu, 29.04.08
Vladimir Filipovic

28.6.2008. Vidovdanski uspon na Mali Vukan

Učesnici: : Dule Tigar, DžoniBeBad, Sana

Ispenjani smerovi: Kula od karata, IV+,50m

Krenuli iz Bga oko pola 10, kod česme 4 lule stigli oko podne. Planirani odlazak siparom do centralne stene Malog Vukana je otpao, jerbo je hortikultura braničevskog okruga u svom razvojnom maksimumu. Umesto siparom, krenuli smo planinarskom stazom ka istoj steni ne bi li potvrdili legendu stare garde, koja kaže „može to i malo okolo“, usput uživali u krajoliku, i opčinjeni pejzažom izašli na kotu 752m – vrh Malog Vukana. Sunce piči (mi roštiljamo...)! Sa vrha zapazimo SI stenu M.Vukana, u debeloj hladovini, i nakon kraćih konsultacija, odustanemo od abzela sa reflektora iznad centralne stene, stropoštamo se do podnožja pomenute stene, malo je snimimo, izaberemo našu liniju koja vodi pukotinom ka steberu, pa dalje malo po travi sa nagibom koja vodi ka lepom belom dijedru u koji se ulazi preko ploče. Izlazak preko razudjene stene, na greben Malog Vukana.Smer je logična, sasvim moguće da je ispenjana(će se proveri), ako nije - Kula od karata, IV+,50m.Posle toga,spust do kola i banja! Lepa jednodnevna akcija sa svim elementima outdoor aktivnosti...

U Beogradu, dana 29.06.2008.,
Sana Zulić

23.5-25.5. 2008. Naissus Route Climbing Challenge 2

Od 23 – 25. maja 2008. u Jelašničkoj klisuri održano je međunarodno takmičenje u sportskom penjanju. Nastupilo je oko 30-ak takmičara iz Srbije, Rumunije i Bugarske. Za ovu priliku napravljeno je 25 novih smerova ocene od 6 do … Bodovalo se 10 najboljih popetih smerova a pravila bodovanja preuzeta su sa sajta 8a.nu. Organizatori su za ovu priliku pripremili nagrade u vrednosti od 1000 e za prvih pet najboljih takmičara u muškoj i ženskoj konkurenciji. Pobednici su: Katarina Mankovski iz Kikinde i Luka Perunović iz Beograda.

Beka

7-30. 4.2008., Island Peak

Učesnici: Svetlana Milic, Dragoslav Gogic

Ispenjani smerovi: Island Peak 6189m, Chukkung Ri 5550m, Nangar Tsang 5100 m

Ekspedicija je trajala od 7. do 30. aprila 2008. godine. Cilj ekspedicije je bio Island Peak, visok 6189m. Pocev od Lukle koja je na 2800 m (odakle krecu sve ekspedicije i trekerske ture u Khumbu regiji), pa do baznog kampa za Island Peak koji je na 5090 m, trebalo nam je ukupno 11 dana.
Na Island Peak smo krenuli 20. aprila, tačno u 3 sata posle ponoći, po idealnom vremenu -10, mesečina i zvezdano nebo. Nakon nešto više od četiri sata poprilicno jakog uspona, nailazi se na greben koji je poslednje mesto ka vrhu gde nema snega. Tu smo navukli pojaseve, stavili dereze i u navezama krenuli preko glečera koji je imao dosta pukotina. Potom smo stigli do podnožja grebena (otprilike na 6000m) - visokog oko 150 metara, 60% nagiba i koji su činile zalađene kaskade nepravilnih oblika. Taj deo smo penjali uz fiksirano uže - uz pomoć žimara i cepina. Nakon ovog uspona, sledio je oštar greben na kome je duvalo, po našim procenama negde između 60 i 80 km na sat. Greben je dužine između 400 i 500 metara. Nakon pređenih 1100 metara nadmorske razlike, Goga je izašao vrh u 11,30 a ja posle pola sata. Vrh je toliko mali da na njemu ne može da stane više od troje ljudi! Na povratku smo dugo čekali na abzejl zbog guzve.
Sve u svemu, na vrh je izašlo nas dvanaestoro, za 18 dana smo prepešačili oko 180 km. U okviru aklimatizacije, popeli smo se na dva vrha preko 5000 metara, i to na Nangar Tsang (5100m) i na Chukkung Ri (5550).

Svetlana Milić

10-18.5.2008, INTERNATIONAL SUMMER CLIMBING MEET, North Wales (Snowdonia)

U periodu od 11 - 18. 5. 2008. u organizaciji British Mountaineering Council-a u sportskom centru Plas y Brenin ( Vels, Velika Britanija ) održan je internacionalni letnji penjački susret. Na ovom susretu su učestvovali predstavnici iz 25 zemalja celog sveta. Ove godine, naši predstavnici su bili Radmila Pejović, član PD ''Radnički'' i Siniša Zoroja, član PD ''Pobeda'', a oboje članovi Alpinističkog odseka Beograd.

Plas Y Brenin je sportski centar namenjen sportovima kao što su penjanje (alpinizam), vožnju kajaka, skijanje, snoubording i planinarenje. Opremljen je savremenom sportskom opremom za svaki od sportova a svako ko želi da se oproba ili usavrši može da računa na profesionalne instruktore i trenere koji su na raspolaganju. Smeštaj je u rangu hotelskog, ishrana na izuzetno visokom nivou što ceo ovaj kompleks čini jednim od vodećih u svetu. Prirodna sredina u kojoj se nalazi je zavidne lepote i kvaliteta. U krugu od svega 1.5 h vožnje postoji nekoliko jezera, potoka, šest različitih vrsta stena za penjanje, nekoliko planinskih vrhova, kao i veliki broj plaža na obali Atlanskog okeana.

BMC International Meet je jedinstveno iskustvo. Pruža odlične mogućnosti za upoznavanje penjača iz celog sveta, za sklapanje novih prijateljstava kao i za predstavljanje načina i tradicije penjanja u Velikoj Britaniji. Tokom nedelje, gost iz inostranstva penje sa domaćinom iz Britanije. Najčešće se sa istim domaćinom penje dan ili dva. Jedan penjački dan traje od 9 do 18 h. Uveče, posle večere, je vreme predvidjeno za predstavljanje svoje zemlje ili nekih interesantnih destinacija za penjanje širom sveta.

Ovogodišnje prezentacije interesantnih mesta: Pat Littlejohn – poluostrvo Lleyn , David Sharratt (USA) - South America, Anna Piunova (Russia) - Crimea, Rolando Larcher (Italy) – film prvo penjanje u Turskoj, Nicolas Favresse i Sean Villanueva-O'Driscoll (Belgium) – stena u Pakistanu, smer dužine 1000m…

Siniša:

• Brant, VS, 4c, V+
• Sickle, HVS, 5b, VI+
• Spectre, HVS, 5a, VI
• Soloist, VS, 4c, V+
• Equinox, HVS, 5a, VI
• Guillotene, HVS,
• Fool's Gold, E1, 5c, VII-
• Overhanging Chimney, VS, 4c, V+
• Shadow Wall, VS, 4c, V+
• Ribstone Crack, VS 4c, V+
• Skylon, HS, 4b,
• Great Slab, VS, 4c, V+
• Britomartis, HVS, 5a, 4c, VI
• Wen, HVS, 5a, 4b, VI

Beka:

• Imitator + Beezel VS, 5a, 60m, V+ / VI-
• King Bee Crack HVS, 5a, 40m, VI
• The Crack + Lorraine, VS, 5a, 100m,
• Phantom Rib, VS, 4c, V+
• Grooved Areate, HVD, 240m,
• Small Crack, VD, 60m,
• Big Crack, VD, 60m,
• Direct Rout, VS, 5b, 80m, VI-
• Diagonal, HVS, 5a, 80m, VI
• Shadow Wall, VS, 5c, 50m, VI-
• Overlapping Wall, E1, 5b, 70m, VI+
• Icarus, HVS, 5a, 40m, VI
• El Dorado, HVS, 5a, 40m, VI
• Savage Sunbird, E1, 5b, 40m, VI+
• The Sun, E3,5c, 40m,

Zahvaljujemo se na podršci i pomoći:

• Alpinističkom odseku '' Dr Rastko Stojanović '' Beograd
• Planinarskom Savezu Srbije
• Prodavnici '' Zeleno drvo ''

Beka

10.05. - 11.05.2008., Paklenica

Učesnici: Nikola Djurić, Igor Skender, Bojan Šćekić i Siniša Vujić

Popete smeri:
1. Mosoraški, 5c 350m, Anića Kuk SZ stena – Klin, Siniša i Bojan
2. Trik, 5a 125m, Anića Kuk SZ stena – Stup, Siniša i Bojan
3. Senza Pieta, 6b+ 220m, Debeli Kuk, Džoni i Igor
4. Karamara Sweet Dreams, 6a+ 130m, Veliki Ćuk, Džoni i Igor
5. Karabore, 5b 120m, Anića Kuk SZ stena – Stup, Siniša i Bojan
6. Albatros, 6c+ 350m, Anića Kuk SZ stena – Klin, Džoni i Igor

Još jedan odličan vikend u Paklenici. Odlična stena, lepo vreme i sjajna ekipa učinili su da 660km udaljena Paklenica ne bude preveliki zalogaj za vikend penjanje.

9.5. Stižemo kolima u ponoć u Starigrad i smeštamo se u apartmanu. Autoputem se iz Beograda stiže za oko 6h 30min. uz jednu pauzu.

10.5. Posle 6h spavanja ustajemo i krećemo ka steni. U Paklenici je sada visoka sezona i ima puno ljudi pa valja poraniti. Bojan i Siške se zagrevaju u smeru Trik, 5a 125m u Stupu, računajući da će se u medjuvremenu rasčistiti gužva u Mosoraškom. Trik penju bez problema za 1h. Zatim ulaze u Mosoraški smer, videvši samo jednu navezu iznad. Sve je išlo glatko do najtežeg cuga gde ih je sačekalo iznenadjenje. Na polici je bilo bar još 5 naveza koje su čekale. Na tom štandu su proveli 2h u mestu. Pred mrak konačno izlaze na vrh Anića Kuka. Mosoraški smer je najpopularniji u Paklenici i u njemu je uvek gužva tokom sezone, mahom zbog toga što ulaze naveze koje su kadre penjati težine IV i V. Zbog toga se u cugu VI napravi gužva koja može da pokvari prelepi užitak penjanja ovim smerom. Bojan i Siške su u apartman stigli nešto pre 22h i tog dana su popeli oko 500m.
Igor i Džoni su još u Beogradu isplanirali da penju Senza Pieta, 220m 6b+. U našem smeru nije bilo gužve i bilo je pravo uživanje penjati strme ploče sa malim hvatištima i zanimljivim pokretima. Nakon 4h izlazimo iz smera i abzajlom se spuštamo na sipar i zatim na put. Tog dana se „doradjujemo“ u smeru Karamara Sweet Dreams, 6a+ 130m, u steni Velikog Ćuka. U apartmanu smo bili oko 19h popevši tog dana 350m stene uglavnom težine veće od VI.

11.5. Nakon jučerašnjeg celodnevnog penjanja i predstojećeg puta ka Beogradu, Siniša i Bojan se odlučuju za lakše penjanje. Izbor je bio smer Karabore, 5b 120m u Stupu kojeg su popeli bez teškoća. Do kraja dana penjali su sportske smeri u Klancima.
Igor i Džoni su smelo odlučil da pokušaju popeti jedan od najlepših smerova u Paklenici – Albatros, 6c+ 350m. Prvi cug je i najteži. Radi se o previsnoj kosoj zajedi sa tankom pukotinom koja povremeno nestaje. Težina VIII- nam je bila teška za „on sight“ pa smo obojica seli u pojas nekoliko puta. Nakon toga su sledili cugovi težine V, VI i VII ali su nam i oni teško padali nakon početnog šoka u VIII-. Uglavnom se radi o vertikalnim cugovima u kojima se često ostaje na rukama i ima retko prilika da se odmori. To nas je u narednih 300m iscrpelo mnogo više nego cugovi istih težina dan ranije. Smer smo popeli za 7h i vratili se u Starigrad oko 18h. Usledili su pakovanje i put za BG, gde stižemo oko 2h ujutru.

Igor Skender.

29.04. - 04.05.2008., Biokovo (Hrvatska)

Učesnici: Miralem Husanović - Muri i Kristina Ađanin - Nina

Popete smeri:
1. Tangice (var. Bokserice), 600m, V/III-IV, 5h
2. Stup Solila, 350m, VI/V+,IV, 8h
3. Po velikom žljebu, 500m, IV, 6h

Inspirisani filmom Stipe Božića, gde navodi da sve njegove velike akcije upravo počinju na obroncima i stenama Biokova, uputišmo se u te krajeve da se i sami uverimo da li je to zaista tako dobro kao što Stipe govori.

U pauzama smenjivanja bure i kiše nalazili smo vreme za penjanje dugačkih smeri. Inače Biokovo je dosta neistraženo i ima prostora za prvenstvene smeri i za bavljenje tradicionalnim alpinizam, gde nema boltova, nema uređenih sidrišta, i gde je orijentacija dosta teška. Kao takvo, Biokovo je sjajna uvertira i početna stepenica za penjanje u Alpima.

Smer "Stup Solila" je lako uočljiv iz Makarske koja gleda na južne stene Biokova; Stup se izdvojio kao jedina figura koja „štrči“ iz monolitnog zida i koja mami posetioca iz doline svojom eksponiranošću. Muri i ja smo izabrali upravo ovu smer, očekujući ne pretešku orjentaciju, što na kraju nije bio slučaj. Zbog oskudnog vodiča kojeg smo imali i malo zbog naše nepažnje i neinformisanosti pogrešili smo u proceni težine smera. Očekivali smo „jaku četvorku“, a bilo je i cugova težine V i VI, pa smo se često u smeri pitali " kakva je ovo četvorka, jesu li oni normalni?!". Smer smo popeli za 8h, a naš prijatelj Toni Roso, koji nam je dosta pomogao oko odlaska u Makarsku, rekao je da domaće naveze iz Makarske često budu zbog teške orjentacije i nepredvidjenih težina i po 10h u „Stupu Solila“ , pa nas je s osmehom pohvalio da smo mi još i dobri .

Smeri: "Po velikom žljebu" i Tangice nam nisu predstavljale problem u pogledu težine cugova, ali su nam svakako svojom visinom donele dosta novog iskustva u veliko steni.

Sve u svemu, prelepo penjanje, novo iskustvo u velikoj steni i veliki korak napred za Murija i mene!

Kristina Ađanin - Nina

27.4.2008, Gornjak, ladne vode

Učesnici: Mina,Nenad Bogdanovic- Uske

Ispenjani smerovi: ladne vode

U gornjak smo stigli oko 9h, spakovali se i krenuli ka centralnoj steni. Kisa koja je pocela da pada nam je promenila plan. Vratili smo se do kola, i posto je kisa stala,sacekali smo da se stena malo osusi i usli u smer- Ladne vode . Mina je penjala prva, u izvukli smo 5 cuga, bez komplikacija. zavrsiuli smo sa klopom u 'bari'. sreli smo Borisa,Brbu i Sasu koji su penjali sportske.

18-25.04.2008. Paklenica

Učesnici: Nikola Djurić, Igor Skender

Popete smeri:
1. Mosoraški, 5c 350m, Anića Kuk SZ stena – Klin
2. Trik – Brid za Veliki Čekić, 5b 350m, Anića Kuk SZ stena – Stup
3. Dijagonalka, 6a+ 200m, Debeli Kuk
4. Kikos Bohrer (Franz warum nicht do vrha?), 6a 120m, Kukovi ispod Vlake
5. Gospodari Kiše, 6a+ 150m, Veliki Ćuk
6. Velebitaški, 6a+ 350m, Anića Kuk SZ stena - Klin

Ako je Bog hteo da napravi mesto na Zemlji koje će biti raj za alpiniste, sportske penjače, trekere, base jumper-e i ostale ljubitelje prirode, onda je u tome svakako uspeo sa Paklenicom. Strme stene odličnog kvaliteta, blizina Jadranskog mora, prijatne klima, lak pristup i predivan ambijent svakako su uticali da Paklenica godinama unazad predstavlja centralno evropsko penjalište za Prvomajske praznike. U to smo se i uverili proleća 2008. Na put smo krenuli u petak 18.4. noćnim autobusom iz Beograda i stigli u Zadar ujutru u 7h. To je verovatno najlakši način da dodjete u Zadar ako ne idete kolima ili avionom. U Zadru nas je sačekao naš prijatelj Šime Grdović koji živi tamo, a inače je redovan član himalajskih i južnoameričkih ekspedicija koje vodi Dragan Jaćimović. Šime nas je odvezao iz Zadra do Starigrad-Paklenice (oko 40km) i našao nam odličan apartmanski smeštaj u naselju Marasovići (na potezu od Starigrada prema penjalištu).

19.4. U Zadru nas je sačekalo kišovito i relativno hladno vreme koje se ubrzo popravilo. Od lokalaca smo čuli da je celog marta i aprila skoro svakog dana padala kiša. Nakon smeštanja u apartman odlazimo do penjališta (oko 2km asfaltnim putem) i razmatramo šta bismo mogli penjati tog dana. Čim se vreme popravilo, gomila penjaca se istog trenutka nasla u Paklenici, mahom u masivu Klanaca, ali i u ostalim stenama. Mi odlučujemo da se prvoga dana zagrejemo u Mosoraškom smeru (5c, 350m) u severozapadnoj steni Anića Kuka (stena Klin). Ulazimo u 13h u smer, a 2-3 cuga iznad smo imali jednu navezu koju smo ubrzo stigli. Smer je bio mokar u ključnom detalju ali smo s lakoćom za 3.5h rešili ceo smer. Stena je odlična, smer je opremljen, a težine su skromne osim u 2-3 cuga. Sa Anića Kuka silazimo po zapadnoj strani po via ferrati što je nešto teža varijanta nego preko vrha pa severo-istočnom stranom što je normalni put.

20.4. Osvanuo je sunčan i topao dan. Odlazimo pod Anića Kuk do ulaza u Velebitaški smer, ali uvidjamo da je još previše mokar u 3 najteža cuga. Vraćamo se do pod deo severozapadne stene pod imenom Trapez, razgledamo smer Kača, ali on tek „pliva u vodi“. Silazimo do dela stene pod imenom Stup. Leva Tržaška nam izgleda previše teška, te se odlučujemo za kombinaciju Trik – Brid Za Veliki Čekić, koje spaja varijanta od 2 cuga Leve Tržaške. Ceo uspon je visok oko 350m i preovladjuje ocena 5a dok je najteži detalj ocenjen sa 5b. Smer je bio vrlo zanimljiv sa gotovo svim karakterističnim oblicima slobodnog penjanja, a najzanimljiviji je bio ključni cug koji je zapravo ploča nagiba 75 stepeni sa brazdom u sredini, tako da se penje uglavnom na trenje nogama po ploči. Taj cug je verovatno malo pomeren u odnosu na originalnu varijantu jer u doba kad je smer nastao nije bilo boltova, a klinove i zaglavke je gotovo nemoguće plasirati u sadašnjem cugu. Popeli smo smer za 4.5h i sišli normalnim putem u dolinu. Iako nosi ocenu 5b, ova kombinacija je znatno teža od Mosoraškog smera koji nosi ocenu 5c.

21.4. Za ponedeljak je najavljeno suvo i oblačno vreme pre podne dok se po podne očekuje jaka kiša sa grmljavinom. Ustajemo ranije i oko 8h smo pod stenom. Odlučujemo se za smer Dijagonalka u Debelom Kuku. Radi se o klasiku koji je uterivao „strah u kosti“ pre par desetina godina. Smer je visoka 200m i težine je 6a+ u najtežem cugu, a ima još 3 cuga težine 5c i 6a i jedan cug 4b. Radi se o otvorenom, zanimljivom, teškom i eksponiranom penjanju svih 200m. U najtežem cugu smo obojica morali sesti u komplet po dva puta jer je za nas bio pretežak za „on sight“. U poslednjem cugu srećemo Slovence koji su penjali smer Senza Piata 6b+, 200m. Kad smo izašli iz smera već se opasno naoblačilo i duvalo pa smo umakli abzajlom „uz zvuk sirene“. Dijagonalka je ujedno bila naš najteži smer koji smo popeli u Paklenici za 6 dana. Po podne se razvedrilo pa smo iskoristili to da prošetamo obalom mora i malo se opustimo.

22.4. Psihički umor nas je stigao od prethodnog dana. Nameravali smo da celog dana odmaramo, ali smo ipak otišli do stene i „održali mišiće zagrejanima“ u smeru Kikos Bohrer (Franz warum nicht do vrha?) 6a, 120m koji se nalazi u steni Kukovi ispod Vlake, levo od parkinga pred ulazak u Klance. Bilo je primetno da smo umorni, pa smo ovog puta bili nešto sporiji (2.5h) u smeru. Nakon silaska smo bili na sportskim smerima u Klancima zajedno sa Šimetom i njegovim partnerom Karlom.

23.4. Vreme se popravilo, ali je i dalje bilo kratkotrajnih pljuskova. Naše raspoloženje se popravilo i odlučili smo se za smer Gospodari Kiše, 120m 6a+ u masivu Velikog Ćuka. Iako nijedan cug ne ide ispod 5b, težinu smera nismo ni osetili, što je znak da smo se upenjali i osvežili malo, kao i da nam je smer „legla“. Na prvom štandu nas je uhvatio kratkotrajni pljusak pa smo pola sata sedeli na štandu i čekali da prestane padati kao i da se malo prosuši stena.

24.4. Poslednjeg dana našeg boravka u Paklenici, odlučujemo da se vratimo u veliku stenu i popenmo Velebitaški smer (350m, 6a+). U smer ulazimo u 9h ujutru, stena je u hladu i prilično je hladna, a najteži detalj je i dalje mokar. Velebitaški smer čini „pakleničku triologiju“ zajedno sa smerima Mosoraški i Klin. Kao takav, smer je vrlo popularan i valja biti na ulazu ranije, inače je gužva. Smer smo popeli bez većih problema za 5h. Uspeli smo da se „otvorimo“ na rukama jer je stena bila hladna i mestimično veoma oštra. Sam najteži detalj je prečka nogama po ploči i rukama po horizontalnoj tankoj mokroj pukotini i izlazak preko trbuha u zajedu. Da nije bila mokra pukotina, verovatno bismo se više potrošili u smeru jer bismo se hvatali za nju sve snage. Ovako smo morali malo da uključimo mozgove i prečku izvedemo nogama po ploči pridržavajući se samo malo rukama. Nakon najtežeg cuga težina opada, a smer se zavlači pod sam Brid Klina što je jedinstveni prizor. Na vrhu Anića Kuka nas je obasjalo Sunce po prvi put. U dolini smo sreli Slovence koje smo upoznali 3 dana ranije u Debelom Kuku kad smo penjali Dijagonalku (6a+), a oni Senza Piata (6b+). Sada su oni penjali Dijagonalku i nisu se baš usrećili. Kažu da je znatno teža od Senza Piata, a oni su imali i nekoliko padova. Preporučili su nam da penjemo Senza Piata koju je napravio Italijan Paolo Pezzolato kojeg bije glas da su mu ocene precenjene. Slovenci rekoše samo: „Ako ste popeli Dijagonalku, ovo vam je perje.“ I poslušaćemo Slovence, ali sledećeg puta kad dodjemo u Paklenicu.

6 dana penjanja je više nego dosta iako nam se činilo da možemo penjati još dugo svakoga dana. Odmor je mnogo važna stvar i odlucili smo da se po podne spakujemo i krenemo kući. Popeli smo 1500m stene, od toga 15 cugova VI- ili težih i 3 cuga VII- uz puno cugova težine V.
Ocene i visine smerova su preuzete iz vodiča za Paklenicu Borisa Čujića. Sve smeri koje smo popeli su uglavnom dobro boltovane. Za svaki je potrebno poneti i set cokova i neku slingu zbog velikih out run-ova.

Zaključak: Paklenica će nas videti vrlo brzo ponovo. Prvom sledećom prilikom...

Igor Skender.

20.4.2008, Gornjacki salto

Učesnici: Milan Savatic, Sinisa Zoroja, Vladimir Filipovic

Ispenjani smerovi: Sasin, IV, 120m

Obzirom da je Milance vec peo Sasin smer ranije ja sam se uhvatio da vodim, Nindza me osigurava, penjemo u trojnoj navezi,... prolazim pukotinu visine oko 2m na ulazu i dolazm na malu policicu gde levo nastavlja pukotina a smer ide desno preko ploce. Ploca mi je bila nezanimljiva pa ulazim u pukotinu koja je u tom detalju blago previsna i tu sam stavio prvo medjuosiguranje u vidu gurtne nabacene preko stene na koju sam posle oko metar ispao ... ne znam kako jer se ne secam da li sam odvalio rukom nesto ili mi je recimo noga skliznula ... nogama sam pao na plicicu a onda salto u nazad. Nindzino reagovanje kao i istezanje uzeta je bilo tako da sam knap dosao do pocetka smera sa nogama u vis, ziv i zdrav , nista osim par ogrebotina i modrice na peti . Milance i Nindza su pretrnuli a ja sam se smejao i cudio sta me snaslo sto je verovatno stanje blagog soka. „ Ono sto nas ne ubija cini nas jacim“ tako da smo posle razumnog predaha i razmene utisaka nastavili dalje samo sto je Nindza vodio  sledeca dva cuga a treci je izveo Milance.

Osim ovoga sve drugo je bilo uobicajeno za Gornjak, dakle sipar, vrucina, granje i naravno na kraju banja gde smo imali vremena da procaskamo, sredimo utiske i uverimo se u vaznost svih a narocito prvog medjuosiguranja.

U Beogradu, 22.04.08
Vladimir Filipovic

27.4.2008, Ne volimo se ali moramo penjati

Učesnici: Radmila Pejovic Beka, Bojan Bogdanovic (gurtna duginih boja), Zoroja Sinisa Nindza

Ispenjani smerovi: Patriotski smer 4 UIAA; 120m; prvi penjali Zoran Bogdanovic i Sasa Arsic

smer se nalazi u rejonu tri skoka, ima tri cuga,sto se mene tice stena je cvrsta,u prvoj duzini nismo nasli klin,u drugoj duz jedan,u trecoj duzini u izlaznom kratkom zljebu (inace tog dela nema na skici smera u vodicu) dva stara klina od toga kroz jedan nije moguce staviti karabiner ali mozete provuci deo sajle od coka pa onda da ukopcate komplet i uze, inace postoji vise varijanti za izlaz a mislim da treba svaku probati (idemo redom), koristili smo 6 cokova (mojih koji su malo veci od standardnih u aob), 4-5 frenda, 4 klina, 1 bong, 2 half uzeta, 2 cekica, penjali smo tako kad prvi izadje osigurava drugog a posle par predjenih metara i treceg koji vadi klinove, standovi su bili oko drveca, abzajl se vrsio sa iste drvne gradje, bilo mi je zao kad sam izvlacio uzad jer tako skidam koru, jedino sto me koliko toliko utesilo je cinjenica da se slabo penje pa ce ono da se oporavi ali slaba vajda meni od toga (ne znas sta je gore,dali ne penjanje ili penjati a onda nesto ostetiti) neke stvari oko detalja cu upisati u svoj vodic,ali o tome mogu reci ili na sastanku ili pustiti sledece naveze da istrazuju

19.4.2008-20.4.2008, Vikend u klisuri

Učesnici: Gaga Rajblović, Danijela Babović, Beka Pejović

Ispenjani smerovi: Jesenji smer, V, 120m

Tri plavuše u crvenom, dobro očuvanom stojadinu na Ibarskoj magistrali. Miriše na katastrofu... Ali... stigle su žive i zdrave u Ovčar banju. Brzo smo se raspakovale i spakovale za penjanje. Instruktor Boban nas je lepo dočekao i predložio da krenemo u Jesenji smer.

Nisam imala pojma koja je ocena smera i koliko je dugačak ali sam verovala proceni nekoga ko već dobro poznaje ovaj kraj. Trojna naveza je krenula. Kablar... raspada se... pa je penjanje zahtevalo dodatni napor svih moždanih vijuga. Sama pomisao na trojnu navezu, asocira na nešto što traaaaaje. I bilo je tako. Tri cuga, štandovi na drveću uz dodtno osiguranje sa čokovima i frendovima, kupi uže, osiguravaj, penji, popusti... i sve tako do kraja smeri, tačnije do kraja dana. Nažalost, morale smo silaziti preko sipara po pomračini. Broj žrtava – 0.

Nedelja: ne baš lepo vreme za penjanje, temperatura + beskonačno. Ostale smo kratke za jedno uže, a prusičarenje nije bila dobra ideja, pa smo taj dan iskoristile za pećinarenje i planinarenje. U klisuri postoji jedna manje-više simpatična pećinica Kađevica, do koje se lako dolazi. Na ulazu u pećinu je vratnica, pomalo čudan detalj na prirodnoj tvorevini. Kratak hodnik vodi u jednu poveću dvoranu gde se nalaze dva sarkofaga. Nakita gotovo da i nema.

Ostatak dana vrzmale smo se po Kablaru, uz brdo... niz brdo. Pre mraka, spakovale smo se, pa nazad za Beograd

U Beogradu, 22.04.08
Beka Pejović

29.3.2008, Gornjak

Učesnici: Mina, Beka, Bojan, Boris, Fila

Povedeni povoljnom meteo prognozom koja je najavljivala prvi lep vikend ovog proleća, odlučili smo da skoknemo do Gornjaka. Tačnije Mina je odlučila i nagovorila Beku, a ja sam im se uvalio. Boris i Fila su pružali logističku i moralnu podršku.

U toku ove akcije sam naučio mnogo lekcija, od kojih je prva da je i jačina vetra bitan element meteo prognoze koji smo propustili da proverimo. Tako da nas je po dolasku u Gornjak, pored predivnog vedrog dana, dočekao ledeno hladan, jak vetar. Drugi su očigledno bili pametniji, pošto se niko osim nas nije pojavio na penjalištu.

Prvo smo popeli par sportskih smerova. Devojke su ih sa lakoćom opremile. Pokušale su da me nateraju da popnem "Zdravo, živo", ali tu sam i pored Bekinih pretnji da me neće spustiti odustao posle par metara. Posle sam probao da popnem kranji desni smer ("Školski") i to uradio iznenađujuće (za sebe) lako. Naravno, peo sam na top. Izgleda da se Bekin drill seargent pristup pokazao prilično efikasnim.

Posle smo malo izblejali (tj. pokušali da se zgrejemo u zavetrini) i oko 13h smo krenuli put Centralne stene. Pristup mi se činio znatno lakšim nego prethodni u Glavicu, jedino što je duži. Posle malo više od sat vremena stigli smo u podnožje Kiki-Bonga i pripremili se za uspon. Mina je krenula da vodi, Beka da je osigurava a ja sam pokušao da pronađem neki kutak gde ne duva.

Mina je fino napredovala ali se nama zbog hladnoće prilično odužilo (posebno Beki koja je prethodni dan imala temperaturu). Međutim, Mina se malo zanela, pa je tek kada je primetila da je ostala skoro bez opereme shvatila da treba da pravi sidrište. A onda je krenula improvizacija. I trajala, trajala... Beka i ja smo se smrzavali a bogami malo i psovali.

Nakon nečeg što je izgledalo kao čitava večnost jedva smo dočekali "skini me!", pa sam se ja navezao i ubrzo krenuo. Ulaz je bio prilično težak (Beka je čak jednom ispala na ulazu!), posle toga malo lakši deo, a onda sam došao do prve prepreke - okapine. Tu sam se prilično pomučio. Ovi mi je bio prvi put da penjem u trojnoj navezi, pa mi je dosta smetalo Bekino uže (Beka je pela paralelno). Nekako bi mi se uvek nalazilo na putu baš kad sam u najtežim detaljima, pa bih pored mučenja da popnem morao još da preskačem njeno uže, provlačim se ispod njega i sl.

Stena je bila dosta krušljiva, a uz moje neiskustvo da vizuelno ocenim šta bi trebalo da je čvrsto a šta nije, ka Beki je letelo poprilično kamenja. Ako bih naišao na neki kamen koji je idealno pozicioniran za hvatanje, a ispostavilo bi se da je vrlo nestabilan, ja bih ga skinuo i bacio. Mina me je posle mnogo kritikovala zbog ovoga, ali nisam siguran da je u pravu.

Onda sam naišao na drugi težak detalj i tu sam prs'o. Nije bilo šanse da ga rešim - šta god bih pokušao jednostavno bi mi falio gaz ili hvat. Da je postojala bilo kakva šansa da se spustim dole ja bih se vratio. Ali nije, tako da sam se na kraju izvukao na mišiće - grebao sam kao mačka i nogama i rukama. Bilo je mnogo bliže borbi za život nego penjanju..

Posle ovoga je naišao srednje težak deo gde sam napravio još jedan kiks. Naime, malo ranije sam umesto iznad prošao ispod Bekinog užeta, tako da se moje par metara kasnije zaglavilo ispod njenog međuosiguranja i nisam mogao dalje. Umesto samo da izvadim međuosiguranje, ja razmišljam ovako (prvi put penjem u trojnoj navezi): "Neću da vadim Bekino međuosiguranje zbog njene bezbednosti, nego ću samo da otkačim komplet sa čoka, provučem moje uže i ponovo zakačim komplet. Na taj način ja ću moći dalje a njoj će ostati međuosiguranje".

I šta se desi? Ja otkačim komplet, provučem moje uže iznad (nisam ni pipnuo čok, majke mi). A čok u tom trenutku odluči da ispadne i stene i padne na policu desetak metara niže. Minin čok, koji obično moraju da vade dvojica. Baš sam baksuz.

Uz psovke sam nastavio dalje i popeo se do štanda. Narvno, Mina me nije štedela. Ali ni ja nju kada sam video štand - neko sasušeno drvce oko koga je vezala nekakvu pertlu, a iznad dva čoka vezana šlingom pa onda jednom dužom za prvi štand. A šlinge sve u duginim bojama... Sad mi je jasno što joj je trebalo toliko vremena da ga napravi.

Ubrzo je pristigla i Beka i predložila da Mina ponovo vodi, da se ne bismo još smrzavali dok se njih dve zamene. Predlog je odmah prihvaćen i Mina je krenula dalje. Posle nekih pređenih desetak metara primetili smo da su se dva užeta malo umrsila i napravila čvor, pa nisu mogla dalje da klize kroz osmicu. Viknuli smo joj da sačeka dok ga raspetaljamo, ali izgleda da nas nije čula, pa je malo cimnula užad. U tom trenutku smo oslobodili čvor i ja sam podigao glavu da joj viknem "Možeš da nastaviš!" U pola rečenice sam ugledao prizor kojeg i sada mogu da se kristalno jasno prisetim kad zažmurim - predivno azurno plavo nebo, bez ijednog oblačka, i na njemu nekoliko komada stene boje rđe, svaka veličine kutije za cipele, kao da lebde u mestu, nepomične. Toliko sam glasno viknuo "KAMEN!" da je Beka instinktivno prvo pogledala u vis da vidi što se toliko dernjam. Naravno, i ona je zatim u deliću sekunde zagrlila stenu. Tako da na kraju nisam jedini koji je taj dan rušio planinu.

Drugi cug je bio kraći i lakši, osim jednog detalja (pukotine) koji mi je zadao probleme. Učinilo mi se da mi je lakše da ne idem Mininim putem već da zaobiđem pukotinu sa desne strane. Kada je uže počelo da me zateže shvatio sam da je Mina u pukotinu stavila međuosiguranje, pa mi nema druge nego tuda. Ušao sam unutra, izvadio frend, ali nije bilo šanse da se popnem. Beka je za to vreme ispod mene već 7-8 minuta pokušavala da izvadi neki Minin "psihološki" frend (kada sam začuo i udarce čekića kako odzvanjaju od stenu, znao sam da se baš iznervirala). Zamolio sam je da pogleda putanju i da oceni da li mi je lakše da se uspnem uz pukotinu ili da je zaobiđem, pošto sam bio ubeđen da je put sa desne strane mnogo lakši. Rekla mi je da joj pukotina izgleda bolje.

Ponovo sam pokušao da se uspnem, ali sam ispao i iscureo par metara. Što je najgore, više nisam mogao da se popnem ni do polazne tačke u pukotini odakle sam ispao! Iznerviran, krenuo sam nazad na desno da je obiđem putem kojim sa prvobitno i hteo, i popeh se laganica. Ipak sam sve vreme bio u pravu!

Još desetak metara napred i stigao sam do vrha. Bilo mi je drago što sam na poslednjem detalju imao dobru procenu, a naravno i što sam se popeo. Ubrzo je stigla Beka, popakovali smo užariju i brzo krenuli nazad. Mina je krenula prečicom do silazne grape, pa je malo solirala na nekom terenu koji se meni uopšte nije svideo. Ja sam zamolio Beku da ipak idemo okolo, pa nam je trebalo malo duže da se spustimo. Svejedno, silazna grapa mi se uopšte nije svidela, mnogo je zajebana, tako da sam odlučio da ubuduće penjem samo smerove gde se spušta abzajlom :-)

U zaključku - uspon je za mene bio prilično težak, kući sam stigao skroz razvaljen, ali mi je drago što sam ga peo, i još više što su devojke pristale da me vode. Sad planiram da neko vreme penjem samo sportske smerove kako bih poboljšao tehniku, a onda kad opet nađem neku žrtvu - nazad u tradiciju!

01.-02.03.2008. Gornjak

Učesnici: razni, Milanče, Siške, Sana

hm... ovo beše radna akcija, sređivanje pristupa ka glavici, i možda je siniša nešto bušio, ne sećam se...

Sana